Свештеник и академик, човек који је пронашао земне остатке цара Душана и спасио мошти цара Уроша и кнеза Лазара пред налетом усташа, проф. др Радослав Грујић, после рата заборављен, сада је отргнут од заборава изложбом у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“.
Више од 100 предмета – Грујићеви чланци, његове поклон књиге библиотеци, писма из преписке са Димитријем Руварцем, публикације и новински чланци о Грујићу сведоче о његовом доприносу очувању историјског сећања српског народа.
Чувар српског сећања
Радослав Грујић, оснивач Музеја Српске православне цркве и Музеја Јужне Србије, оснивач и уредник бројних часописа, врстан познавалац и тумач старих рукописа и артефаката, заслужан је за очување српске и светске културне баштине.
„Био је главни ауторитет за камену пластику и превођење српских средњовековних списа, човек који је основао часопис ‘Гласник Јужне Србије’ и сарађивао са 29 часописа. Његов научни рад је био заиста фасцинантан“, каже за Спутњик један од аутора изложбе „Отргнут од заборава академик проф. др Радослав Грујић (1878-1955)“, Милутин Шаховић.
Рођен је у Земуну у тадашњој Аустроугарској и био је ученик богословије у Сремским Карловцима. Студирао је права у Бечу и филозофију у Загребу, а токомПрвог светског рата био је ухапшен и затворен.
По завршетку рата радио је као професор у Београду, а затим је прешао на новоосновани Филозофски факултет у Скопљу где је предавао националну историју и био декан у два наврата.
Црква Светих Архангела где је Радослав Грујић пронашао земне остатке цара Душана
© Фото : Спутњику уступила Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“
Откриће земних остатака цара Душана
Читав свој живот посветио је борби против заборава и 1927. године је приликом ископавања срушене Цркве Светих Архангела код Призрена пронашао земне остатке цара Душана.
„Грујић у књизи ‘Прелиминарни извештај о ископавању Цркве Светих Архангела’ пише детаљно о томе шта је све пронашао тамо, да ту нико није долазио од 17. века, да је црква зарасла у коров. Он је био сигуран да је пронашао земне остатке цара Душана. Ми смо пронашли и христовуљу из 1862, копију праве христовуље где пише да цар Душан оснива манастир Светог Архангела Гаврила покрај Призрена. Тако да је Грујић несумњиво утврдио да су то земни остаци цара Душана“, каже коаутор изложбе Игор Живановић.
Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом и током Другог светског рата их је чувао у дрвеној кутији, у фиоцисвог радног стола. Према причама, из страха да не буду уништене током бомбардовања 6. априла 1941. Грујић је легао преко сандука и својим телом штитио остатке највећег српског цара.
Остаци гроба цара Душана © Фото : Спутњику уступила Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“
Када је његовом заслугом основан Музеј Српске православне цркве, чији је управник био до краја живота, пренео је кости цара Душана у њега и ту су биле до 1968. када су похрањене у Цркви Светог Марка на Ташмајдану.
Спасавање моштију током рата
Током Другог светског рата Радослав Грујић је радио на збрињавању српских избеглица из ратних подручја и на прикупљању материјала и сведочанстава о геноциду над Србима.
„Априла 1942. када је кренула усташка експедиција на територији тадашње НДХ, на Фрушкој Гори, у опасност су дошли сви српски манастири. Професор Грујић је лично познавао официра немачке окупационе војске у Београду, мајора барона Јохана Албрехта фон Рајсвица, који је и сам био научник и имао осећај за значај светске културне баштине. Молбе и преклињање професора Грујића наишле су на његово разумевање те је он обезбедио логистику да се реликвије и светиње из српских манастира на Фрушкој Гори пребаце у Београд“, каже Шаховић.
Мошти српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, са 30 вагона сакралних предмета, пребачено је у окупирани Београд, а мошти су положене у Саборној цркви.
Мошти српских светитеља у Саборној цркви у Београду, „Ново време“, 24. априла 1942.
© Фото : Спутњику уступила Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“
Губитак националне части
Барон фон Рајсвиц се након рата вратио у Немачку и до краја живота радио као професор на Универзитету у Минхену, али Грујић је осуђен за сарадњу са окупатором и кажњен удаљавањем са Београдског универзитета и губитком националне части.
У пресуди од 3. априла 1945. као кључни доказ против њега наведен је предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених српских националних драгоцености за време Другог светског рата, рад са фон Рајсвицем на спасавању мошти, као и то што су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти.
Послератне године провео је у великој материјалној оскудици. До краја живота се бавио истраживањем историје цркве у Музеју српске цркве и Патријаршијској библиотеци.
Чланови уредништва Гласника Историјског друштва у Новом Саду
© Фото : Спутњику уступила Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“
Умро је 1955. Током лечења на Хвару. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду у присуству углавном црквених великодостојника. Опело му одржао патријарх српски Вићентије Други.
Године 1992. испуњена му је жеља па су његови посмртни остаци, као и његове супруге пренети у манастир Гргетег на Фрушкој Гори који је током рата покушао да заштити од усташа.
Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду 14. марта 2014, враћенаму је национална част и данас једна улица на Врачару носи његово име, а у Земуну му је постављена биста.
Спутник
