Tada mu odgovori Simon Petar: Gospode, kome ćemo ići? Ti imaš reči večnoga života! (Jn. 6: 68)

 

Gospod Hristos je svojim učenicima i okupljenom narodu govorio mnogo puta i različitim povodima. Veliki deo tih reči, kao i dela Gospodnjih ticao se etičkih pitanja: vrline i greha, pokajanja i  promene života, postojanja u istini. Iako su neki od tih postupaka Gospodnjih, poput ulaska u Zakhejevu kuću ili dopuštanja da mu žena grešnica umiva noge mirisima i briše svojom kosom, izazivali tajni ili javni revolt jednog dela okupljenih ljudi pa i samih apostola, oni nisu bili dovoljno “neprihvatljivi“ da bi za rezultat imali odlazak “mnogih od učenika njegovih“ ( Jn 6, 66) Dakle svaka, pa i najprovokativnija, etička tema nije mogla ostvariti tako razorno dejstvo na apostolsku zajednicu kao što je to, pokazalo se, učinila reč, recimo to  prigodnom sintagmom, čiste teologije.

Čitaoci već pogađaju da govorimo o reakciji Hristovih učenika na Gospodnju besedu u Kapernaumskoj sinagogi u kojoj je on izneo učenje o hlebu koji silazi sa neba i daje život svetu, koji je on sam, odnosno telo njegovo, koje će dati za život sveta; ko bude jeo od tog tela i pio od krvi Gospodnje imaće život večni i Gospod će ga vaskrsnuti u poslednji dan. (Jn. 6: 24 – 59)

Teolozi stolećima iz ovog biblijskog odlomka crpe argumente za teološke traktate, studije, besede i predavanja iz trijadologije, eklisiologije, sakramentologije, sotiriologije, eshatologije i drugih grana i disciplina bogoslovske nauke. Njihov značaj je veliki i neupitan, barem za teologe.

Međutim, kao što dobro znamo, mnoštvo Hristovih učenika je nakon ovih reči iste nazvalo ne samo tvrdom besedom koju je teško slušati (Jn 6 60) nego su učinili nešto mnogo radikalnije – napustili su Gospoda. (Jn. 6, 66) Teološka reč Ovaploćenog Logosa nije lako pronalazila svoje slušaoce – što izgleda važi i za teološki govor Crkve, Njegovog Tela.

Ukoliko bismo na tragu ovakvih razmišljanja pokušali da sagledamo mesto i ulogu savremenog crkvenog govora u javnoj sferi, dakle teološke reči ad extra, upućene svetu a ne samoj Crkvi, primetili bismo zaprepašćujuće paralele. Ovoga puta nećemo govoriti o tome da li je svet u kome živimo uopšte zainteresovan – a ako jeste u kojoj meri jeste i na kakav način jeste – da čuje reč bogoslovlja. Zadržaćemo se samo na tome kako teolozi vide i razumevaju svoju ulogu u tom istom svetu, teme o kojima treba da govore, sfere ljudskog života u kojima su pozvani, ne samo da daju svoje mišljenje nego i, da posvedoče svoju veru ukazujući na način postojanja koji nju oprisutnjava, čini vidljivom i dostupnom.

Podrazumeva se da je teško, ako je uopšte moguće, govoriti o nekom objedinjenom auditorijumu teološke reči. Različite društvene sredine, razne konfesionalne orijentacije, samorazumevanja, dodatno otežavaju takva nastojanja. To, međutim, ne čini pokušaj ovakvog govorenje unapred osuđenim na propast. Ta različitost jednostavno uslovljava neophodnost postojanja više teoloških pristupa stvari o kojoj se govori.

Šta se, u stvari, desilo sa teologijom? Njoj je prvo bilo “oduzeto pravo“ da govori o sebi samoj: doktrinarni temelji njenog postojanja bivali su sve manje dobrodošli u javnoj sferi. Svedena na etičku problematiku, lišena prava da govori punim plućima, teologija je nastavila da gubi ne samo svoje teme nego i svoj stvarni značaj. Na kraju je izgubila samopouzdanje.  Bivajući zbunjeni pa i uplašeni ovim stanjem stvari,  teologe je obuzela identitetska zapitanost – počeli su da traže polja novih interesovanja ili manje – više uspešno nastojali da aktualizuju stare i poznate teme. U nizu predloženih teoloških stremljenja, ne jednom i ne od jednog teologa, pojavilo se mišljenje da je jedna od najvažnijih sfera društvenog uticaja koji Crkva može imati njena proročka uloga. Crkva treba da govori društvu u lice sve ono što društvo skriva ne samo od drugih nego i samo od sebe. Da bude neka vrsta političkog (koje često manje ili više skriveno prerasta u partijsko) korektiva. Što lepše zvuči nego što u stvarnosti biva, može ili treba da bude.

Ne dešava se retko da su revnosni propovednici proročke uloge Crkve u društvu istovremeno društveno prihvatljivi teolozi, ispolitizovani majstori teološkog novogovora ili “mekih beseda“ koji imaju apsolutni sluh za poželjno i dobrodošlo u teološkim izrazima. Teologija ovih pripitomljenih proroka virtuozno artikuliše ne samo ono što se od njih očekuje nego i ono što im se jedino dopušta. Ma koliko se oni pozivali na to da, poput svojih velikih prethodnika: jezikom vremena odgovaraju na probleme epohe – oni, u stvari, govore isključivo o dozvoljenim temama epohe. Bogoslovlje dvorskih teologa novoga doba, ni na koji način ne “ugrožava“ svet kome se obraća, nego ga ostavlja neokrznutim pozivom na promenu, i za to biva  nagrađeno od strane istog tog sveta medijskim tapšanjem po ramenu i davanjem ekskluzivne dozvole za postojanje.

Da li se ovo što je preostalo od punoće teološkog izraza na kraju može uopšte nazvati teologijom? Ne samo neprihvatanje teologije nego i svojevrsni strah ili stid (možda i lično nepoznavanje i neznanje iste) od kazivanja autentičnog i punog teološkog iskaza u sekularnoj javnosti, neverovanje u smisao, svrhu i moć ( u dobrom smislu te reči) bogoslovskih reči i jeste svojevrsno slaganje sa postupkom onih učenika Hristovih koji su ga nakon kapernaumske besede napustili iako, u najvećem broju slučajeva, za posledicu danas nema vidljivo napuštanje zajednice sa Njim.

Imajući sve to u vidu ne možemo a da se ne zapitamo da li reči Gospodnje upućene njegovim tadašnjim učenicima: Da nećete i vi da odete? (Jn 6 67) nešto važno govore i nama kojima je danas povereno da bogoslovstvujemo i svedočimo reči večnoga života.

 

Sveštenik Vladimir Vukašinović

 

 

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime