Многе теорије о ретком или честом причешћивању сведоче о нашем суштинском непознавању и неразумевању самог чина Евхаристије. Заправо МИ не схватамо зашто у њој учетвујемо и као појединци и као Црква.
Сводећи све то на неко моралистичко пренемагање или на потребу да се заслужи то преображено стање човеково, не дозвољавамо да творевина путем нас дочека напокон те ”синове светлости”, који ће је ослободити смрти и трулежности.
Ко су ти синови светлости?
Оно што највише уназађује наш корак ка Христу јесте манир по којем се људи саблажњавају одговором на ово питање. Правдајући се својом ”недостојношћу” а заправо властитом невером у Христа да заиста може и хоће да све ново учини.
Одговор је – ми смо ти синови светлости!
Ослобођење природе од смрти јесте најважнији циљ Светотајинског живота верних, када је реч о њиховом односу према свету у коме живе. Први корак у ослобађању природе света јесте сопствено ослобођење од трулежности и одвојености од Бога, кроз рођење водом и Духом – Светом тајном Крштења (Јн. 3, 5).
Речи апостола Павла да сва природа тужи и да жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови светлости (Рим. 8, 19) су добиле своје испуњење у Евхаристији као тајни постојања нове твари у Христу Исусу.
Господ Христос све ново твори (Отк 21:5), али не тако што поред света који постоји, саздаје неки нови из почетка, већ тако што изнова саздаје и пресаздаје већ постојећи свет, дајући му нови, благодатни начин постојања. На нама је да Му то дозволимо, својом одлуком да хоћемо заједницу са Њим а она се изражава у овом веку управо – РЕДОВНИМ ПРИЧЕШЋИВАЊЕМ!
Приликом преображаја света у Светим тајнама, средства која узимамо из природе не изражавају природна и историјска стања, него управо и превасходно есхатолошку реалност. На тај начин се испуњава превечно назначење твари.
Нови или Светотајински начин постојања природе у Цркви се огледа у томе да сви елементи природе дођу у јединство са Богом, да у том заједништву Духом Светим, твар постане Тело Христово. Ми, као ти – ”синови светлости” – управо остварујемо своју првосвештеничку службу (добијену Светом тајном Крштења) тиме што ту природу собом приносимо заједници са Богом учествујући у Христу, Који јесте Црква. Дакле – РЕДОВНО ПРИЧЕШЋУЈУЋИ се Њиме!
У православном литургијском Предању се наглашава Причешће Телом и Крвљу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, а не Причешће по суштини или суштином Тела и Крви. У Причешћу је, дакле, наглашен ипостасни аспект Причешћа, а не изоловани супстанцијални, јер без ипостасног јединства верних са Христом не може бити речи о њиховој заједници са Господом.
У причешћу долази до изражаја благодатно-енергијски однос са Личношћу Господа Христа, а не, „огољени“ однос по суштини између Тела и Божанства Христовог.
Причешће се остварује у Личности Логоса Који је стално у заједници са Својом људском природом. Како са вазнетим прослављеним телом, тако и са евхаристијским телом, јер то је једно и исто тело Сина Божијег. Логос, Који је прославио људску природу славом Очевом, непрестано се оваплоћује у душама верних и страда са њима, уводећи их у тајну јединства са Собом – оваплоћеним, страдалним, васкрслим и вазнетим Христом!
У свету у коме живимо највећи проблем су трулежност и смрт. Ако се ово двоје не превазиђе не може бити речи о преображају света и о његовом истинитом постојању. Трулежност и смрт су истозначни са распадањем и са дељењем бића.
Смрћу једног човека дешавају се два процеса истовремено:
Прво, умирањем човек се одваја од других бића, губи се комуникација и не постоји више заједница каква је била.
Друго, не само да се смрћу прекида заједница са другим бићима, него и само биће човеково се смрћу раздељује и распада.
Смрт је непријатељ човековог постојања, односно, по речима апостола Павла последњи непријатељ: ”последњи непријатељ укинуће се, а то је смрт” (1. Кор. 15, 26).
Због смртности сва бића треба да се исцеле, односно, да постану целовита. Другачије и није могуће њихово постојање у Царству Божијем. Проблем раздељености бића се решава кроз Евхаристијско Сабрање које носи у себи онтолошку истину о свету, о његовом вечном постојању. Дакле, истину не о ономе какво јесте већ о ономе какво ће бити!
Зато и не смемо да судимо другима (Мт 7:1), јер не знамо какви ће бити… али оно што можемо да знамо је да љубав Христова јесте у стању да све ново учини и да све старо пресазда јер је Он дошао ”да потражи и да спасе оно што је изгубљено!” (Лк 19:10)
А то смо МИ, и зато смо ”синови светлости”!
Мислите о томе!
