Нисам знао да тапшем кад треба
Ни руку да дижем кад ми се каже
Да ћутим кад ме пријатељ за моје добро вреба
И правим се глув кад ме лепо лаже
Невешт сам био да кунем се лажно
И погазим сваку своју реч дату
Против разума у себи да борим се снажно
И правим се чистунац док ваљам се у блату.
Незнање ово дошло ми је главе
И просјаци од мене окрећу главу
Предмет сам људске поруге и шале
Јер нисам клицао у победилаца славу.
Ал’ не бих се мењао с онима што знају
Kоме да тапшу и кад да дигну руку
Одговор пред Богом мораће да дају
Осетиће лицемери сву паклену муку.
Ако сретнемо се негде на ономе свету
Где вребања нема и истина се збори
Проклињаће своју судбину клету
А ја радовати Оном што ме оваквог створи.
Из књиге – ПИТАМ СЕ
