Evo dana!
On odlazi – da bi se vratio.
Kao što je otišao tako će se i vratiti.
Svima na kraju istorije.
A svakome od nas kad završimo ovozemaljski život.
Ostavlja nas da bismo sami, ljubavlju, pošli Njemu.
Ostavlja nas u slobodi, iako često poželimo da nas sve vreme vodi za ruku. Da se ne mučimo toliko.
Žele to i mala deca, pa roditelji ipak stisnu srce i puste ih da se sami potrude. Da steknu snagu, da postanu ljudi.
Ako sami ne požele da nam dođu u zagrljaj, šta smo mi roditelji onda? Da li smo mi ljubav? Ljubav prema njima, ili prema sebi, a onda samim tim – ni prema sebi…
Setimo se tada Boga. Setimo se slobode na koju nas je osudio. Slobode da uzrastemo u one koji će hteti da pruže ruke Njemu da nas provede preko granice smrti. Slobode da sa Njim budemo Bog. Ako želimo i volimo to.
Ako nas ne bi ostavio sa mogućnošću da verujemo, nego sa neumitnošću priznavanja Njegove sile, šta bi On bio?
I šta bismo mi bili?
Nikako ne deca-bogovi koji će u naručju Oca postati sa njim Bog, nego nešto mnogo tužnije.
Vratio si se Ocu da bismo i mi znali kuda možemo.
Hvala ti Gospode za sve.
Podnebesje procepljeno, a Nebesa otvorena zauvek! I ne može ih niko stvoren zatvoriti. Nikakve sile zemaljske ni podnebesne.
Srećan nam praznik Vaznesenja Gospodnjeg, Spasovdan.
Nenad Ilić – Fejsbuk

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime