Апостолски пост данас се назива Петровским постом.
Иако се ова два термина данас сматрају синонимима, из излагања које следи видећемо да се они ипак не могу поистоветити.
Петровски пост, како се данас назива пост који почиње након прослављања Педесетнице усмерен је ка празнику Св. апостола Петра и Павла; у част ове двојице првоврховних апостола. Он траје различито дуго, у зависности од тога када се у којој години завршила Педесетница, јер је време почетка овог поста везано за празник Силаска Светога Духа на апостоле. Након недељу дана попразништва овог празника, наступа тзв. Петровски пост. Дакле, почетак овог поста је варијабилан, а завршетак фиксиран за Петровдан и стога он траје различито дуго.
Уобичајено је да се каже како овај пост представља подражавање апостола који су постили, припремајући се за полазак на службу ширења Речи Божије, на коју их је Дух Свети изабрао и послао (ср. Дап. 13;1-4). Међутим, мало ко може већ на први поглед да види везу између овог тумачења Петровског поста, с једне стране, и празника Св. апостола Петра и Павла и празника Силаска Св. Духа на апостоле, са којима је овај пост у вези, с друге стране.
Поставља се питање: Зашто је ово једини пост који нема одређену дужину трајања; зашто је његов почетак везан за празник Силаска Св. Духа, односно, зашто почиње недељу дана после тог празника (па му је тиме условљена и дужина трајања, од недељу дана до шест недеља); зашто не траје одређени број дана пред празник због којег постоји, као што је то случај са другим постовима; зашто се уопште пости пред празник апостола Петра и Павла, када ни неки већи празници немају пред собом пост…?
Евидентно је да ствари стоје другачије од онога како ми данас поимамо овај пост.
Изворно, овај пост није био усмерен према напред, према празнику Св. апостола Петра и Павла, онако како је то данас, већ је био усмерен према назад – према Педесетници. Сведочанства о томе, датирају из четвртог века хришћанске ере (Св.Атанасије Александријски, Етерија, као и спис под називом „Апостолске установе“). Притом, треба напоменути да термин Педесетница означава педесетодневно славље, а не назив једног празника – Силаска Св. Духа, који се празнује последњег дана Педесетнице.
Читава Педесетница била је период када се заједно прослављало васкрсење Христово, Његово вазнесење и силазак Светога Духа на апостоле и на цео свет. Основа за раздвајање овог тројединог славља Педесетнице била је историјско-хронолошке природе: Господ Христос се вазнео након свог четрдесетодневног боравка са апостолима (ср. Дап. 1;2-11), а Дух Свети сишао је када се навршило педесет дана од Пасхе (ср. Дап. 2;1-4).
Због слављења ових највећих, најзначајних и спасоносних догађаја, у току целе Педестнице Црква није постила. На самом крају педесетодневног славља и радости, Црква је почињала да пости из захвалности што је Господ испунио обећање и није народ свој и творевину своју оставио сиротне (ср. Јн. 14;16-18), већ је послао Св. Духа (ср. Дап. 2;1-4), и тиме основао Цркву, као Заједницу Тела свога, реализирајући и актуализирајући (посадашњавајући) Евхаристију, установљену на Велики четвртак, а која се Духом Светим служи, увек иста и увек савремена, садашња, али увек и будућа, и служиће се до Другог Христовог доласка, када ће се остварити вечна Литургија.
Други разлог установљења овог поста је поновно уздржање након дугог периода непошћења. То поновно уздржање након великог славља Педесетнице трајало је, по сведочанству „Апостолских установа“, недељу дана: „Пошто сте ви, дакле, прославили Педесетницу, славите једну седмицу, и после ње постите једну седмицу. Јер право је радовати се због дара Божијег (силаска Св. Духа) и постити иза олакшања (у Педесетници)“. Треба напоменути да није у свим крајевима слављено још седам дана, него је пост започињао одмах по празнику Силаска Св. Духа (Јерусалим), што суштински не мења однос према Педесетници и овом посту.
Овај пост представља испуњење речи Господњих да сватови (Црква) не могу бити жалосни док је женик са њима и да ће постити онда када женик буде отет од њих (ср. Мт. 9;15). Дакле, Црква се васкрсно радује четрдесет дана до празника Вазнесења Христовог, затим следи васкрсно-вазнесенско десетодневно славље, потом празник Силаска Св. Духа, чије се славље још седам дана надовезује на васкрсно-вазнесенску радост, а потом Црква опет почиње да пости; прво кроз седмодневни пост, а потом кроз редовну дисциплину два посна дана у недељи.
Данашњи облик тзв. Петровског поста наста(ја)о је када је ослабила свест о изворном слављењу Педесетнице, слављењу како је то чинила рана Црква (као један јединствени литургијски дан, без деобе на три одвојена празника). Изгубило се поимање овог поста као оног који је усмерен ка Педесетници. Уз то, познато је из живота Цркве Христове да је некада сваки већи празник имао по један дан или неколико дана поста. У данима након Педесетнице има више таквих празника (Ивањдан, пророци Амос, Јелисеј, апостоли Вартоломеј и Варнава, Кирило Александријски, Теодор Стратилат, Јустин Философ…), а на то се надовезује и празновање врло поштованих првоврховних апостола Петра и Павла. Временом је, дакле, дошло до спајања више тих кратких постова у један пост и тако је настао Петровски пост.
Стога што овај пост подражава апостоле у пошћењу пре поласка на службу ширења Речи Божије, на коју су кренули оснажени Духом Светим, након Педесетнице, стога што започиње онда када Црква завршава са празновањем Педесетнице и накнадно почиње да пости из захвалности за велика дела Божија (јер било би непримерено постити у јеку највећих празновања), па је тиме овај пост и усмерен ка Педесетници, а не ка празнику који колоквијално називамо Петровдан, оправданије је звати га апостолским, него петровским, као што је оправдано порадити на томе да се његово трајање врати на седам дана након Педестнице, уједно усмерених ка Педесетници.
Из изложеног се види оправданост констатације са почетка да се називи „апостолски“ и „петровски“, не могу поистоветити. Апостолски пост је пост који смо описали, а постила га је рана Црква, обазирући се на Педесетницу, а Петровски пост је пост који практикује данашња Црква, ходајући ка Петровдану.
