Питање да ли животиње имају душу и да ли оне имају трајност у вечности или било какав облик постојања у прекогробним активностима јесте сувишно и суштински страно Православљу.
Свакако, ношени Схоластиком и аналитичким приступом Богу, свету и човеку нормално је да су и животиње дошле на ред. Међутим, то је дискурс размишљања истих оних који су се на Сорбони побили у расправи око тога колико анђела може стати на врх чиоде.
Тај исти дух Схоластике, која је круна Западног приступа промишљању о Богу и Божјем приступу, јесте устврдио да је жена само неуспео мушкарац. То заправо није оригинална схоластичка мисао већ интерпретирана аристотеловска филозофија која је заузела апсолутни примат у западном дискурсу размишљања о Космологији. Дискурс у којем једноставно није било места за животиње. Оне имају тзв ”смртну душу” па ма шта то значило.
Те с тим у виду, не желим да приступим озбиљно тим становиштима, нити да их негирам, нити да их анализирам. Поцртаћу само на овом месту став нашег изузетног свештеника и теолога др Александра Шмемана, који је промену православног размишљања од 9-ог века назвао ”Западним теолошким ропством”, које је након пада Цариграда преузело апсолутни примат у хришћанском поимању света и Бога у свету. Тај исти велики теолог новијег времена је изјавио:
”Не могу да замислим Царство Божје без своје мачке!”
Тако да, ово размишљање бих наставио искључиво православним дискурсом поимања света који је заснован на Библијским описима. Оно што је најбитније јесте заправо та синтеза Библијске реалности и Православне мисли, која управо изражава неухватљиву истину постојања без потребе да је аналитички представља јер у коначници Православље се и не обраћа мозгу него срцу. Као и Библија. Као и Бог.
Пре свега, треба знати да оно што је у Септуагинти преведено као ”душа” (психи) јесте заправо јеврејски термин нефеш који не подразумева одвојеност већ изражава целину живота. Дакле, није нешто што је део човека или звери већ јесте целина тог човека или звери пошто нефеш заправо значи ”биће које дише” или ”душа жива” или …
Али сваки следећи синоним заправо представља наше удаљавање од изворног појма нефеш јер управо сваки превод јесте и тумачење те се тако држимо тог појма нефеш који је импулс живота и који је дат како човеку тако и зверима. И самим тим, Едемски период јесте стање у којем су и људи и животиње уживали у тој реалности Божјег присуства.
Но, оно што је битан сегмент за уочити јесте сам процес стварања и то ћемо повезати са једним изузетним православним мислиоцем и светитељем Максимом Исповедником (580-662), који је живео теологију Истока много пре ”западног теолошког ропства”.
Дакле, након стварања и након сваког појединачног дана и сваке појединачне групације створења Бог прави ретроспективу урађеног закључујући да је добро (1. Мојс 1:10-31). Сам појам ”добро” јесте у вези са трајношћу. Добро битије јесте заправо вечно битије, и то Максим Исповедник наглашава у својој космогонији уносећи нов квалитет размишљања о сврси, именујући је као логос твари.
„Као што је зло недостатак (στέρησίς) добра и незнање недостатак знања, тако је и небиће недостатак бића, али не самобитнога бића (Бога), јер оно нема своје супротности, него бића које постоји заједничарењем са самобитним бићем. И док прва два недостатка (тј. доброте и знања) зависе од слободне воље створених бића (тј. људи), дотле недостатак другог [тј. самог постојања бића] налази се у вољи творца, који по доброти [својој] хоће да створења вечно постоје и од њега вечно примају добро.“
А то заправо и јесте слика Едема и суживота творевине и Творца. То је заправо то ”добро битије” које је нарушено Адамовим падом. И од тада творевина ”тужи и чека” да се јаве ”синови Божји” (Рим 8:19) који ће остварити почетно назначење човека као првосвештеника твари. Као оног који началствује творевином. (1.Мојс 1:21).
У прилог написаног иду и открића савремене физике. Тачније, Први закон термодинамике. Први принцип термодинамике је апсолутни природни закон који важи за све појаве које се одигравају на свим просторним нивоима (микро, макро и мега свету). Принцип је заснован на бројним анализама, посредним и непосредним доказима, експериментима о односима различитих врста енергије. Општи физички принцип који важи је да:
укупна количина енергије остаје непромењена без
обзира какви се процеси догађају
Тако да технички, уз довољно простора, могао бих да објасним на овом месту како су сви фотони који су се одбили од Вашег кућног љубимца или домаће животиње, сакупљени у детекторима честица које су Ваше очи, те да су ти фотони даље створили у Вама констелације електро-намагнетисаних неурона чија ће енергија трајати заувек.
Дакле, ово нису ствари нечијег убеђења већ изрази напредовања нас као људске расе. А опет, то није друго до потврђивање речи ап Јована пре две хиљаде година:
”Бог јесте љубав” (1. Јов. 4:8)
Пошто је љубав енергија која нема почетка и која нема краја. Која извире из вечности и увире у вечност. Која је сами Бог. Христос управо из те љубави даје живот свој не би ли ми могли да учествујемо у том животу а то је живот вечни јер је апсолутна категорија Божје љубави.
Схватам да у овом ороченом и релативном начину постојања а који пророк Давид дефинише као ”долина плача” (Пс 84:6), јесте тешко ово за разумети. Али то и није потребно. Не морамо сви бити теолози или физичари или… да бисмо открили тајну непролазности у љубави. Пошто једино на тај начин можемо разумети да ћемо се њоме у вечности препознати као што ћемо њоме у вечности и бити препознати.
Мислите о томе…
