Ево дана!
Он одлази – да би се вратио.
Као што је отишао тако ће се и вратити.
Свима на крају историје.
А свакоме од нас кад завршимо овоземаљски живот.
Оставља нас да бисмо сами, љубављу, пошли Њему.
Оставља нас у слободи, иако често пожелимо да нас све време води за руку. Да се не мучимо толико.
Желе то и мала деца, па родитељи ипак стисну срце и пусте их да се сами потруде. Да стекну снагу, да постану људи.
Ако сами не пожеле да нам дођу у загрљај, шта смо ми родитељи онда? Да ли смо ми љубав? Љубав према њима, или према себи, а онда самим тим – ни према себи…
Сетимо се тада Бога. Сетимо се слободе на коју нас је осудио. Слободе да узрастемо у оне који ће хтети да пруже руке Њему да нас проведе преко границе смрти. Слободе да са Њим будемо Бог. Ако желимо и волимо то.
Ако нас не би оставио са могућношћу да верујемо, него са неумитношћу признавања Његове силе, шта би Он био?
И шта бисмо ми били?
Никако не деца-богови који ће у наручју Оца постати са њим Бог, него нешто много тужније.
Вратио си се Оцу да бисмо и ми знали куда можемо.
Хвала ти Господе за све.
Поднебесје процепљено, а Небеса отворена заувек! И не може их нико створен затворити. Никакве силе земаљске ни поднебесне.
Срећан нам празник Вазнесења Господњег, Спасовдан.
Ненад Илић – Фејсбук
