Готово да је немогуће замислити било које богослужење Цркве Православне на коме се не приноси, као жртва Богу, мирис миомира духовнога, односно на коме није присутно кађење.

И у својим домовима, када говоре молитве, тј. врше келијно правило, верници често чине то исто, окадивши претходно свој дом. Због чега су кађење и молитва толико неодвојиво повезани у свести Православних хришћана? Разлога за то сигурно има много.

Један од њих је сигурно и тај што нам кађење на симболичан начин показује какво дејство има молитва на нас. Као што се, након кађења, препознатљиви мирис тамјана још дуго осећа у просторији где је вршено кађење, тако и благодат Божја која нас посећује када се молимо Господу, дуго остаје и дејствује у нама.

У данашње време све чешће се може чути из медицинских и других научних кругова како тамјан има и дезинфекционо дејство. Сасвим сигурно да су хришћани тога били свесни, јер брига о чистоћи нашег животног простора (екологија), па самим тим и ваздуха, јесте била у фокусу Цркве од најранијих времена. Прозба мирне јектеније за благорастворење ваздуха то можда најбоље доказује. Честим кађењем Црква као да, на себи својствен начин, опомиње на потребу за „дезинфекцију“ ваздуха и простора у коме живимо. Подсећа нас даље, Црква, кроз кађење, да се молитвом постиже и духовно, унутрашње прочишћење. Тиме што је сва опомена и позив на заштиту животне средине повезана са свештенорадњом и молитвом, присећамо се да није довољна брига за чистим ваздухом и животном средином, већ је потребно и да учинимо нешто по том питању, а изнад свега потребна је молитва Творцу и Сведржитељу, јер смо свесни истине да ако Господ не сачува град,узалуд не спава чувар (Пс. 126,1).

Наша молитва треба да буде постојана, што подразумева учешће читавог нашег бића, односно свих наших чула. Када свештенослужитељи у храму врше кађење, а ми га у молитви примамо, готово да сва наша чула учествују: видимо дим који излази из кадионице – коју неки називају кадило, а што не треба мешати са кандилом, које служи да се у њега наспе јелеј и запали фитиљ на пловку како би осветљавао лик Христов изображен на икони – дим који се полако диже према горе, ка Господу, као наша молитва; осетимо мирис тамјана који се шири свуда по храму симболишући свудаприсутност Божју; чујемо звецкање звончића на кадионици, које нас опомиње на радост васкрсења; они који се дотичу кадионице могу да осете и топлину од жеравице која је неопходна како би тамјан кренуо да се топи, ослобађајући дим и мирис. Када све ово искусимо, окушамо самог Господа, кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Његове.

Често се може чути мишљење да је кађење паганског порекла. Истина је да је приношење тамјана приликом молитве присутно у многим религијама и култовима. Можемо стога, кађење окарактерисати као општи људски симбол молитве. Оно што ми на основу Светог Писма знамојесте да је кађење било присутно у Старом Завету, у јудејском богослужењу. Двапут на дан, ујутро и увече, приносио се тамјан. Кроз Псалам 141 који се и у хришћанству Црква пева свако вече, молимо се да се уздигне молитва моја, као кађење пред лице Твоје; уздизање руку мојих жртва вечерња (Пс. 414, 2), чиме исповедамо да је целокупно богослужење (како јудејско тако и хришћанско) један двиг, уздизање ка Господу, што подизање дима тамјана који сагорева на симболичан начин показује. У Књизи пророка Малахије казује се: Од истока сунчевог до запада, велико ће бити име моје међу варварима.

На сваком месту се тамјан приноси имену моме и чисти принос (1,11). Под овим чисти принос Оци Цркве разумеју Свету Евхаристију, те се јасно види да су кађење и Света Литургија нераскидиво повезани.

На првим пак страницама Новог Завета, читамо како су једни од првих очевидаца Христовог рођења, тројица мудраца, на дар донели злато, тамјан и смирну (Мт. 2, 11). Злато, као цару, тамјан као Богу и смирну као неком ко ће окусити смрт. Можемо да закључимо да су и они, пагани, користили тамјан као нешто што се Богу приноси.

На много места је писано о томе како је хришћанско богослужење у прво време у многоме наликовало на јудејско. У Светом Јеванђељуписано је како Апостоли по Христовом славном вазнесењу на небо беху непрестано у храму, хвалећи и благосиљајући Бога (Лк. 24, 53). Сасвим је извесно да је ранохришћанско богослужење, када су хришћани искључивани из Синагоге, наликовало јудејском, тј. да је садржало читање/певање Псалама са кратким хришћанским допунама, као што нпр. данас имамо на недељном јутрењу певање 50. Псалма уз додатак Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Молитвама Апостола, Милостиви, очисти мноштво сагрешења наших. Вероватно због тога постоји претпоставка да је хришћанско богослужење од апостолских времена било обогаћено приносом тамјана.

На основу неких сведочанстава из периода раног хришћанства, међу којима су Тертулијанове апологије, сматра се да у прва три века кађење није било присутно, из разлога што је оно било доста заступљено у паганским култовима у то време. Када су гонитељи тражили од наших светих мученика и великомученика да се поклоне идолима како би сачували живот свој (а што су они одбијали да учине), то поклоњење је подразумевало и приношење тамјана. Избегавајући све што их подсећа на идолопоклонике, сматра се да су хришћани првих векова избегавали и коришћење тамјана. Тек по легализацији хришћанства, од ИВвека, имамо јасна сведочанства да је кађење интегрални део богослужења.

Молитва коју данас говоре свештеници пред почетак кађења јесте записана у чину Проскомидије, пред почетак Свете Литургије и на сажет начин описује због чега вршимо кађење. Ова молитва гласи: Кандило Ти приносимо, Христе Боже, као мирис миомира духовнога; примивши га у наднебесни свој Жртвеник, ниспошљи нам благодат Пресветога Духа Твога. У древним хришћанским Литургијама, које више нису у редовној употреби, постоје различите молитве које су говорили свештенослужитељи приликом кађења. У Литургији светог Апостола Марка срећемо следећу молитву: Господе, Боже наш, Који немаш потребе ни у чему, и господариш над свом творевином, прими овај кад приношени ти из недостојне руке, и све нас удостој благослова од Тебе. Јер си Ти освећење наше и Теби славу и благодарење узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.

Древна Литургија светог Апостола Јакова такође има више молитава приликом кађења, у зависности од дела службе у којем се врши кађење. Једна од њих гласи: Теби, испуњеном сваког миомира и радости, Господе Боже наш, од свега онога што си нам дао приносимо Ти овај кад; нека се, пак, узнесе, молимо Те, из наших бедних руку у Свети и Наднебески Твој Жртвеник, као мирис миомира, и на опроштај грехова наших и свега народа Твога, благодаћу и човекољубљем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Из приложених молитава види се да је од давнина молитвена жеља Цркве приликом ове свештенорадње била – унутрашње освећење, тј. опроштај грехова. Интересантне су и речи од свега онога што си нам дао из молитве у Литургији Апостола Јакова, које нас подсећају на речи Анафоре Твоје од Твојих, Теби приносећи. Заиста, од толиких многобројних дарова које смо добили од Створитеља, пробрали смо неке које му приносимо као знак захвалности. Овде је реч о тамјану, чији је основни састојак смола одређене врсте дрвећа. Али, исто као и када је реч о евхаристијским Даровима, хлебу и вину, реч је о оним даровима природе које не можемо као такве пронаћи у природи, већ је за њихово стварање потребан и наш труд – људска рука. Можемо слободно рећи да тиме што не приносимо Богу нешто што нам је дато само по себи, већ нешто у чијој производњи смо и ми учествовали, приносимо захвалност и за то што имамо од Бога дар и благослов да и ми од Божјих дарова даље стварамо и производимо.

На концу, постоје неке личности из историје Цркве који су незаобилазни када размишљамо о оваквим темама, јер су својом несебичном љубављу према богослужењу и према Цркви Христовој сваки аспект богослужења неуморно разматрали, сагледавали и расветљавали. Један од њих је Светитељ и Архиепископ солунски из XВвека Симеон, велики тумач Православног богослужења. Овако он слови о кађењу храма: Свештеник кади свети престо, цео храм и све, јер је све у њему освећено, одајући свему почаст као светињама и освећујући присутне. Због тога и почиње од олтара, као Светиње над светињама, кадећи све по реду, према поретку, не просто као да кади, него благосиљајући и освећујући, и кроз молитву Христу препуштајући и приносећи и примајући свише тражено, да нам ниспошље благодат Свесветога Духа; да бисмо у жртви тамјана задобили благодат и да не бисмо кадили немарно.

 

 

bastabalkana.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име