Данас се много пише. Хиперпродукција размишљања, неслагања, расуђивања, осуђивања. Свакако да су ту присутне миријаде стихова. Затим стилова и начина.
Ту има хаику поезије, али и романтичних стихоклепњи, па онда долазе стилови неоромантичарски, неотрадиционалистички, неосимболистички, неоавангардно, веристички те на крају, али никако на зачељу, патриотски исписи са све великим словима.
УРААААА!!! – као да се чује и дан данас тај поклич са барикада.
Ипак, барикада више нема. Револуција и неслагање се преселило са улица и тргова, шума и гора, на тастатуре и на спорадично заурлавање крај малих екрана за оне 60+.
Међутим мноштво редова је остало. Поезија стално нова и нова. Стихови сјајни и речити у рими, као пиле у рерни. Слатко и сјајно. Златни пек. Омиљена боја добре домаћице, као и стих. Мора да је у рими. А може бити и хаику?
Поготово је битан хаику јер онда не мора рима нити стих али ни смисао, пошто је довољно да га само аутор зна, као онај чувени хаику са вилин коњицом. Па да, ипак је ”месец мај све бубе позвао на чај”. Нема смисла али има риме а са вилин коњицом нема риме али зато има смисла али чак ни њега нема више пошто је ауторка мртва већ годинама.
Шта сад? Да ли да пишем риму или смисао?
Међутим, звоно титанијум шпорета је пресекло недоумицу собом објављујући да је ”златни пек” коначно достижан и остварен. Осмех успеха је замаглио недоумицу надања а ноћ је наставила својим жељеним ходом преживљавања.
Шта се буне песници данас? Ено их те се скупљају и жале. Као нико их не чита. Па, нормално да их нико не чита када сви пишу. Нема када да се чита јер се онда не може написати све оно што се има поделити са свим тим сликама на књизи ликова (фејсбук)!
А свако од нас има своје верне пратиоце. Свако од нас има оне који лајкују. Свако од нас има оне који се смеше, који плачу, који грле и који се цере. Свако од нас има обавезу према сваком од њих. И то је света дужност – описати свој живот између ”знатног пека” и књиге лица (фејсбук). Свима њима од свих нас!
Шта се буне песници данас? Па, по мипљењу Васка Попе дело треба да говори само о себи и о аутору док сама поезија увек живи ”од старе славе”. Та ни Диса, ни Попу, Јакшића, Дучића или Миљковића њихови савременици нису гледали онако као што их ми данас гледамо. Ипак су они у свом времену стварали и своје време собом изразили. Те је тако са Прометејеве стене кавкаске, коју је у гвозденом беочуку херој носио собом, подсећајући њоме на тежину алтруизма и да добро дело никада не прође некажњено а да оно само никада не може бити ”златни пек” конформизма, Јакшић је прешао на ”крваву” стену о коју се ”злоба мори, светска чуда и покори”, да би нас својим стихом даље подсетио и на ”камен земље Србије што претећ сунцу дере кроз облак”. То је та путања стиха, које ми можда нисмо дорасли али коју свакако не треба ни да подржавамо мајмунском вештином имитације.
Васко Попа нам управо то предочава властитим избором габарита своје генерације. То није била стена, нити планина, нити камен, нити … не!
То је био белутак, свет за себе.
Пуноћа белутка је његова интеракција са облутком. Тада може настати ватра из те варнице односа. Из тог судара креативности се може потпалити ватра која ће угрејати срца људи око нас. Није битно што је белутак мали. Па и Давид је победио Голијата!
Оно што је идеја јесте да је белутак упућен на другог – на облутак. И да пепео поезије свих оних који су стварали пре свих нас јесте ”још увек ватра или да то може бити” а да свакако тај пепео собом ”не хули” јер ипак ”смо у туђем срцу своје срце чули”.
Попа нам даје белутак, Јакшић нам је дао камен а Прометеј кавкаску стену. Нико од њих нам није предао ”златни пек” титанијумског шпорета.
Пошто ипак “песник је одувек био онај који у другима лечи болест од које сам умире” или не, а то само нема везе са оним који слуша већ са оним који том својом речју лечи.
Текст је објављен у Књижевним новинама – часопису за књижевност и културна питања, гласилу Удружења књижевника Србије
