У принципу, живот је једноставан јер је дар, и није нам дат ради одгонетања његове поенте већ ради живљења те поенте. Живљења у радости а то ће рећи у остваривању властитих потенцијала.
Ипак, ми смо га свели на преживљавање уз ове или оне палијативе, који нам олакшавају или чак дају неки магловити смисао у том нашем ходу прокужених.
Ти палијативи који дају ”смисао” су најопаснији. То су тзв ”религиозни палијативи” којима сам човек бива задојен од рођења. Затим ту бол, а заправо промашај (грех), болује до краја свог овоземаљског века трајања или огорчено напусти све. Одбацујући и оно вредно са свим тим наслагама глупости.
То је већ слика ”духовности” у којој смо. Самозвани духовници бивају судије и експозитуре гневног Бога, недосежни колоси моралности и субови беспрекорности, који интерпретирају учење Цркве по свом ћефу. Чешће пута без имало такта или било какве упућености.
Све то своди Теологију као науку на небитност пошто заправо нико и не очекује да му се ма шта објасни колико очекује да му се ово или оно забрани. И ту већ патологија почиње да куца на наша врата уместо Христа.
Заправо Христос постаје сувишан. Нема потребе за Његовом благошћу, када се очекује ригорозност као мерило ”подвига” а намрштено лице као показатељ ”духовне висине” сопственика.
Међутим, где је решење?
Или, боље питање, зашто нам Христос није решење? Зашто не схватимо Причешће као почетак наших подвига а не као њихов крај? Зашто се не разуме да се гориво сипа пре трке а не ономе ко први стигне на циљ? А је ли могуће разумети да Христос није гориво нашег живљења? Предуслов остваривања властитог потенцијала?
И онда да се вратимо на почетну премису – живот је једноставан и леп. Ипак, ми смо га се одрекли ради преживљавања и сада смо спремни да се ”цењкамо” са ”духовником” око рошчића које ћемо појести…
Тужно!
Мислите о томе….
