У трећи дан Васкрса у храмовима широм православног света чита се Лукино Јеванђеље о ПУТУ ЗА ЕМАУС. Укратко ово Јеванђеље садржи причу о двоје Христових ученика којима се на путу за Емаус придружује Христос али кога они не препознају, односно препознају у последњем моменту.
Легендарна прича из Јеванђеља, која се једино разуме у кључу ЕВХАРИСТИЈЕ – ломљења и благосиљања хлебова. Тек тада, дакле на евхаристији, централном догађају литургије који је централни догађај цркве, ученици препознају свог учитеља.
Њима се отворише очи и познаше га, али он постаје невидљив за њих – Хришћани препознају Христа у евхаристији, али пре и после тога не виде га. Пре тога га не препознају, а после тога га не виде.
По тумачењу Св. Августина на исти начин и сви Хришћани током векова тренутак познања Господа стичу током евхаристије: иако не могу директно да га виде, „Господа спознајемо када хлеб ломимо“.
Између љубави и сумње
Хришћанска вера у Господа је увек између љубави према Њему и сумње у оно што је Господ обећао. Тако су и ови путници за Емаус изразили своју сумњу у Васкрсење Христово, али и показали своју љубав према сапутнику кога нису препознали. Из те љубави су непознатом сапутнику указали гостопримство, а потом у евхаристији препознали свог учитеља. Љубав је развејала сумњу и потврдила веру.
Сваки Хришћанин је Христос у малом. Сви смо ми позвани у меру раста Христовог, без обзира на наше грехе, врлине или мане. Без обзира на наш степен веровања, љубави и наде. АЛИ без љубави и наде нема ни вере.
Слобода и одговорност
Ми православни заиста можемо да се похвалимо слободом. Такву слободу у избору шта ћемо и како ћемо чинити, мало која вера допушта. Али да ли можемо да се похвалимо и одговорношћу?
Протеклих дана цела православна црква је стављена пред нови и неочекивани тест. Тест вере и послушности. Епидемија која је задесила целу планету одразила се и на наш свакодневни хришћански живот и богослужбени поредак. Свака помесна црква је реаговала другачије. Сваки епископ је реаговао другачије. Сваки свештеник је реаговао другачије. Сваки православни Хришћанин је реаговао другачије.
Да ли нас је овај глобални потрес као цркву дочекао неспремне?
Црква има вековно искуство. Неспремни сигурно нисмо, али уљуљкани јесмо. Корона нас је пробудила из дремежа и уљуљканости. Напрасно смо се сетили и ко смо и шта смо, а на жалост на то су нас подсетили и они који нас не воле и подсетили су нас на врло груб начин.
Када се питамо како се одвијао прогон првих Хришћана сви замишљамо описе из житија светих и делује нам да је све било веома просто. Неко, нека власт или моћник, тражи од светог мученика да се одрекне Христа, он не пристаје и потом мученички страда. У реалности ни тад, као ни данас, то није било баш тако једноставно. Хришћани су прво били дехуманизовани, као они који нису друштвено прихватљиви, као они који шире некакву револуционарну идеју, опасну по друштво, или као они који руше традицију и друштвени поредак, итд. Метод је увек исти, само су извођачи радова другачији и начин прогона прилагођен историјском тренутку.
Данас су православни Хришћани они који шире заразу, јер се окупљају у храмовима и сви „лижу једну кашичицу“, нису одговорни према себи и другима, примитивни су и затуцани и имају средњовековне обичаје који су претња по здравље друштва.
Црква је од почетка епидемије позивала вернике на одговорност. Испред многих храмова верници су стајали на прописној удаљености, са маскама и рукавицама. Призор који нисте могли видети у Максију или Лидлу, постао је уобичајена појава код православних храмова. Ипак, то није било довољно јер за непријатеље цркве ништа није довољно, пошто њих руководи мржња према Господу.
Наши епископи су позивали да се епидемија схвати озбиљно, да се одговорно понашамо према себи и својим ближњима. Нису ово чинили зарад јефтине медијске популарности удаљени од народа и прекинувши богослужење, не, него заиста из љубави. Један од њих је, сада већ покојни владика Милутин ваљевски, а други је викарни владика Стефан Шарић. Обојица су на жалост оболела од коронавируса.
Епископ Стефан који је протекло време позивао верни народ да остане код куће. Који је вршио богослужење без верника, у храмовима у којима су се малобројни присутни придржавали свих мера које је држава прописала, само зато што је оболео од овог злог вируса, постао је мета медијских спинова и манипулације.
Ни један медиј није објавио да је управо владика Стефан све ово протекло време волонтирао, помагао ближње, позивао на одговорност, јер непријатељима цркве треба пример зараженог свештеника, да би доказали своју теорију да је црква извор заразе а верници примитивни и затуцани.
Сапутник кога нисмо препознали
Пут у Емаус је један архитип наших односа према нашим ближњима, с којима живимо, делимо добро и зло, али их не познајемо. Обично их препознамо када је већ касно.
Тако смо и владику Стефана упознали тек када се разболео. Сада знамо и за његово даноноћно бдење над верним народом и за његово волонтирање и признајемо му да је био одговоран и пожртвован, мада се неким верницима чинио, док је преко медија упозоравао на опасност од вируса, као неко ко више брине за сопствени живот него за православну веру. Да је заиста бринуо за сопствени живот не би се излагао током волонтирања, него би остао у изолацији попут већине становништва.
Многим људима, на жалост, не треба посебан разлог да буду злобни. Тако су и поједини медији узели да разапињу једног од најодговорнијих епископа наше цркве, владику Стефана, а у томе су им се придружили на друштвеним мрежама и хорови бесловесних мрзитеља свега што јесте црква. Али о њима и за њих, на жалост, не вреди трошити речи.
Ово не пишем због оних који мрзе, него због оних који имају љубави у себи. Пишем пре свега због православних Хришћана, због оних који се колебају у овим данима искушења.
У евхаристији се познаје Господ. То је порука приче из Јеванђеља која се чита трећег дана Васкрса. Дана када је владики Стефану констатовано оболење од вируса. Дана у који смо препознали владику Стефана као икону Христову. Нема недоумица! Већина наших владика је служила на Васкрс. Не из хира, како то мисле незнавени мрзитељи цркве, већ из љубави. Из те исте љубави једни су позивали народ да дође, други су га молили да не дође. Само онима који не познају етос православне вере може пасти на памет да су овако различити позиви били инспирисани личним интересима, не, нису!
Верницима који су сумњали у искрене намере нашег владике Стефана, сада су се отвориле очи, као оним путницима за Емаус, да виде да је владика из љубави позивао да се остане код куће, да се мало стрпимо јер ће и ова епидемија проћи као и свако друго зло. Али отвориле су се очи само онима који имају љубави према својој цркви, па потом и према њеним служитељима. Као што рекоше путници за Емаус „није ли нам говорило срце док нам је говорио“.
Ако останемо у љубави нећемо осуђивати и нећемо бити осуђени. Останимо увек у љубави и угледаћемо Господа. Препознаћемо и Господа и своје ближње. Видећемо их онаквима какви заиста јесу, а не онаквима како нам се, због наше грешности, чине или каквим их престављају пакосни људи и плаћеници из медија.
Свештеник Марко Николић
