Четврти век унео је велике измене у црквени живот, које су се могле приметити већ крајем III века. Улазак у Цркву огромне масе незнабожачког становништва Римске империје после Константиновог едикта има за последицу пад духовног и моралног нивоа живота хришћана. Мир је носио са собом и своје невоље, као што je то већ показало краће мирно раздобље уочи Диоклетијанових прогона.
Извесно снижавање моралног нивоа хришћана било je повезано са изменама у самим основама црквеног живота. Све се то очитовало и на Евхаристији. Елвирски сабор нашао je за сходно да изда посебан указ у вези са онима који својевољно избегавају да учествују на евхаристијском сабрању. Сабор je донео одлуку о одлучивању оних који у три недељна дана не дођу на евхаристијско сабрање. Већ нам je познато да ова појава није била нова. Новина се састојала у томе да се број одсутних, очигледно, изузетно повећао, при чему до тога долази у доба када готово нестају разлози који су раније изазивали изостајање неких чланова Цркве са евхаристијских сабрања. Недеља је, рецимо, већ за Константинове владе била проглашена за нерадан дан. Немајући више никаквих нарочитих препрека, верни својевољно одбијају да учествују у евхаристијском сабрању.
Највећа новина састојала се у самом доношењу овакве одлуке – потезу апсолутно непотребном у доба прогона. Испоставило се да je неопходно подсети неке чланове Цркве на оно што представља суштину црквеног живота. Црквена власт морала je да узме у обзир настало чињенично стање у црквеном животу и да учини први уступак. Она je допустила могућност својевољног неучествовања верних у евхаристијском сабрању, али je ту могућност ограничила на три недељна дана. Само се по себи разуме да су у овај интервал улазила и евхаристијска сабрања сазивана у неке друге дане осим недеље. А управо број тих сабрања почиње да се повећава. Ово повећање броја евхаристијских сабрања, о чему ћемо још говорити, по први пут почиње да мења основни принцип Евхаристије као сабрања свију на једно исто. Био je то почетак деградације евхаристијског живота, која je за релативно кратко време нашла одраза и у још једној чињеници. На евхаристијском сабрању сада су присутни не само учесници, него и „посматрачи“. У почетку се црквена власт томе одлучно противила, не желећи да чини ма какве уступке. Ко жели да само присуствује евхаристијском сабрању, тај самог себе одлучује од евхаристијског општења, пошто на евхаристијском сабрању не може бити присутних: постоје само верни, одлучени и оглашени.
„Сви који улазе у цркву и слушају Писмо, али због неког непридржавања поретка не учествују у молитви са народом или се одвраћају од причешћивања свете Евхаристије, има да буду одлучеви од Цркве докле год се ве исповеде, не роде плодове покајања и не буду молили за опроштај, те се тако удостоје да ово задобију“. Уколико овоме приступимо без некаквих предубеђења, смисао 2. правила Антиохијског сабора биће нам вотпуво јасан. У њему се констатују две аномалије у лвтургијском животу. Прва – да неки чланови Цркве одлазе по завршетку првог дела евхаристијског сабрања („синаксиса“, који приближно одговара нашој Литургији оглашених). Овај део састојао се од читања Писма и проповеди епископа. На први поглед може се учинити чудним то што се овај одлазак пре почетка Евхаристије још налази на линији древне праксе, будући да он представља израз основног учења о Евхарвствји – да се на њој могу налазити само учесници, а не посматрачи. На овоме се и завршава веза између напуштања сабрања од неких верника, констатованог од стране сабора, са древном евхаристијском праксом. Премда се он налази на линији основног учења о Евхаристији, древна Црква за такав одлазак није знала. Верни који би дошли на први део евхаристијског сабрања остајали би и на Евхаристији, пошто je циљ њиховог доласка било учешће у Евхаристији, а не у сиваксису. По завршетку синаксиса излазили би оглашени, тако да би одлазак верних у овом моменту био истозначан властитој деградацији са свештеног нивоа верних на ниво оглашених. Са почетком „Литургије верних“ напуштање сабрања било je принципијелно немогућe. Синаксису je следило „општење (кинонија)“ у молитви и причешћивање светом Евхаристијом. Ово двоје било je тесно повезано: заједничење у молитви није могло бити без причешћивања светом Евхаристијом. Онај ко je имао једно, имао je и друго. Због овога, као што знамо, оглашени нису могли да имају општење (заједничење) не само у причешћивању него и у молитвама. Верни који би одбијао да се причешћује није могао да општи (заједничи) са народом у молитви, пошто je молитва на евхаристијском сабрању носила евхаристијски карактер. Уздржавање од евхаристијског учешћа било je знак прибрајања одлученима.
Доносећи уредбу о одлучивању од Цркве оних који не учествују у молитви с верним народом и који се не причешћују, сабор je само извлачио природан закључак из поступања оних о којима je правило говорило, будући да је удаљавање од Цркве удаљавање од учешћа у Евхаристији. Претећи онима који одбацују свету Евхаристију одлучењем од Цркве, сабор je самим тим свечано објавио да учешће у Евхаристији мора да буде крунисано причешћивањем.
Састављач Апостолскнх уредаба, које датирају најраније с краја IV, али, вероватно, из V века, реконструише 2. правило Антиохијског сабора са незнатним изменама. „Све верне који улазе у цркву и слушају Писмо, али не пребивају (παραμένοντας) на молитви и у светом причешћу (до краја), ваља, као непристојне у цркви, одлучивати од црквеног општења (заједнице)“. Истовремено, састављач Апостолских уредаба уноси и одредбу да епископ, презвитер, ђакон или било које свештено лице подлеже одлучењу уколико се не причешћује при савршавању Евхаристије. Овде ћемо приметити да је последње поменуто правило још једно сведочанство у прилог тезе о непостојању „саслуживања“ у V веку, пошто описани случај приликом саслуживања не би био могућ. У погледу причешћивања клир и лаици стављени су у Апостолскнм уредбама у исти положај. Враћајући се на 9. правило, истаћи ћемо да се у њему, као и 2. правилу Антиохијског сабора, говори о особама које напуштају храм након читања Писма и о онима који се не причешћују. Без обзира на то, ово ћe правило касније постати упориште за апологију новије праксе. Састављач Апостолских уредаба, говорећи о учешћу у молитви и причешћивању, користи глагол „παραμένω“ , што значи пребивати или остајати до краја, желећи тиме да укаже да су верни дужни остајати до краја Евхаристије, како би узели учешћа у молитви и причешћу. За филолога и коментатора правила не може бита никакве сумње у погледу овог значења глагола „παραμένω“ са дативом. Била je потребна велика умешност Валсамона, познатог коментатора правила из XII века, како би се дата глагол протумачио у смислу „присуствовати“.
4. Судбина 2. Антиохијског правила и 8. и 9. апостолског правила била је необична. Трулски сабор је, заједно са другим канонским уредбама, признао и Апостолским и Антиохијским правилима општеобавезни значај. Ово ћe потврдити Седми васељенски сабор. Истовремено je Трулски сабор сва правила на њему прихваћена свечано прогласио за непроменљива. Парадокс црквеног живота састоји се у чињеници да се догматизовање правила подударило са почетком њихових фактичких измена. Овим путем кренуо je сам Трулски сабор, изменивши својим 12. правилом апостолску одредбу о брачном животу епископа. Да ли je одредба садржана у 12. правилу Трулског сабора правилна или неправилна с тачке гледишта црквене икономије – то је посебно питање, али, ма колико се сабор трудио да вербално прикрије чињеницу да je извршена измена, његова одредба није представљала ништа друго до нарушавање онога што je он сам прогласио за непроменљиво. Други парадокс састоји се у томе да црквена свест приписује карактер непроменљивости превасходно одлукама које се тичу црквеног устројства, односно онима које по својој суштини не могу да претендују на ту непроменљивост. А што се тиче одредаба које проистичу из природе саме Цркве и које стога реално не подлежу променама, оне постепено губе свој значај. Црквени живот на њихово место поставио је другачију праксу, која их je укидала de facto, премда не и de iure. Тако je било и са горепоменутим правилима. Њих нико није укинуо, али je постепено дошло до укорењивања управо оне праксе која je у тим правилима својевремено осуђена. Познато нам je да су се у XII веку водиле расправе везане за њихово поимање и њихов обавезујући карактер у пракси. Из ових спорова може се закључити да je пракса тога доба била веома блиска нашој садашњој пракси. Дозвољавало се – у овој или оној мери – да верни могу да напуштају Литургију, у сваком случају њен први део, а затим се, у овој или оној мери, допуштало да они који остану на Евхаристији могу да се не причешћују. Тешко је рећи када je отпочела оваква пракса. Судећи према 66. правилу Трулског сабора, у његово доба такве праксе, највероватније, још није било. И док je Зонара сматрао да верни који се не причешћују за време Литургије, чак и уколико то чине, како он наводи, „из страхопоштовања и, рекло би се, смиреноумља“, подлежу одлучењу, Валсамон је одлучно заговарао тезу да верне не треба „принуђивати“ да се причешћују сваки пут када дођу на Литургију. „Тврдити да смо ми, верни (лаици) и свештенослужитељи који не савршавамо сами Светиње, сваки пут дужни да се причешћујемо Светим Тајнама, те да у противном подлежемо одлучењу, нити је сагласно правилу, нити је могућно“. А што се тиче црквених правила, она, по Валсамоновом мишљењу, говоре само да „они што улазе у цркву“ треба да остану до краја Литургије, да би добили антидор. Своје мишљење Валсамон je заснивао на 9. апостолском правилу, у коме je, како је истицао, глагол „παραμένω“ значио присуствовати до краја. Истовремено са овим, Валсамон је држао за могућно да верни одлазе с Литургије до почетка Евхаристијског канона. Веома је занимљиво да и Валсамон приповеда о незадовољству обичног света због тога што патријарх напушта Литургију пре њеног завршетка. „Патријарх добро поступа када одлази пре овога (тј. пре почетка Евхаристијског канона) и после Еванђеља, и тиме не крши правила. На исти начин нико не крши правила уколико одлази после Еванђеља или пре Еванђеља, разуме се, због нужне потребе и из благочастивог разлога, а не због нечега што подлеже осуди“, – казује Валсамон. Препустићемо Валсамоновој савести мишљење да je патријарх ваљано поступао, а овде ћемо истаћи само то да je обичан свет још у Валсамоново доба чувао сећање на древну праксу. Не треба да нас чуди што je после Валсамонових тумачења црквена власт прекинула да брани стару праксу. Kao последица тога на Литургији се појавила друга група верних, која je само присуствовала Евхаристији, без подвргавања одлучењу због тога. Временом je та група бројчано преовладала. Јединство самог евхаристијског сабрања било je нарушено: на њему су се нашли и они који су се причешћивали, и они присутни приликом причешћивања других. Верни престају да се причешћују сви заједно, онако како се то чинило од самог почетка постојања Цркве. У потоњој литургијској пракси биће још периода са знатнијим бројем појединачних причасника, али ћe се појавити и периоди без њих. „Трпеза Господња“ престаће да представља Трпезу која се савршава у Цркви и ради Цркве.

 

 

Трпеза Господња – Николај Афанасјев, 252 страница. Издаје: Светигора, Цетиње 2001. година.

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име