Намерно о Васкрсу и његовој битности пишем тек сада, неколико дана након празника и последње Литургије васкршњег циклуса, не бих ли на што бољи начин изложио поенту.
Она је – ВАСКРС није празник и не сме само то бити!
Ипак, све је већи нагласак на том комеморативном аспекту тог догађаја. Но, шта се заправо догодило? И какве реалне импликације то има на наш живот? Одговором на то питање одговарамо да ли је Васкрс само празник за нас или нешто више. Нешто, односно Неко, ко уноси квалитативну разлику у наш живот. Размишљање о томе чини наш лет од Васкрса као комеморације до Васкрса као начина живота. Тај начин је – радост. Тај начин је слобода. Јер – како можеш запретити човеку који је осуђен на смрт? А зар ми нисмо управо то? Умиремо! Како не схватате то? Не интелектуално већ суштински а зато су Латини и имали пословицу-подсетник: Мементо мори (сети се смрти)!
Дакле, умиремо. Рођењем смо на смрт осуђени те заправо не живимо него умиремо јер не идемо ка животу већ ка смрти. Ипак, то није лепо рећи те тако еуфемизам постаје наш стил избегавања очигледне истине. Истине да нестајемо, да смо коначни и орочени. Свакако, разне утехе ту постоје и то у зависности од народне традиције ће бити или реикарнација или нирвана или орфејска сеоба душа или опстанак само душе као неког засебног ентитета невезаног за тело или… разне су варијације на тему исте глупости: покушаја да се смрт минимизира и учини прихватљивом.
Уствари то је труд ”од јуче”! Данас је стратегија потискивања те непријатне реалности помоћу разних палијатива који ту околност чине маргиналном. У основи то је заправо стратегија коју је Орвел предвидео још 1948 умирући од туберкулозе и она, та стратегија дакле, би се свела на: ”јефтин алкохол и порнографију”! И то је у главним цртама то. Буквално. Па погледајте статистику или најобичнију рекламу. По статистици порнографија је буквално најгледанија на нетт-у док су у реклами за Јафа кекс убацили кокетне старлете са оскудним избором одеће јер није битно за кога је Јафа већ ко је може купити. Дете, које је по дефиницији незапослено (осим можда у Пакистану или Џибутију), нема извор прихода којим би приуштило Јафу. Међутим, тата ће је донети. На кога ће у том тренутку одабира Јафе тачно мислити већ је друго питање које је Јафин ПР тим већ одгонетнуо.
Али, вратимо се смрти…
”Страх је убица ума. Страх је мала смрт која доноси потпуно брисање.” – написао је Франк Херберт у свом делу ”Дина”. И опет исто питање – како имамо страх када смо на смрт осуђени? А страх јесте стандард ове цивилизације. И то не само ове наше већ сваке која јој је претходила. И свуда је био исти апсурд – страх код оних који иду ка ултимативном ништавилу. Као да од тога има горе? Ипак, многе речи и образи су погажени и окаљани управо због тог страха који је заправо неговао илузију трајности. Неговао илузију да одређени потез, па ма какав он био, може самом човеку осигурати живот. Ипак, на том потезу цивилизације су падале и пале те и ова наша. ”Страх животу каља образ често” – речи су Његоша којима је описао стандард текуће цивилизације.
Управо из тог разлога Васкрс не сме бити само празник! Не сме се зауставити на народном фолклору којим се комеморативно присећамо неког тамо Исуса који је био Христос и који је ето пострадао због наших грехова.
Васкрс се мора одржавати, као Олимпијски пламен, властитим трудом и властитим опитом а заправо непристајањем на религију без Бога. На живот без Бога. На неку опсену трајности која се дешава искључиво након смрти и након демонског постројавања и шиканирања и то искључиво са само једним делом нашег бића – тзв душом! На неко магловито обећање живота који почиње тек након наше смрти и Бога који се јавља искључиво у том прекогробном животу да мотивише своје робове да гледају мучења оних који нису били за ту опцију за коју су се ”праведници” определили. И то је награда! Могућност вечног посматрања оних који су оманули у тој животној опклади како се кувају у Геени огњеној и како црв не мирује у телесима њиховим!
Дакле, НЕПРИСТАЈАЊЕ на ту болесничку пројекцију неостварених садиста и отворених психопата који живе у сваком од нас. Сви ми имамо то у себи. Ипак, неки од нас се одваже за више. Одваже се да прележе те ”дечије болести”. Усуде се да Васкрс имају сваке недеље. Да сваке недеље опитују васкрслог Христа, те да ту квалитативну разлику тог сазнања да нисмо рођени тек да би умрли, или у садизму се остварили у Вечности, већ да би умрли и саваскрснули са Христом, имамо као основу властитих одлука у властитом животу.
Да Христос јесте егзистенцијални заокрет којем се придружујемо властитим. И то јесте покајање онда. Преумљење од хода ка смрти до хода ка Животу и са Животом јер Христос је јасан по том питању: ”Ја сам пут и истина и живот”! (Јн 14:6)
Христове прве речи након Васкрсења су биле – ”Радујте се!” а последње које је упутио Својим ученицима, свима нама, док је још боравио у овим околностима биле су: ”Узмите једите ово је Тело моје” и ”пијте из ње сви јер ово је Крв моја”, ”Крв новога савеза” и ”ово чините мени за спомен”!
Компилација те две изјаве Његове – изјаве након смрти и пре смрти – јесте уствари формула којом одржавамо ватру Христовог присуства у властитим околностима.
Конкретан чин и израз те ватре јесте ПРИЧЕШЋЕ на свакој Литургији!
Конкретан доживљај те ватре јесте радост!
Радост у спознаји да је Вечност већ почела и да смо ми део ње!
МИСЛИТЕ О ТОМЕ…
Свештеник Угрин Поповић
