Свештеник др Угрин Поповић: ХРИСТОС КАО РАСТЕРЕЋЕЊЕ

”Дођите к мени, сви који сте уморни и под теретом, и ја ћу вам дати одмора.” (Мт. 11:28) Ако приступимо овим речима мимо црквеног наратива, можемо да закључимо да је то позив који је упућен уморним људима, који клецају под теретом узалудности пројектоване на све аспекте властитог бивства.

Да ли је иронија по среди или окорелост нашег срца тек у следећој, дванаестој (12) глави истог Јеванђеља следи прича о тргању класја у дан суботњи и о исцељењу у тај исти дан, а заправо о роптању званичних представника религије како то Христос и Његови ученици, крше Закон и обичаје. Тада је Христос закључио: ”Јер, Син Човечији је Господар суботе.” (Мт 12:8) Међутим, ни до дан данас ми тај закључак нисмо разумели.

Најбитније питање, чији одговор је јасан и у Писму и у одлукама Васељенских сабора и у пракси Цркве, споран је у одређеним круговима, који се испречују између човека и Богочовека не дозвољавајући Причешће (заједничарење – превод) људима који приступају. Самим тим, показују се недостојни Царства у које нити улазе нити друге пуштају да уђу. Али зар сам Христос није о томе говорио: ”Ви закључавате Царство Божије пред људима; сами не улазите, нити дајете да уђу они који би хтели.” (Мт 23:13)

Онда се заиста поставља питање – ”који део је ту тачно нејасан?” Ако знамо да је Бог Онај ”Који хоће да се сви људи спасу, и да дођу у познање истине.” (1. Тим. 2:4) а Сам Христос за себе каже: ”Ја сам пут и истина и живот.” (Јн. 14:6) зашто је онда било ком следбенику Христовом неприхватљиво да се неко, од тих свих, причести. Дакле, уђе у заједницу са Христом, који је истина а што јесте, самим тим, испуњење воље Очеве ”Који”, као што смо већ раније написали, ”хоће да се сви људи спасу, и да дођу у познање истине.” (1. Тим. 2:4)

Оно што је ипак задивљујуће у том кружоку ”браниоца” Христа од ”недостојних” људи јесте њихов перфидни приступ са изузетно нетачним премисама које као по некој рутини само понављају, без критичког осврта на те речи. Хајдемо сада да завиримо у те тврдње.

ИСПОВЕСТ као услов. По овоме се НАЈЈАСНИЈЕ види како се не приступа тој проблематици чистог срца и са жељом да се заиста разуме потреба покајања већ се то извитоперава до нивоа фарисејске логике против које је Сам Христос устао, и коју смо поменули у овом тексту (Мт 12). Дакле, пре причешћа је обавезна исповест. Да није изузетно тужно било би веома смешно јер се претпоставља ”наручено кајање”. Као некада буђење, тако сада и то ”кајање”, има се извести у 9:35 јер је причешће предвиђено за 9:50 тако да, са што мање греха приступимо Чаши!?!?

Што је најгоре, нико у овоме не види перверзност лицемерја у којем се мисли да се Бог може насанкати а ми тим и таквим маневром очистити савест јер ето ”немамо греха” приступајући Причешћу. Ап Павле о томе јасно говори у Гал 6:7: ”Не варајте се; Бог се не да исмејавати.” А ми управо овим начином то покушавамо јер уводимо класичну магију у приступ Тајни над Тајнама претварајући исповест у властити сервис спирања своје гриже савести. Што је тотални промашај (грех – превод)!

ПОСТ као услов. Веома ружна и нечасна сугестија свих оних који заговарају седам (7) дана поста пре Причешћа. У најмање две ствари ти људи греше. Прва је да мисле да су бољи од осталих а друга је та сама Литургија коју собом прљају. Литургија, јер се не служи само у току поста и самим тим она није везана за пост. Поготово јер је сам пост еволуирао кроз векове, као и Литургија, али оно што је њен темељ увек био и остао јесте Христос односно Света тајна Евхаристије – Причешћа и то се ЈЕДИНО није мењало.  Дакле, да је пост услов, Литургија се не би служила мимо поста. Специфична Литургија у току поста јесте литургија Пређеосвећених дарова и она се служи искључиво у току Васкршњег поста – средом и петком.

ДОСТОЈНОСТ као неречени услов. Кажем неречени јер сви из тог круга ”праведника” воле да нагласе како смо ”сви грешни” и како сви ”недостојни” приступамо али ипак на себе су узели да одмеравају чија је ”недостојност” достојнија и прихватљивија у очима Творца. Јер, то је веома битно јер Га можемо… Не знам ни ја шта можемо али очигледно можемо јер се људи из тог кружока из петних жила труде да људима наметну бреме кривице и кајања и гриже савести и свега онога што је сам Христос рекао да Собом може да укине. Да Собом може да нас тога растерети.  И како то, ти ”праведници” замишљају то ”растерећење”? Тако што ћемо се претворити у параноичаре који су у сталном страху од казне и одмазде тог љутог Бога, Који јесте да је рекао да ће нас растеретити, али то није мислио буквално већ више онако…. Фигуративно.

Све ово је веома јасно и може се видети уколико се то жели. Лично сматрам да је Мисија Цркве управо у томе. Али не у односу на народ него у односу на наше редове, свештеничке јер, немојмо се заваравати, ми смо ту да учимо тај народ и баш због тога морали би да ”усагласимо” причу. Народ није крив! Ми смо, јер смо млаки и јер је лакше да проповедамо ”пакао” и Теодорине демоне-црнце као педагошку меру него љубављу да горимо а не сагоревамо те нас зато ап Јован опомиње веома јасно: ”Али пошто си млак, ни врућ ни хладан, избљуваћу те из својих уста.” (Отк. 3:16)

Мислите о томе!