Увек сам се питао зашто је нама Србима све што је туђе, лепше и боље? Своје заборављамо а туђе славимо, хвалимо и прихватамо. У коју год страну друштва да кренемо наићи ћемо на ову чињеницу. Више се обрадујемо Ноћи вештица, него нашим празницима. Лакше нам је рећи Бекстејџ него иза сцене. Лепши нам је и укуснији хамбургер у Мекдонадсу него наша пљескавица. Радије пијемо Кока Колу него сок од зове. Боља нам је песма од Мајкла Џексона него од Бајаге. Већи нам је херој Рамбо него наши ратници са Кошара. Дражи нам је Робин Худ него Јова Чаруга. Итд…
На сву срећу одрастао сам у породици где су се верске, националне, културолошке вредности цениле, браниле и поштовале. Тако и ја данас покушавам у свом овом лудилу да васпитам своју децу.
Циљ овог текста биће да у мору текстова, књига, филмова и легенди, испричам праву истину о Јовану Станисављевићу Чаруги, Српском Робин Худу.
Као и много пута у историји као народ подлегли смо антисрпској пропаганди која је везана за ову тему. Кад на интернет претраживачу укуцате „Јова Чаруга“, прво ће вам изаћи текст са Википедије који почиње овако: „ Јован Станисављевић — Јово Чаруга (1897 — 27. фебруар 1925) био је разбојник из Славоније почетком 20. века. “
А кад укуцате Робин Худ изађе вам овај текст : „Робин Худ (engl. Robin Hood) је јунак из енглеских средњовековних народних прича.Робин Худ је побуњеник, одметник, из Шервудске шуме која се налази у близини града Нотингема у Енглеској. Његови највећи непријатељи су Принц Јован без Земље и шериф Нотингема. Робин Худ од својих непријатеља узима новац и даје га сиротињи или га враћа уколико им је претходно под неким изговором узет.“
Да није жалосно било би смешно. Ево питам све вас…Зашто је Јово Чаруга „разбојник“ а Робин Худ „јунак“? Мисли питам јер када прочитате биографије обојице,видећете да су „радили исти посао“.
Али кренимо редом….
Јован Станисављевић, дете Ике и Прокопија Станисављевића, рођен је 1897. у српској породици у селу Баре (данас: Славонске Баре) крај Нашица, у Славонији. У десетој години Јовану умире мајка, а отац се затим поново жени. Са маћехом се није слагао, а сем тога отац је одлучио да Јован неће наставити школовање. Није хтео да се помири са судбином обичног сељака и одлази у Осијек на браварски занат. У Осијеку добија позив за Аустро-Угарску војску те прекида школовање и одазива се позиву, но убрзо фалсификује своја документа и постаје потпоручник Фет, који по одобрењу капетана Хорвата иде на лечење и одмор. Тако је успео напустити фронт, а фалсификаторске способности му обезбеђују сигуран извор прихода. Ускоро затим започиње каријеру одметника тако што у једној тучи убија удварача своје девојке Катике. Због тог убиства сеоски кнез Станко Бошњак му прети хапшењем, на шта му Станисављевић одговора тако што га проглашава народним израбљивачем и убија га на кућном прагу уз гласне повике: “Правда је задовољена!”у ствари истина о овом другом убиству је другачија. Наиме, у другој половини Првог светског рата, а како је рат ишао крају још и више, у Хрватској, поготово у Славонији, Срему и понегде у осталим деловима, се појавио један, може се слободно рећи, друштвено-историјски феномен са именом Зелени кадар. И то није био неки омањи покрет, како се некад може негде чути и видети, већ је то био покрет од неких 50 до 60 хиљада људи најмање. Дакле, није занемарљиво.
Зелени кадар су чинили војници Аустро-Угарске Монархије који су дезертирали из својих матичних војски, јер се, по њиховом виђењу, више нису хтели борити за нешто за што нема никаквог смисла. Дакле, разочарани и ратом и начином вођења рата и свакодневном несташицом и неимаштином, ти војници су се одметнули и налазили су склоништа у шумама преко пролећа и лета, док би се у јесен повлачили у села и засеоке, где би опет чекали топло време, све док се рат не заврши.
Већина људи, углавном сељака, имали су разумевања за њих и помагала им , давајући им склониште и храну. Но, мањи део тих одметнутих војника нису хтели да чекају да им то неко да, него су себи за право узимали да то сами могу ( и морају ) узети. И онда се знало догађати да се од тих војника стварају праве разбојничке дружине.
Почетком 1918. године, а након што су из Русије већ доспеле вести о рушењу Царства и да народ преузима власт у своје руке, таква идеологија је захватила и Зелени кадар и добар део обичних људи, те се често знало догађати да Kадар предводи велике пљачке добара у којима је знало суделовати одједном и преко више од стотину и педесет људи.
Они су нападали богате трговце, имања, властелинства и посебно богате сељаке, тврдећи да су ти сељаци кулаци који су непоштено стекли то што имају. И припростом народу је то било сасвим довољно објашњење да почну красти и храну и новац. А знало је да се догоди да се некад у тим пљачкама догоди и убиство. И онда су се по селима почеле организовати сеоске страже, којима је циљ биода заштите и обране имања, имовину и животе сељака.
Наиме, Чаругин отац је с млађим сином отишао до једног суседа, Стеве Бошњака, од кога је тражио да преда оружје ради заједничке обране. Овај то није хтео, те је избила свађа а убрзо и туча, где су их остали сељаци морали раставити да се за озбиљно не побију.
Сат-два касније, у село долази и Чаруга, и одлази у породичну кућу. Тамо сазнаје што се догодило и с млађим братом одлази код Бошњака. Тамо му уз претњу одузима оружје, а затим га убија с два пушчана хица.
Имао је само 22 године, и два убиства иза себе! Због својих година осуђен је на врло малу казну – четири године робије у затвору Сремска Митровица, где није третиран као дезертер-убица већ као обичан криминалац, одакле и блажи затворски третман. Прилика за бекство му се указала када је одведен у зграду Општине да цепа дрва.
Након бекства управник затвора Јосип Фурлановић расписао је за њим потерницу, и обећао новчану награду за његово хапшење, војска и жандари су га тражили уз обале Саве и Дунава.
Сво то време, он се скривао у Сремској Митровици, у загрљају једне младе удовице. У скупом оделу, са шеширом и кицошким штапом, шетао се градом слободан као птица. У кафанама је јео, пио и картао се са стражарима из затвора, који нису могли ни да претпоставе да је то убица који им је побегао.
Kад се ситуација смирила, потера је прекинута, па је Јован Станисављевић од своје љубавнице позајмио фијакер, тобоже за пословни пут у Нови Сад. Отишао је у Нашице, али тамо је сазнао да га власт још тражи.
Локални богаташи нису хтели да му опросте убиство Станка Бошњака.
Није смео да се врати у очеву кућу у Барама, па се упутио на славонску планину Kрндију, да презими у густим шумама. Тамо је наишао на банду Боже Матијевића, старијег и искуснијег ратног дезертера. Матијевић је тада већ био добро познат државним органима, али не као обичан разбојник, већ и као комунистички трибун. Није га занимала само пљачка, него и промена државног уређења, због чега је стекао надимак Црвени Божо. O њeму и њeгoвим пoдухвaтимa joш зa врeмe живoтa ствoрeнe су брojнe лeгeндe и причe. Прeдстaвљao сe рaзним имeнимa. Звaли су гa Гoрски тић и Рoбин Худ, aли oстao je зaпaмћeн кao Чaругa. Нaдимaк Чaругa дoлaзи oд турскe рeчи „цaрик“ штo знaчи oпaнaк. Биo je срeдњeг рaстa, имao je црнe бркoвe и кoсу, тaмнe oчи тe биo витaк, хитaр и брз нa oружjу. Oд прикључeњa у Koлу гoрских тићa, Чaругa je биo пoзнaтa личнoст мeђу сирoмaшним сeљaцимa кojи су гa цeнили jeр им je чeстo дaвao нoвaц, хрaну, a пoнeкaд oдeћу и oбућу кoje би узимао бoгaтимa.
Чаруга се добро снашао у „Kолу горских тића“. По његовој идеји, дружина је своје походе изводила одевена у жандарске униформе. За разлику од остатка те дружине, Чаруга је, уз Матијевића, једини био писмен. А може се рећи да је и једини био интелигентан. И брзо је увидео да тај покрет, инспирисан револуцијом у Русији нема апсолутно никакве шансе да такво нешто слично направи и овде. И размисливши о томе, добио је добру идеју.
Заједно с Матијевићем је написао и статут Kола горских тића ( једна од ретких дружина која је имала свој писани статут ), у којем је написано да ће казне за непослушност бити оштре и сурове.
У кратком року, у лето 1920. године, похарали су неколико најбогатијих људи у том крају, међу којима су били трговац Натан Школсбергер и слатински гроф Драшковић. Власт није могла да дозволи такву тортуру.
Дружина је упала у заседу жандара. Црвени Божо је ухваћен и убијен, а Јово Станисављевић Чаруга је преузео вођство у „Kолу горских тића“. Осим сабораца, поштовали су га и волели сиромашни сељаци, којима је давао део плена, новац и храну. Једно време су му помагали да се скрива пред потерама. И тада се извукао захваљујући лукавству. Док су га жандари тражили по шумским забитима, Чаруга је, под лажним именом, радио у пилани у Доњој Андријевици. Паузу у походима искористио је за врбовање нових чланова дружине.
Дружжина се поново окупља крајем пролећа, сада још бројнија. Чаруга за потребе нових похода дружине, у Осијеку, у заводу С. Wеисс и Д. Херманн, купује нове војне и жандарске униформе. Тако обучени и наоружани крајем маја нападају кочију пакрачке фирме „Пакрац“. Одметници приликом тог похода убијају Бертолда Биндера и Павла Секељија, те беже на Папук са пленом од 32.000 динара. Крајем лета 1921.члан банде Јозо Матота издаје Чаругу жандарима за велику новчану награду, али овај открива издају и успева да избегне заседу. На основу члана 8. закона дружине, због издаје, Чаруга убија Матоту у селу Крешковић. Тог месеца је убио и Радета Ратковића који је пљачкао и сиротињу у околини Крешковића, представљајући се као Чаруга.
Чаруга је све више свестан да је питање дана када ће га ухватити и зато одлази у Загреб.
Најкобнија Чаругина грешка била је када је 14. октобра 1923. у Иванкову код Винковаца напао посед грофа Елтза. Покушали су да узму новац, но грофов кочијаш успео је да позове жандаре. Избио је велики оружани сукоб, а Чаруга и његови другови побегли су без плена.
Од тада је Чаруга уцењен на сто двадесет хиљада динара, жив или мртав. Овако велика уцена разлог је за издају па се зато у јесен 1923. Чаруга лажно пријављује у винковачком поглаварству као Никола Дрезгић.
Према историчарима који су изучавали феномен „Чаруга“, један од најкомплекснијих похода био је на дворац вуковарског властелина грофа Елтза у Томпојевцима. Тамо је, живот изгубио властелински шумар Франз Пиркмаyер. Главни циљ овог похода био је отимање властелинске благајне. Чаруга је са собом повео још пет чланова Kола Горских Тића. Успели су да узму само стотињак динара и четири ловачке пушке јер су их напали општински чувари. Према судским списима, ово је последња Чаругина акција.
Чаруга је тад донео одлуку да се дружина опет распусти док их не позове, а Чаруга је отишао у Винковце, док је истовремено подигнута уцена на њега у износу од 200 000 динара, највише за икога у историји Kраљевине СХС.
Kако се још од прошле године представљао као добављач потрепштина за војску именом Никола Дрезгић, Чаруга је изнајмио једну вилу усред Винковаца и тамо је лагодно живео захваљујући великом опљачканом плену. Иако се не зна тачно, сматра се да је Чаруга тада имао негде око 130 000 до 140 000 динара у свом власништву. Дакле, огроман новац у то време.
И како се, с временом, одомаћио у Винковцима, тако је, сад као поштени човек, обилазио винковачки крај и целу Славонију, Срем и Барању. И у селу Ретковци је упознао девојку Манду Смолчић којој се представио као Миле Барић, војни лиферант ( добављач ). И да није било дописивања, ко зна би ли Чаругу икада открили! Наиме, пошто је неколико дана није посетиио , од страха да га неко не препозна, Чаруга је Манди послао писмо у којем је писало :“Јели штагаљ до краја изгорео?”
Тим питањем је алудирао на догађаје од пре неколико месеци док је као Чаруга харао тим крајем. И писмо је послао и писмо је стигло у Ретковце и писмо је добила Манда Смолчић. Али, не права Манда Смолчић!
У Ретковцима су тад живеле две Манде Смолчић, улицу даље једна од друге. Чаругина Манда Смолчић је тад имала двадесетак година, а друга Манда Смолчић је била снаша ( удата жена ) од својих 50-ак година. И снаша Манда је добила Чаругино, односно Барићево писмо. И кад га је прочитала, видела је да ту нешто не одговара. И с писмом је отишла одмах код жандара!
То је било 22. децембар 1923. године. Сутрадан, 23. децембра 1923. године, у вечерњим сатима, Чаруга се опијао у једној винковачкој гостионици заједно са жандарима и све је частио. И нешто пре 23:00 сати је, полупијан, дошао у стан, те заспао на поду.
Мало пре поноћи, у стан су ушли жандари предвођени наредником Балатинцем и десетаром Миловићем, и ухапсили су Чаругу. Или не?
Уствари, они су ухапсили Николу Дрезгића због лажног идентитета! Нико тад није знао да је то Чаруга. Јер, како може писати да је Миле Барић, ако се представља као Никола Дрезгић и како обојица могу бити војни лиферанти?
И тек након две недеље, 6. јануара на Бадњи дан 1924. године, Чаруга признаје свој прави идентитет! И готово одмах је настала невиђена медијска трка!
Сви су хели да фотографишу Чаругу и да са њим имају интервју. У међувремену, састављена је оптужница. Свеукупно је било 28 недела за које је цела дружина оптужена, изузев силовања и лажног представљања за које је оптужен само Чаруга. Kраљевски суд је саслушао све сведоке и Чаруга је признао апсолутно све осим силовања и убиства жандара Тинтора, што је на крају и успео доказати.
Последња два месеца живота, Чаруга је провео као прва права медијска звезда, којом су се бавили све новине Kраљевине СХС. У тим текстовима описан је необични пут панонског Робина Худа.
У дворишту Kраљевског суда у Осијеку 27. фебруара 1925. године, у седам сати ујутру, окупило се више од 3.000 људи. Хладноћа никоме није сметала. Људи су висили по дрвећу и телеграфским стубовима, а најсрећнији су имали пропуснице с којима су могли да уђу у двориште. Пажљиви посматрачи уочили су један чудан призор. На врху оближње зграде, на крову, чучала је нека бакица, замаскирана црном марамом.
Сви су дошли да виде вешање вође „Kола горских тића“ Јове Чаруге и његовог ортака Павла Прпића Великог, највећу јавну егзекуцију свих времена на југословенским просторима. У центру пажње налазило се стратиште с двоје вешала поред којих су стајала два џелата. У складу с традицијом, били су свечано одевени, с блиставим полуцилиндрима на глави и белим рукавицама на рукама. Сцену је обезбеђивало неколико десетина жандара и судских стражара.
Пушке су имале метак у цеви и натакнуте бајонете. Опрез је био максималан, део „Горских тића“ још је био на слободи, постојала је опасност да покушају неку диверзију како би ослободили своје вође. Павао Прпић Мали, брат Чаругиног највернијег сарадника Павла Прпића Великог, избегао је хапшење. Да се није он, онако ситан, маскирао у бакицу и попео на кров суседне зграде?
Цела осјечка ,славонска,сремска,барањска елита данима је, уз силан труд, покушавала да осигура места у гледалишту. Дошли су и неки министри из Београда. Редакције југословенских листова послале су најјаче ауторе. Осим новинара осјечког „Хрватског листа“, којима је Чаруга годинама био главна тема, дописнике су послале и загребачке новине „Новости“ и „Обзор“, као и београдска „Политика“.
Предраг Милојевић, доајен југословенског новинарства, који је у дугој каријери упознао бројне значајне личности двадесетог века и боравио на местима на којима се пред његовим очима стварала велика историја, тада млади репортер „Политике“ стигао је у Осијек на задатак који никад није заборавио. Иако је правио репортаже о Хитлеру и Черчилу, увек је истицао да му је у памћењу уклесан случај Јове Чаруге. – Kад сам јутрос рано стигао у хотел Ројал“ и код портира попунио пријавну листу за становање, он је направио што је могао љубазније лице и обратио ми се молећивим гласом: „Господине, тако вам Бога, извадите и за мене једну улазницу, ви сте новинар, па то можете. Морам да видим Чаругу како виси о конопцу…“ – написао је Милојевић у извештају за „Политику“. – Јово Станисављевић има бистре црне очи, које севају као у сокола. Лице му је нешто храпаво, али није непријатно. Уопште, цела његова појава одаје утисак бистрог и промоћурног вашарског картароша – описао је Чаругу новинар „Хрватског гласа“.
Скоро пет година тај бистрооки картарош држао је у страху Славонију и пола Срема. Био је државни непријатељ број један. Чаруга је разбио све разбојничке конвенције свог времена. Узимао је на начин који ни пре, ни касније никад није виђен. Своје „тиће“ је облачио у војничке или жандарске униформе, умарширао би у село, град, дворац или трговину, право према унапред одређеној мети. Представио би се као наредник, инспектор или тако нешто, па би затражио новац, односно „готовинске позајмице“. Чаруга је после прочитанне пресуде осуђен на смрт вешањем. Сахрањен је на Анином гробљу у Осијеку.
И данас фасцинира чињеница да су се за чин Чаругиног вешања продавале улазнице. Разграбиле су се две недеље унапред. У дворишту Kраљевског судбеног стола у Осијеку, тога дана, године 1925, било је 3.000 људи. Постављена је свечана ложа за глумце Народног казалишта, који су пристигли да од Чаруге уче како се умире. А он је, у беспрекорном оделу, са лептир-машном и златним ланцем у малом џепу сакоа, маниром Рудолфа Валентина, изјавио: „Ја сам Јован Станисављевић Чаруга. Мој наклон господине крвниче.Збогом, народе.То није тако страшно. Чаруга путује…”. Годинама касније, уже о које је обешен продавало се у парчадима од по неколико сантиметара.
Памтим да ми је као детету, отац причао приче које њему причао његов отац,мој деда Никола из Даља о живој успомени на овај догађај. Очи су му сијале док ми је помало завереничким тоном причао о скривеном јунаку свог панонског детињства. И тек када сам као дечкић почео читати о Чаруги, било ми је јасно коме је мој отац тада свештеник Тењи селу поред Осијека; када год би смо пролазили поред Аниног гробља, стали би смо испред неког гроба и отац је читао молитву-помен. Кад сам га питао ко је то ,рекао би „Јово Чаруга,причаћу ти једном…“.
Раздобље након Првога светског рата и територијалне промене на нашим просторима омогућиле су појаву и постојање јунака у очима народа, који су водили борбу против власти. Походима су дизали цело подручје на ноге. Такве су прилике створиле могућност једном од најпознатијих хајдука на подручју Славоније,Барање и Срема- Јовану Станисављевићу Чаруги.
Темељем материјала с вишедеценијске расправе закључујем да Јован Станисављевић Чаруга није био само разбојник. Можда би најадекватнији надимак био Панонски одметник. Легенда о Чаруги доспела је и на позоришне даске, у комедију Ивана Kушана, а почетком деведесетих година прошлог века редитељ Рајко Грлић снимио је играни филм у којем је Панононског одметника представио онако како га нажалост гледа већина народа. Сложићемо се да је по среди комунистичко-хрватски пропагандни избљувак. Загребачки новинар и публициста Борис Рашета објавио је 2019. године књигу Чаруга – легенда о Робину Худу, а у свом фељтону у новинама 24 сата, у августу 2020, наводи да је Чаруга „од властитог вешања направио ријалити шоу”.
Јово Станисављевић Чаруга је имао харизму и знао како да привуче пажњу, па и не чуди да је његовој егзекуцији у Осијеку присуствовало око 3.000 људи. У Чаругино време, као и годинама након његове смрти, није се знало за појам популарне културе, али данас се са сигурношћу може рећи да је Чаруга можда и прва икона поп културе свога времена. О њему се говори и сто и кусур година касније.
Замислите овакву биографију где се почиње са несрећним детињством,одбаченим од свих,сиромахом који сазревши узима правду у своје руке и име му је Јозо Хрњац и прави је Хрват… Па то би био већи лик у Хрватској него Робин ХудОвако је само један разбојник и лопов који је притом Србин. . Или било који други народ. Остали народи који немају своје хероје,јунаке,бунџије,измишљају и вештачки праве нове. А ми се војих стидимо и одбацујемо.
Ја нећу у неком свом наредном тексту писати о Робин Худу. Не знам ни зашто бих? Немамо нас двојица никавих додирних тачака. Не осећам га као свог. Али бих замолио све оне који буду читали и изучавали чувеног“хуманитарца“ из Шервудске шуме,да ми објасне која је то разлика између Чаруге и Робин Худа? Зашто је Јово разбојник а Худ јунак? Прича о Чаруги не сме да нестане. Не сме да се угаси. Поготово ми који смо задојени панонским млеком,морамо деци и унуцима преносити причу о панонском одметнику Јови Станисављевићу Чаруги.
На крају је мој отац одржао обећање и испричао ми причу о Јови Чаруги.
Та прича укратко иде овако:
Разбило се Коло горских тића, ухватише Станисављевића
ухватише тог Чаругу Јову, у Винковци у његовом двору.
Жандарија то је мудра глава, пронађоше где Јовица спава,
полако се кроз прозор увуку па ухвате Чаругу за руку.
Кад се Јова из сна пробудио,он је њима `вако говорио
Што сте брачо мене ухватили,кад ја нисам који сте мислили
Кад ја нисам тај Чаруга Јова,ја се зовем Дрезгићу Никола.
Ћути Јово ,то за те не важи,издала те неверница Манда
Твоје писмо поручнику дала,па те нама у руке предала.
Три је дана ког жаднара био,за Чаругу није се примио,
Док му нису ухапсили стрица и довели стрику до тамница.
Кад је стрика Јову опазио,он је њему `вако говорио:
Јесам ли ти говорио Јово да не живиш ти од туђе муке,
Јер ћеш пасти у жандарске руке?
Док си крао ,сиротињи даво, до тад ниси тамнице познаво
А сад крадеш,богатима дајеш,од та доба тамнице познајеш.
Иди стрико моме баби кажи, нек он добре адвокате тражи
Нек` он прода сто јутара земље, нек` одавде он избави мене.
Да је Јови још једном изаћи, нико Јову неби мог`о наћи.
Ше`то би се од горе до горе, док би дош`о на јадранско море.
Хладан ветар од Осека пири, Чаруга се на вешала шири.
Мила браћо то истина није, ено јове усред Италије,
Песме пева, рујно вино пије. Песме пева, ни брига га није.
