Питање времена је превазиђена категорија у хришћанским релацијама односа. Најпре са Богом а онда и једних са другима. Свакако да је и Анштајн својом теоријом релативности поцртао ту упитну категорију у нашим животима. Ипак, време је израз реалности у којој смо. По некима, то је четврта диментија у овом постојању те тако ни мало занемарљива и ни мало релативна. Ипак, она је и занемарљива и релативна уколико укључимо есхатолошки аспект наше еклисиолошке личности која се пробудила за вечност. Крштење је то буђење, зато и питање ”када се крстити” има своју важност у уму и срцу сваког хришћанина.
Свакако да је на то питање већ одговорено. Међутим одговори, иако тачни у свом времену бивају превазиђени у оном следећем тако да недоумица има своју актуелност и данас уколико се правилно не сагледа време у којем живимо. Многе опције, махом протестантске провенијенције, на челу са протестантским теологом Карл Бартом, желе да изузму актуелност времена у приступу крштењу и то нормално да чине једнострано. Заузимајући само Новозаветни наратив, интерпретиран протестантским контекстом, који једноставно игнорише два места у Новом завету где се крштење деце може наслутити.
Карл Барт је „крштење без воље и спремности да се буде крштен“ називао неисправним и непослушним крштењем, „замагљеним крштењем“, занемарујући притом питања односности унутар хришћанског живота (па и Саме Свете Тројице), наглашавајући когнитивни моменат интелектуалног одушевљења, најбитнијим.
Он је, такође, тиме учинио рационалност највишим квалитетом људског бића, остављајући нерешеним проблем да ли бисмо људска бића умањене рационалности (као што су новорођенчад, ментално заостале особе и други) могли сматрати личностима у пуном смислу тог термина. А ово све наводим јер смрт једноставно не пита за године нити је интересују људске интелектуалне дефиниције. Ипак, њу, као и вечност, морамо дочекати будни.
Најједноставније би онда било питање: ”имају ли онда права деца и људи умањенх интелектуалних способности да се роде за вечност”? У том одговору јесте и одговор на питање: ”да ли деца могу да буду крштена”?
Свакако, да је историја собом баждарила све Свете тајне. Нажалост, отуђујући их временом једне од других па и од Тајне над Тајнама – Евхаристије, без које се раније није могла савршти ни једна Света тајна, па ни Крштења.
Данас, са друге стране, ретко која Света тајна корени Евхаристијом. Ипак, веровали или не, пуно је Небо војске светих пошто Есхатолошки критеријум једноставно не можемо заледити одређеним временом или епохом.
На крају, зар не да је логично у овом нашем времену, да дете одрасте унутар своје породице као равноправни члан? Као свештеник сада говорим! Зар постоји лепша слика на Литургији од јата дечице испред Путира?
То свакако да не би било могуће уколико би се инсистирало на одређеној интелектуалној зрелости…
На крају крајева, зар је Христос тражио наше когнитивне капацитете или наше срце?
Мислите о томе…
