Теологија стварања се бави питањима постанка света ослањајући се пре свега на прве главе Постања. Такође се бави питањима настанка зла и греха у свету, као и смисла постојања тог истог света. Очигледно је да се ова област теологије бави универзалним питањима која голицају пажњуу сваког човека од кад он зна за себе. Свети Оци су се бавили овом тематиком, али се слободно може рећи да иста спада у “тврду храну” јер сем теолошке поткованости захтева и одличну упућеност у природне науке. Зато и није случајно да су се егзегезом првих глава Постања бавили углавном они свети Оци који су спадали у најобразованије људе свог времена као што су св. Василије Велики, св. Јован Златоусти, св. Јефрем Сирин или св. Јован Дамаскин. У савременом добу овом темом се у својим књигама бавио вероватно највећи апологета у историји СПЦ прота Лазар Милин, затим ту су дела о. Серафима Роуза, као и проте Константина Буфејева и о. Тимотеја Алферова у Русији. Код савремених теолога се иначе примећује известан опрез и избегавање када је у питању теологија стварања, што је последица муњевитог напретка науке у 20. и 21. веку, а нарочито оних научних дисциплина које се посредно дотичу метафизике. Наиме, закључци научне већине се не слажу увек са оним што је записано у Светом Писму иако се може рећи да постоје одређени покушаји усклађивања обе стране.

Поставља се питање где су додирне тачке између теологије стварања и Свете Литургије. Пођимо од саме речи евхаристија што значи благодарење или захвалност, као и од централног дела Свете Литургије, канона Евхаристије који почиње молитвеном реченицом “Заблагодаримо Господу”, а коју свештеник изговара у олтару пре освећења часних дарова. Да би сваки православни хришћанин схватио у правом смислу речи значај ових речи одговарајући пуним срцем “Тебје Господи” он треба да буде потпуно свестан чињенице да нам је Бог дао буквално све што имамо на овоме свету почевши од идентитета, па до ваздуха за дисање који је излио како каже на једном месту у Светом Писму. О значају чиwенице Стварања се не говори данас ни приближно довољно, како у световној литератури која углавном потпуно игнорише ту битну чиwеницу, док се православна теологија углавном бави догматским, литургичким или егзегетским темама. Међутим, управо докази Стварања који су свуда око нас нас воде директно у етос благодарности према Створитељу, Живоме Богу, а то је оно о чему најдиректније говори почетак канона Евхаристије. Примери из реалног живота око нас као што су невероватно комплексни биохемијски процеси унутар људског тела неопходни за функционисање истог сваког секунда нашег живота или физика кретања земље и осталих планета око Сунца, однос кисеоника према осталим гасовима у атмосфери који је одлично уравнотежен и у функцији живота на нашој планети итд. непобитно говоре о Створитељу, тј. Богу. И не само то – оне нас воде ка личном преиспитивању када је у питању свудаприсутни егоизам и егоцентризам који се јавља код људи данашњице. Наиме, исти је често насушна потреба палог човека која је последица недостатка његове стварне испуњености као боголике личности.

Са обзиром да своје јаство није остварио кроз сусрет и дијалог са Богом као оним који га је створио по свом лику и обличју, човек 21. века се све чешће обраћа свом егу величајући га. Боголикост која му је дата самом чињеницом да је човек води га у потребу за савршенством које помиње и сам Христос, али је погрешно тражи у сасвим супротном смеру. Јасна и недвосмислена теологија Стварања се успешно бори против највећег човековог непријатеља – гордости, али и против маловерја, слабоверја, сујеверја, мишљења да наводно нисмо грешни и свих осталих модерних заблуда. Она га успешно враћа у наручје јединог правог оца и створитеља, а то је небески Бог Отац, творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Уједно у модерном човеку гради етос захвалности за сваки тренутак живота, што га самим тим и води ка светој Евхаристији која је круна тог етоса. Са обзиром на чињеницу да данас имамо много заиста верујућих људи који нису литургијски утврђени, ова теолошка област се може од свештеника и теолога веома мудро искористити у циљу литургијског утврђивања верног народа.

Такође треба поменути и чињеницу да је теологија стварања веома важна за апологетику. Данас није лако бити апологета на теоријском плану, а дијалог са секуларном науком се намеће као обавеза хришћанских интелектуалаца. Да би били спремни у одбрани своје вере потребно је управо да су добро упућени у ову тематику.

Постоји још један занимљив моменат када је теологија стварања у питању. Наиме, још док су пажљиво и љубоморно чували и преписивали старозаветне библијске списе стари Јевреји су појединим деловима Старог Завета давали имена по почетним речима истих. Тако су Постање звали Б’решит што значи “У почетку”, Књигу бројева су звали Бамидбар итд. Давање имена целом једном делу Библије која је сама по себи божија реч довољно говори о важности теме којом иста почиње. Да почетак неке библијске књиге има посебан значај сведоче и почетне главе Јеванђеља, дакле та логика се пренела и на Нови завет. Оне су толико значајне да су у православној иконографији писци Јеванђеља обележени символима који су повезани управо са почетним главама истих. Тако је символ светог Јована орао јер његово Јеванђеље почиwе узвишеном теологијом, символ светог Луке је бик јер он на почетку Јеванђеља пише о свештеничким старозаветним жртвама тј. о свештенику Захарији, оцу светог Јована Крститеља итд.

Треба напоменути да су прве главе Постања које говоре о стварању света почетак не само 1. Мојсијеве књиге, већ и целог Светог Писма уопштено. Зато је њихов теолошки значај велики, а најбитнији контекст им је управо повезивање са литургијским богословљем имајући у виду канон евхаристије.

 

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име