Тада му одговори Симон Петар: Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота! (Јн. 6: 68)

 

Господ Христос је својим ученицима и окупљеном народу говорио много пута и различитим поводима. Велики део тих речи, као и дела Господњих тицао се етичких питања: врлине и греха, покајања и  промене живота, постојања у истини. Иако су неки од тих поступака Господњих, попут уласка у Закхејеву кућу или допуштања да му жена грешница умива ноге мирисима и брише својом косом, изазивали тајни или јавни револт једног дела окупљених људи па и самих апостола, они нису били довољно “неприхватљиви“ да би за резултат имали одлазак “многих од ученика његових“ ( Јн 6, 66) Дакле свака, па и најпровокативнија, етичка тема није могла остварити тако разорно дејство на апостолску заједницу као што је то, показало се, учинила реч, рецимо то  пригодном синтагмом, чисте теологије.

Читаоци већ погађају да говоримо о реакцији Христових ученика на Господњу беседу у Капернаумској синагоги у којој је он изнео учење о хлебу који силази са неба и даје живот свету, који је он сам, односно тело његово, које ће дати за живот света; ко буде јео од тог тела и пио од крви Господње имаће живот вечни и Господ ће га васкрснути у последњи дан. (Јн. 6: 24 – 59)

Теолози столећима из овог библијског одломка црпе аргументе за теолошке трактате, студије, беседе и предавања из тријадологије, еклисиологије, сакраментологије, сотириологије, есхатологије и других грана и дисциплина богословске науке. Њихов значај је велики и неупитан, барем за теологе.

Међутим, као што добро знамо, мноштво Христових ученика је након ових речи исте назвало не само тврдом беседом коју је тешко слушати (Јн 6 60) него су учинили нешто много радикалније – напустили су Господа. (Јн. 6, 66) Теолошка реч Оваплоћеног Логоса није лако проналазила своје слушаоце – што изгледа важи и за теолошки говор Цркве, Његовог Тела.

Уколико бисмо на трагу оваквих размишљања покушали да сагледамо место и улогу савременог црквеног говора у јавној сфери, дакле теолошке речи ad extra, упућене свету а не самој Цркви, приметили бисмо запрепашћујуће паралеле. Овога пута нећемо говорити о томе да ли је свет у коме живимо уопште заинтересован – а ако јесте у којој мери јесте и на какав начин јесте – да чује реч богословља. Задржаћемо се само на томе како теолози виде и разумевају своју улогу у том истом свету, теме о којима треба да говоре, сфере људског живота у којима су позвани, не само да дају своје мишљење него и, да посведоче своју веру указујући на начин постојања који њу оприсутњава, чини видљивом и доступном.

Подразумева се да је тешко, ако је уопште могуће, говорити о неком обједињеном аудиторијуму теолошке речи. Различите друштвене средине, разне конфесионалне оријентације, саморазумевања, додатно отежавају таква настојања. То, међутим, не чини покушај оваквог говорење унапред осуђеним на пропаст. Та различитост једноставно условљава неопходност постојања више теолошких приступа ствари о којој се говори.

Шта се, у ствари, десило са теологијом? Њој је прво било “одузето право“ да говори о себи самој: доктринарни темељи њеног постојања бивали су све мање добродошли у јавној сфери. Сведена на етичку проблематику, лишена права да говори пуним плућима, теологија је наставила да губи не само своје теме него и свој стварни значај. На крају је изгубила самопоуздање.  Бивајући збуњени па и уплашени овим стањем ствари,  теологе је обузела идентитетска запитаност – почели су да траже поља нових интересовања или мање – више успешно настојали да актуализују старе и познате теме. У низу предложених теолошких стремљења, не једном и не од једног теолога, појавило се мишљење да је једна од најважнијих сфера друштвеног утицаја који Црква може имати њена пророчка улога. Црква треба да говори друштву у лице све оно што друштво скрива не само од других него и само од себе. Да буде нека врста политичког (које често мање или више скривено прераста у партијско) коректива. Што лепше звучи него што у стварности бива, може или треба да буде.

Не дешава се ретко да су ревносни проповедници пророчке улоге Цркве у друштву истовремено друштвено прихватљиви теолози, исполитизовани мајстори теолошког новоговора или “меких беседа“ који имају апсолутни слух за пожељно и добродошло у теолошким изразима. Теологија ових припитомљених пророка виртуозно артикулише не само оно што се од њих очекује него и оно што им се једино допушта. Ма колико се они позивали на то да, попут својих великих претходника: језиком времена одговарају на проблеме епохе – они, у ствари, говоре искључиво о дозвољеним темама епохе. Богословље дворских теолога новога доба, ни на који начин не “угрожава“ свет коме се обраћа, него га оставља неокрзнутим позивом на промену, и за то бива  награђено од стране истог тог света медијским тапшањем по рамену и давањем ексклузивне дозволе за постојање.

Да ли се ово што је преостало од пуноће теолошког израза на крају може уопште назвати теологијом? Не само неприхватање теологије него и својеврсни страх или стид (можда и лично непознавање и незнање исте) од казивања аутентичног и пуног теолошког исказа у секуларној јавности, неверовање у смисао, сврху и моћ ( у добром смислу те речи) богословских речи и јесте својеврсно слагање са поступком оних ученика Христових који су га након капернаумске беседе напустили иако, у највећем броју случајева, за последицу данас нема видљиво напуштање заједнице са Њим.

Имајући све то у виду не можемо а да се не запитамо да ли речи Господње упућене његовим тадашњим ученицима: Да нећете и ви да одете? (Јн 6 67) нешто важно говоре и нама којима је данас поверено да богословствујемо и сведочимо речи вечнога живота.

 

Свештеник Владимир Вукашиновић

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име