У стваралаштву Фјодора Михаиловича Достојевског постоји јединство. Једне и исте теме узбуђивале су њега и заокупљавали његов интерес читавог његовог живота. Достојевски је себе сматрао и називао реалистом—„реалистом у вишем смислу те ријечи“. Нетачно га називају психологом. Такође није исправно објашњавати његово стваралаштво његовим душевним искуством и његовим проживљавањима. Достојевски је описивао и престављавао не душевну него духовну реалност. Он је престављао прву реалост човјечијег духа, његове дубине, у којима се Бог бори са ђаволом, у којима се дешава судбина човјечанства. Тако исто, нетачно је говорити да је Достојевски пресликавао и ваплотио у својим стваралачким ликовима своја лична проживљавања, своје идеје. Њега, истина , никада нису потпуно освајале његове оригиналне мисли. Истина, он је био у својој младости „машталац“. Али ипак он је ову саблазан маштања врло рано стваралачки побиједио у самом себи. Његова душа отворила се свим утисцима живота. Достојевски је био до болести опсерватор. Њега је узбуђивало све што се дешавало около. Он је више страдао ради радозналости него ради непажње у животу. То није било обично инересовање него метафизичка радозналост.
Достојевски је био посматрач а не визионар. И њему је било дато да види прве тајанствене основе духовних догађаја. Он је видио оно о чему је приповједао—он је описивао оно што је видио У томе је основ његовог реализма. Његово стваралаштво није тумачење него престављање човјекове судбине. Врло му се рано открила загонетна антиномија човјечанске слободе. С једне стране он је видио цио смисао човјечијег живота у слободи у ствралачком самоизбору и самоопредељењу. Нико се не може остварити друкчије него кроз избор и одлучност воље. Стога је Достојевски заштићивао не само сопствени лик човјека него и његову вољу. Смиреност и покорност могући су само кроз слободу, иначе они немају своје вриједности. Но с друге стране нико силније и убједљивије није престављао саморушилаштво слободе. То је једна од најинтимнијих тема његовог стваралаштва. У име слободе Достојевски устаје против „всјемства“ т.ј. против сваког објективног принуђавања, основаног на принудности или неопходности. И уједно он са тиме показује како се протестант претвара у „скривеног човјека“ (подземног, субверзивног) и настаје мистично разлагање, распадање личности. Усамљена слобода претвара се у болест. Директни протест решава се унутрашњим заробљавањем. И изнад тога: слобода се претвара у принудност и насиље. „Подземни човјек“ постаје насилним и бијесним. Бити слободним је опасно. Али је још опасније и одузимати слободу.
За Достојевског је врло карактеристично , да он не само са моралног или сентименалног гледишта жали унижене и потлачене, колико он указује на метафизичку опасност угњетавања за угњетаче. Ко загризе у слободу или живот човјека , тај ће сам погинути. У томе је тајна Раскољникова, у томе је тајна „Наполеона“. Указује се безизлазно противријечје. Слобода мора бити унутрашње ограничена. Иначе она се претвара у своје одрицање. Достојевски види и преставља тај мистични распад самозадовољавајуће одважности, која се претвара у дрскости и у мистично потсказивање. И показују како неограничене слободе чине личност робом страсти или идеје. Антиномија човјечије слободе решава се само у љубави. Но, љубав, знајте, може бити само слободна. Забрањена љубав претвара се у страст, постаје начело ропства и насиља и за онога који је љубљен и за онога који је заљубљен. И поново Достојевски са великом проницљивошћу, преставља ту трагичну и антиномистичку диалектику љубави , не само љубави према жени него и љубави према ближњем.
Велики Инквизитор за Достојевскога је, прије свега , жртва љубави, неслободне љубави према ближњему, љубави неслободи, љубави кроз неслободу. Таква љубав гори и распаљује срце вајнозаљубљене— убија их обманом. Истинска љубав могућа је у слободи само као љубав према слободи човјека. Овдје се открива никад не раскинута веза : љубав кроз слободу и слобода кроз љубав. У томе је за Достојевског била тајна саборности, тајна братства, тајна Цркве—Цркве као братства и љубави у Христу. У своме стваралаштву Достојевски је произлазио из проблематике раног француског социјализма. Фурје и Жорж Санд много су му открили. И прије свега , бесплодност и опасност слободе и једнакости без братства. За Достојевског то неби било социјално већ метафизичко питање. Он се врло рано увјерио да сама симпатија или сажаљење нису довољни за братство. И још више: за њега се открила немогућност љубити човјека у име човјека. То би значило љубити човјека у његовој емпиријској случајности, а не у његовој слободи. Још је опасније љубити човјека у његовој човјечанској правди, у његовом идеалном лику; овдје се указује опасност и то неотклоњива, оклеветати живом човјеку његов умишљени идеал, угушити га маштањем, оковати га измишљеном идејом. Из дугог размишљања Достојевски је створио закључак о немогућности хуманистичког братства. Али он се од идеала братства није одрекао, његова правда је за њега била неспорна. Од социјалистичког маштања о браству Достојевски је прелазио органским теоријама друштва, прерађивао славенофилске и романтичке идеје. Ипак и у њима он није налазио тражене синтезе. Ако човјек не може и није дужан да буде „органским штапићем“ или ексером у систему ауторитетних односа, тад он не може и не мора да буде медиум природних симпатичких осјећања. Органско братство организовано ма и изнутра „хорским начелом“ , мало ће се разликовати од мравињака.
Достојевски је био одвише осјетљиви посматрач тајних предјела људске душе , да би се задржао на органском оптимизму. Истина је , он органске слабости никада није могао савладати. Али , ипак сама замисао органског братства у њему се измијенила. Он је поимао и признавао само братство у Христу преко љубави у Христу и ближњих у Христу. Достојевски је био спреман да каже и више: само у Христу и јесте за нас ближњи, само у Христу човјек постаје и може бити ближњим за човјека, без Христа и ван Христа људи су удаљени једни од других, увијек остају страни и спремни да нападну једни на друге, да угњетавају један другог узајамном слободом. Замисао Достојевског се развија. Он се није одрекао наде на остварење свечовечанског братства и да уводи овај идеал у своје историјске и публицистичке схеме. Он остаје утопист, чека и очекује Царство Божије на земљи у нади да државу преобрази у Цркву. Но то остаје код њега само као мисао. То он жели али не види. Не види он то само зато јер се тај идеал није догодио у историјској империји.
Заиста много тога што је видио Достојевски видимо у емпиријском плану. И сан Версилова сањао се у мистичном гледању, и Великог Инквизитора Достојевски је гледао у свијету идеја. Историјски ликови за ова созерцања били су сјене и праобрази само историјских символа првореалних догађаја. Врло је карактеристично да своје утопистичке идеале Достојевски никада није видио. Никада се пред њим није разоткрило свијетло виђење Свете Русије и „руског социјализма“. О њима је говорио Достојевски врло често и много. Напротив, видио је он друго умјесто њих. Видио је он не браство, него свете и праведне. Мислио је Достојевски о „руском социјализму“, видио је он „руског инока“. И ево шта је још најважније: овај инок није ни мислио и није хтио стварати ни братство ни социјализам. Ни Макар Иванович, ни старац Зосима, ни Тихон Задонски, кога је Достојевски стваралачки цјеливао својом умјетничком проницљивошћу, сви они нису били ни историјски радници ни ствараоци. Но они ипак, по схватању Достојевског, остваривали су и љубав и слободу и братство до краја. Тако се предвиђење Достојевског није слагало са маштањем. У својим историјским размишљањима Достојевски је остао као метафизичар. И он није решаваоне социјално питање, него питање о посљедњој судбини човјека. Њему се открила историја као непрекидни Апокалипсис, као решење питањао Христу. То је он видио у историји. Видио је он како се зида Вавилонска кула. Видио је како се сусрео Христос са Аполоном, како се сукобила мисао о човјекобогу са истином о Богочовјеку. Видио је како се у историји западног човјечанства остварила не само идеја него и страсна воља човјекобоштву, жеђ иманентног апотеоза човјечанства и коначног устројства у име човјека. Та се воља откривала у остварењу неслободе, у стварању „мравињака“, о страсној грози и Кристалном дворцу. Достојевскога више није привлачио западни човјек него западна култура. Њега је узнемиравала западна сјета, противречност западног или европског духа. Смисао ове болести он је видио у саблазни о слободи и затим о саблазни о Богу. Јер вјеровати и примити Бога немогуће је на други начин него у слободи. Метафизичко или мистичко тровање западног живота Достојевски је гледао у живим људским ликовима. И у њима он оправданије и очевидније види и преставља ту метафизичку историју људског духа, ради којег се жалостило његово срце него ли у историјским схемама или публицистичким критикама. Достојевски је волио запад. И не само што се многоме научио од западних мислилаца и истраживача, не само што је видио и осјећао на Западу другу оташбину руског духа.
И ради тога не што је историја неминовно сукобљавала Русију са Европом тако да се иначе и не може ријешити руско или православно питање мимо рјешења питања Европе. Достојевском је у томе била не историјска неминовност него хришћански дуг. На Западу није потамнио лик Спаситеља. У самом одрицању од Христа, у самој болести хуманитарних саблазни Запад остаје за Достојевског хришћанским свијетом. И овдје се Бог бори са ђаволом и поље борбе јесу срца људи. Достојевскога је узнемиравала туга и пропаст западног човјека. Он се од ње не може отргнути, јер се овдје решава судбина људских душа. Поново у име љубави и саборности, у и ме човјечанског братства, Достојевски се стреми васељенској синтези , скидању европских противрјечности. И у томе се показивала прије свега ,његова, напрегнута, активна љубав према човјеку. Достојевскога често називају и до сад „ жестоким талентом“ И то извјесно, што страшно и тегобно говори о човјеку. Најстрашнија је његова приповјетка тада , кад он преставља човјека у љутњи и тучи , у огњеном вихору страсти и искушења , најстрашнија је његова приповјетка тада кад он са пажњом која се не опонаша преставља мртво таласање распалог духа, пустош палих људи, кад они показују страшне ликове небића.
Такав је Ставрогин, тихо објешњење и немоћ страшнији су од саме буре. Но и над овим небићем звучи свечано и непобједиво Осана. У тој Осани највећа је тајна Достојевског. У њој је његова сила. Он се није саблазнио тајном гледањем зла. Заиста, не због тога што је увидио у злом животу само криве путеве добра. Напротив Достојевском се открива свијет у својој завршној спутаности—изаћи из ње може се само искакањем или узлетом. Због тога се није саблазнио Достојевски јер је вјеровао у Божије свемогућство и у побједу Божије силе над црном немоћи гријеха. Он је очекивао побједу не од свемогућства него од божанске љубави. Али је најглавније—он се никада није саблазнио о човјека. Никада му није био скривен Божији лик у човјеку. Није био скривен због тога , јер је свуда откривана љубав. Та је љубав сачувала Достојевског од песимизма. Она га је сачувала од страха. Његова вјера је била вјера љубави а не страха. Пред духовним погледом Достојевског увијек је стајао лик Христов. И он је свједочио о бескрајности Божанске љубави према човјеку.
Немогуће је човјеку ступити у спор са с Богом и умањити Божанствено свједочанство о човјеку својим очајањем или сумњама. Узалуд су Достојевског окривљавали „ружичастим хришћанством“. Његова је вјера била трезвена и херојска. Он није ни од себе ни од других никада скривао ужас и читав трагизам палог човјека. Али истинита вјера се не може промијенити. Она је виша од очајања. Вјера рађа наду. И нада свијетли и свијетли. „Спокојство је за човјека , извор живота и спасење од очајања свих људи и услов sine qua non за биће цијелог свијета садржи се у три ријечи: Логос постаде тијело“…
У томе Откровењу је извор силе и вјере Фјодора Михаиловича Достојевског, извор његове радости у Богочовјеку.
Приредио и превео мр Александар Вујовић,
професор Цетињске богословије
