У историји Цркве Христове нико није оставио тако дубок траг као што је Свети Павле апостол и мученик, зато говорити о васпитним методама у Цркви и о хришћанској методици уопште немогуће је не осврнути се на живот и дело овог духовног горостаса. Шта је човек, и каквог је племенитог рода наша природа, и за какве је добродетељи способно ово биће, показао је боље од свих људи Апостол Павле. „Откако је постао апостол, па све до сада, он громким гласом правда Господа пред свима који га окривљују због оваквог устројства људског бића; подстиче на врлину, затвара уста бестидним хулитељима и показује да између анђела и људи не постоји велико растојање, ако зажелимо да обратимо на себе велику пажњу. Апостол Павле није добио другачију природу, нити је имао другачију душу, нити је живио у неком другом свету, већ је, одгајен на истој земљи и на истом простору и по истим законима и обичајима, превазишао све људе који су постојали откако постоји свет. Где су дакле они што говоре да је врлина тешка а порок лак? Павле им не да за право, говорећи: Наша лака садашња невоља доноси нам вечну и од свега претежнију славу (2Кор.4,17). А када су невоље лаке онда су утолико више унутрашња задовољства.“[1]

Ако бацимо поглед на прве успехе у животу Цркве Христове, видећемо како се личност ап. Павла врло рано умешала у њен живот. Најпре га видимо као непријатеља новог учења, активног и преданог борца за старе форме Мојсијевог закона. „Доживљај ап. Павла на путу за Дамаск представља прелом како у његовом личном животу, тако и у његовом ставу према Мојсијевом закону и Хришћанству. Ускоро после тог догађаја, на поприште мисионарског рада Хришћанске цркве ап. Павле ступа са таквим моралним, интелектуалним и радним квалитетима који су га учинили централном мисионарском фигуром Хрићанске цркве.“[2] После догађаја на путу за Дамаск, рад ап. Павла не добија само нову садржину, него и потпуно другачије методе реализације. Док је раније био ревностан борац за старе форме Мојсијева закона и користио разне облике насиља против хришћана (Дап.9,1-2;1Кор.15,9;Гал.1,18), сада је са још већом ревношћу ширио хришћанске истине и побијао речју и делом обавезност прописа Мојсијевог обредног закона и за хришћане, нарочито оне из незнабоштва, али његов рад био је прожет узвишеним идеалима хришћанске етике и насиље као метод ширења Хришћанства ап. Павле није ни једном нити препоручио нити употребио. Он нипошто није мањи од осталих апостола јер је лично од Господа призван на путу за Дамаск и од Господа прими учење у Арабијској пустињи. „Павле је увек настојао да притврди да његово Јеванђеље беше Христово Јеванђеље и ништа друго, но исто као и других апостола. Само стил излагања је био различит. У хришћанству су увек постојали религиозни мислиоци, на једној страни, а духовни и од акције на другој; сетне природе – и весељаци, људи оштре речи – и пријазни. Свака личност даје вери своју боју, свој нарочит тон. Али је вера увек једна, и улоге свих су подударне, ако нису једноличне“.[3] Јеванђеље Павлово се чисти кроз горућу главу, тј, кроз љубав његову која изразима даје снагу, са нарочитим призвуком његове оригиналности, која сад шуми као олуја, сада као поветарац који милује. У посебном истицању појединих видова Јеванђеља, у начину како он то ради, сагласно духу своме и врсти слушалаца и читалаца којима се обраћа; у примени свих природних дарова што их ставља у свој покретљиви и стално приправни инструмент јеванђелизације, у свему томе лежи оригиналност Павлова. „За Павла бити апостол значи не надати се само за себе и не радовати се само своме спасењу, него се надати за све и свима објављивати недокучиво богатство и пунину, снагу и слободу, истински живот – Христа, који струји као неодољива снага љубави и наде у сваком вернику као у артерији која живи само уколико друге храни“.[4] Основне линије његовог васпитног метода могу се, отприлике, сажети у ово: Један Бог, отац и Господ; Исус Христос, син његов; Дух Свети. Христос је све и у свима он је средиште живота и искупитељ крвљу својом, темељ и глава Цркве, образац који треба следити. На крсту би убијен, а са њим који је недужан, бише убијени и грех и непријатељства и друштвене разлике. Из љубави према нама људима Он је то бреме на себе узео. Са крсном жртвом почиње нов, вечни круг, који обнавља живот а руши смрт. Верни су позвани у заједницу Исуса Христа, Цркву, тело Његово, заједницу светитеља, стуб и основу истине, једну и недељиву. Спасење, по Павлу, долази кроз веру, али и кроз заједницу светих у Христу. Спасење нам је дато од Христа, који је свештеник и жртва довољна, коначна, која нас измирује са Богом. Сазнање божанских ствари бива кроз учења учитеља Цркве, а световна мудрост је немоћна да докучи тајну Христа. Мерило истине јесте παραδοστς, тј. верно предање оног што су апостоли учили, а свака измена је незаконита и треба је сузбити. Крштењем се свлачи стари човек, а облачи нови. За Апостола Павла пред Богом не постоје људи повлашћени нити одбачени, нема ни Јудеја ни Грка, ни роба ни слободњака. Некада сви изједначени у греху, данас смо сви изједначени у милости. Тело човеково није тамница душе, као што то тврде јелински философи, већ је храм Духа Светога и као такво треба се чувати од свих грехова и порока.

Апостол народа Павле у својим посланицама врло карактеристично износи гледишта и мисли који формирају једну веома напредну педагогију, по угледу на учитеља, Христа.

„Педагошка тактика Св. Апостола Павла заснива се на две темељне основе: Закон, коме придаје важност као васпитном начелу. Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да се вером оправдамо“ (Гал.3,24), и његова, тако да кажемо, довољност, адекватност, примена: „Јер пред Богом нису праведни они који су слушали закон, него ће се они оправдати који га творе“(Рим.2,13). Карактеристична је аутономија и самодоказана васпитна вредност закона који функционише у одређеним оквирима који се превазилазе речју Јеванђеља, водећи тако у ослобађање од условљености наредбама закона. „А кад дође вера већ нисмо под васпитачем“(Гал.3,25). Јеванђеље благодати поседује предност независне педагошке вредности. „Све је писмо од Бога дано и корисно за учење, за карање, за поправљање, за поучавање у правди“(2Тим.3,16). На много места у својим посланицама Апостол показује једну дијалектичку везу између закона и Јеванђеља. „…и ми у Исуса Христа веровасмо да се оправдамо вером Христовом, а не делима закона: јер се делима закона никакво тело неће оправдати“(Гал.2,16). Сасвим је разумљиво да је морао избити спор око обавезности Мојсијевог закона у целини када се прилив Јевреја у Цркву нагло повећао, међу којима је било доста фарисеја. Фарисеји су носили у својој свести, и по преласку у хришћанство, идеју да нема старозаветног прописа који не би био обавезан и за хришћане, без обзира да ли они долазе из незнабоштва или не. По питању обавезности Мојсијевог закона у Јерусалиму је организован и Апостолски сабор на коме је узео учешће и Павле са Варнавом. Апостол Павле располагао је способношћу да оцени који елементи представљају праву сметњу да Хришћанство закорачи на светску позорницу и био је свестан да ће, у интересу успеха, морати да утроши доста енергије да елиминише из младог црквеног организма старе форме Мојсијевог обредног закона.

„Можемо без колебања прихватити да су мудрост и тактика ап. Павла биле од пресудног значаја на закључке сабора односно спорна питања. Ап. Павле је желео да придобије за своје схватање најауторитативније апостоле, и сматрао је да се они могу лакше придобити ако се са њима насамо поведу разговори него пред целим сабором где би притисак његових противника могао да поколеба оне од чијег је ауторитета зависио успех ствари за коју се ап. Павле борио“.[5] Он је повео принципијелну борбу за јединствено Хришћанство. Та је борба трајала све вријеме његовог мисионарског рада. Да је његово схватање било правилно и његова борба против јудаиста успешна, показао је каснији развитак црквеног живота. Јудаистичке струје у Цркви биле су сведене на степен секте и нису никада озбиљно угрозиле резултате принципијелне борбе ап. Павла.

Полазиште и основа за, насупрот јеврејства, промењено виђење закона и греха код Павла јесте његова вера у Христа. „За њега је распети и васкрсли Христос и то искључиво Он сам Божије спасење за све људе. Из те вере у Христа образује Апстол и супротност: Христос – Адам. Да утемељи своју веру (спасење једино у Христу свима људима), Апостол оцртава и показује најпре стање без спасења Адамове деце: „Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише“(Рим.5,12), а потом у истој глави посланице Римљанима улога Исуса Христа се супротставља улози палога Адама: „Тако, дакле, као што једним преступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота“.[6]

Релативизовање васпитне вредности закона повезује се са грехом од кога закон не може да ослободи човека: „Јер кад бијасмо у телу, бијаху сласти греховне, које закон рађаше у удима наим да се смрти плод доноси“(Рим.7,5). Ова антитеза између закона и Јеванђеља која је присутна у неким наводима Апостола Павла јесте спољна, јер једно дубље изучавање открива да Апостол Павле залази у литургијску синтезу, спајање закона и Јеванђеља, по угледу на Господа. „А сад се без закона јави правда Божија, посведочена од закона и од пророка; оправда Божија вјером Исуса Христа у све и на све који верују, јер нема разлике“(Рим.3,21-22). На много места, трудећи се да верно прати учење Господње, јасно се уочава да Апостол више наглашава синтезу Закон – Јеванђеље. На овој синтези се темељи његов свештеноапостолски васпитни труд, који је у основи Христоцентричан, што се јасно види и из његових следећих речи: „А ако се Христос проповеда да устаде из мртвих, како говоре неки међу вама да нема васкрсења мртвих? И ако нема васкрсења мртвих то ни Христос не уста; А ако Христос не уста, узалуд дакле проповедање наше, а узалуд и вера наша“(Кор.15,12-14).

Наводећи тако начела која формирају његово педагошко дело долазимо до закључака значајних за структуру његовог учења. Васкрсење Христово је од пресудног значаја за веру хришћана, јер Христос јесте вечни прототип (праоблик). „У многим својим посланицама он се ухватио у коштац са јудејском ревношћу „не по разуму“ ограниченошћу и отврдлошћу срца. Он прихвата основни став Еванђелиста о Христу као „испуњењу“ и „усавршењу“ Закона и пророка (уп.Мт.5,17-19;Лк.4,21;Дап.1,16;Јн.19,28; итд), као и став о подударности времена Његове појаве са пуноћом времена. „А кад дође пуноћа времена“, каже он, „посла Бог Сина свог, рођеног од жене“ (Гал.4,4; уп.Мр.1,15)“.[7] Кроз пут вере и подражавања Христа верник се води и у подражавање Бога Оца, тј. Тројичног Бога: „Угледајте се, дакле, на Бога као деца вољена“(Еф.5,1). Присуство Бога Оца запечаћује Павлову педагогију: „А такво поуздање имамо кроз Христа у Бога; Не да смо врсни од себе помислити што, као од себе, него је наша врсноћа од Бога; Који и учини нас врсне да будемо слуге новом завету, не по слову него по духу, јер слово убија а дух оживљује“(2Кор.3,4-6). Посебност претходно реченог лежи у чињеници да се као педагог препознаје Бог Отац, а на крају ученик-вјерник куша плодове свог труда.

Још нешто што смо дужни да поменемо јесте истрајност апостола Павла у подстреку другима на подражавање његове активности, његовог понашања, његове вере и целокупне његове личности. Лако је уочити из његовог целокупног писменог дела да се не ради о некаквој егоистичкој пројекцији већ о примени савремених васпитних начела једног учитеља и жељи да постане пример живота за ученика. Важно је то да Апостол Павле не представља себе као прототип, праоблик, него као пример, који се односи на конкретне примере деловања и понашања у животу верних у наручју Цркве. „Него вас молим угледајте се на мене као и ја на Христа“(1Кор.4,16).

У оквирима проучавања његовог књижевног дела и његове личности, немогуће је не осврнути се на његов апостолски ауторитет, који може да се објасни посебношћу односа и веза са хришћанским заједницама којима је био и духовни отац. Поред тога Павле стаје у одбрану свога ауторитета када се заједнице сусрећу са унутрашњим проблемима, који се углавном тичу хришћана из јудејства (2Кор.2,17,5,12; Гал.1,11-12). Да би уверио верне у истинитост његовог позива наводи одређена откривења којих је удостојен од Бога (2Кор.12,1-6). У вези с тим су и савети које даје: „Ово говори и саветуј, и карај са сваком заповешћу да те нико не презире“(Тит.2,15). „Ово заповедај и учи; нико да не постане немарљив за твоју младост, него буди углед вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти“ (1Тим.4,11-12). Свети Апостол Павле је доследан у мислима, захтевима и делима. Оно што и сам примењује то саветује и својим сарадницима и сабраћи који ће га наследити у његовом делу. Паралелно наглашава потребу непрестане контроле начина учења и истрајности: „Проповедај, настој у добро време и у невреме, покарај и запрети, умоли са сваким сношењем и учењем“ (2Тим.4,2). Добро је познат случај родоскврнућа, човека који живи са својом маћехом. Апостол Павле наређује да се преступник изопшти, али с надом и вером у покајање и коначно спасење: „Да се такав преда сатани на мучење тела, да би се дух спасао у дан Господа Исуса“(1Кор.5,5).[8]

Својим педагошким искуством, што је и видљиво у његове три пастирске посланице, описује до у детаље тип истинског учитеља, то његово дидактичко „наоружање“, као и везе и односе са члановима Цркве, својим ученицима. Наравно, велики значај придаје исправном учењу чије оквире поставља не само према садржају, већ и према доследностима у животу Цркве, али и према понашању оних који не постижу циљ. „У науке туђе и различне не пристајите …“(Јев.13,9), усмеравајући тако пажњу и на случаје хетеродоксног учења. Његово васпитно стајалиште карактерише умереност, чији основни елементи јесу благост и кротост. Јер он је био потпуно слободан од робовања ситницама. У свом раду ап. Павле имао је пуно разумевања за људске слабости и отуда његова широкогрудост према људима и њиховим схватањима када се није радило о битним елементима новог учења. Он је био сувише узвишеног духа да би се могао препирати о стварима које нису имале никаквог значаја. Познат је пример одбеглог роба Онисима кога враћа његовом господару Филимону, не нападајући директно његов положај роба, али господара упућује на такав однос према робу који практично значи укидање институције ропства. „Апостол је знао да, ако је у души Филимона Христос, тај ће се однос решити на бази хришћанског схватања подједнаке вредности личности сваког човека без обзира на његов социјални положај. Иако Апостол има право да нареди Филимону какав има да буде његов однос према Онисиму (Фил.8), он се не користи тим правом, већ моли Филимона да свог одбеглог роба прими као брата“.[9] То нам говори до које мере је могао Апостол да порекне своје жеље и своју вољу, када се није радило о основним принципима за које се борио. Осјећај за умереност, наравно, не искључује строгоћу којом се Апостол користи да би завео ред у Цркви. Све ово са чим смо се претходно упознали сачињава право и једну перспективу човекољубивог са проблемима оних за које је одговоран.

У посланицама поставља, једно уз друго, искуство давања добрих плодова и примену добро одмерене педагошке строгоће, коју спаја са истинском љубави. Та истинска и велика љубав расијана је свуда по његовом делу. Она ограничава његову апостолску власт коју је тако јако утврдио, тако да је постала полазна тачка попустљивости, самоодрицања и учествовања у проблемима ученика и верних: „Ко ослаби, и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да се распалим“(2Кор.11,29)? Љубав је та која узгаја и одржава однос, везу и нераскидиво јединство између учитеља и ученика, и она предводи њихов (учеников и учитељев) ход ка спасењу: „Децо моја, коју опет с муком рађам, докле Христово Обличје не постане у вама“(Гал.4,19). У осталом строгост Апостола Павла је изражајна у посланицама Галатима и 2. Коринћанима, које су биле упућене заједницама са озбиљним проблемима у поретку и дисциплини.

Са озбиљношћу мисије и тешкоћом једног таквог дела свети Апостол Павле се суочава са изразитом смиреношћу и понизношћу. За њега највећи значај има благодарност и молитва за ученике, а то је аспект који је присутан у свим његовим посланицама: „Не престајем захваљивати за вас, и спомињати вас у својим молитвама“(Еф.1,16). Овакво опхођење, као и сва основна педагошка начела Апостола Павла усвојена су од Цркве и постала су део живота Православног предања.

У формирању ових, за епоху Апостола Павла, веома напредних педагошких начела, сматра се неопходном претпоставка за остварење циљева, које поставља учитељ по угледу на Христа (1Сол.2,8). То је једна врста да тако кажемо привилегије малог броја васпитача у историји педагошког дела.

Павловску дидаскалију карактеришу основна педагошка начела духовног очинства, љубави, личне жртве према ученицима. Резултат тога јесте начело личног приступа сваком ученику, једне пророчке представе начела личног односа кога до данас благовесте педагози: „Као што знате да свакога од вас, као отац децу своју молисмо и тешисмо и сведочисмо вам да живите као што пристоји Богу, који вас је призвао у своје царство и славу“(1Сол.2,11-12).

На једном битнијем нивоу односа Апостол Павле шири ово начело на друштвени тј. заједнички ниво. Прилази свакој заједници сагласно њеним посебностима које сачињавају биће и присуство те конкретне заједнице. Нарочитом педагошком прозорљивошћу Павле превазилази не само просторне него и временске удаљености. Тако се заједница Коринта разликује од оне у Риму, али је и она сама различито представљена у двије Павлове посланице (1. и 2. Коринћанима). Апостол Павле, на својствен начин, прати начело прилагодљивости.

Познат је његов паралелизам између трке верних и трке спортиста (1Кор.9,24), као и поређење духовног оружја верних са војним оружјем те епохе (Еф.6,13-17). Вредно је поменути и коришћење икона, слика из свакодневног живота Старог завета у посланици Јеврејима која доказује како се одлично примењује, већ поменуто, начело прилагодљивости (Јев.11,1-39). Ове иконе Апостол Павле користи за суочавање са слабостима човека у разумевању основних истина вере: „Као човек говорим за слабост вашега тела“(Рим.6,19), али и као помоћ, још незрелим вернима, новоуведеним у наручје Цркве. Истовремено кроз те примере и иконе изражава највише истине које човек на други начин не може спознати. Ову тактику прати и православна отачка традиција. Слике које Апостол Павле користи представљају непорецивог предводника међу споменицима у историји Цркве.

У употреби ових примера и слика имамо још једну примену прилагођавања Апостола Павла на језичком и ноиматичком нивоу својим слушаоцима: „И ја браћо не могох с вама говорити као с духовнима него као с телеснима, као с малом децом у Христу; млеком вас напојих а не јелом“(1Кор.3,1-2), а све у циљу да се што више људи спасе. Ради се, дакле, о једној карактеристичној примени пастирског начела прилагођавања, чији врхунац налазимо у Апостоловим речима: „Свима сам био све да какогод да спасем кога“(1Кор.9,22). Ово је у потпуности прихватила православна традиција настављајући тако труд и дело Св. Апостола Павла благовестећи свету: „Као што и ја у свачему свима угађам, не тражећи своје користи него многијех, да се спасу“(1Кор.10,33).

Апостол Павле у свом делу открива своју агонију и труд, јер он не само да једноставно упућује и усмерава своје ученике, већ их и сам води ка томе да и они постану учитељи, пастири и проповедници Јеванђеља својим животом, проповеђу и учењем. Ово није упућено само онима који су нарочито напредни у духовном животу: „Дужни смо, дакле, ми јаки слабости слабијих носити, и не себи угађати; И сваки од вас да угађа ближњем на добро за добар углед“(Рим.15,1-2). То су, дакле, правила понашања, да их тако назовемо, која Апостол тражи од самих чланова Цркве, јер је то пут који води ка Богу, али само онда када своју личну слободу подредимо добру другога.

Узајамно поштовање и снисходљивост према другима Апостол Павле уврштава у значајно педагошко начело. „Слушајући се међу собом у страху Божијему“(Еф.5,21). Претпоставља се, наравно, да то поштовање и снисходљивост исходи из љубави која је почетак и суштина живота у Цркви. Храбро стајалиште Апостола Павла представља његова порука и жеља да се ојача дух љубави и духовна изградња брата који греши „у духу кротости“ (Гал.6,1), али на истом месту и упозорава „чувајући себе да и ти не будеш искушан“. Поштујући личну трпељивост и јединство заједнице предлаже драстичне мере у случају да се неко ко греши не каје (2Сол.3,14). Тражи чак да се баци анатема, међутим никада не даје дефинитивну и неопозиву казну, него истрајава у придржавању начела благости. Тако држи врата Цркве увек отвореним: „Али га не држите као непријатеља него га саветујте као брата“(2Сол.3,15).

Педагошко-апостолско дело у коме Апостол верне чини саучесницима и сатрудницима не ограничава се само на чланове Цркве, већ га сматра обавезним и потребним и за оне који су ван ње, сматрајући тако дело мисије веома важним. Много важном сматра и улогу родитеља за васпитање у оквирима Цркве: „И ви очеви, не раздражујте деце своје него их гајите у науци и у страху Господњему“(Еф.6,4).

За успех апостолског, мисијског и пастирског дела неопходна је непрестана духовна будност и духовна борба, да би се та борба издржала Апостол Павле сматра врло важним частољубље, које је према њему основни елемент идентитета једног хришћанина. Као награда за све горе речено: агонију, борбу и целокупно дело учитеља јесте признање и сећање на њих од стране њихових ученика: „Опомињите се својих учитеља који вам казиваше реч Божију, гледајте на свршетак њихова живљења, и угледајте се на веру њихову“(Јев.13,7). Поштовање учитеља ученицима даје узвишеност и благочестивост. Истовремено их учи препознавању и поштовању добра, а нарочито када им се оно дарује од њихових учитеља, које су они дужни поштовати, ценити и помињати у молитвама.

Апостол Павле је својим животом, учењем и књижевним делом доказао да је основа и стуб педагошког дела у Цркви.

Настављајући дело благовештења Црква је уређивала тело оних који су веровали у Христа. Улаз у Цркву почињао је крштењем. Док је у почетку крштење вршено након једне кратке хришћанске поуке оних који су изразили жељу да се крсте, касније се јавила потреба за потпунијом катихетском поуком нових чланова. Нико, дакле, није крштен без одређеног „исповедања вере“, односно катихетске поуке. Не постоје, међутим, јасна сведочанства о садржају и форми тог кратког катихетског исповедања, али је одређена катихетска дидаскалија присутна и у делу Апостола Павла и то у посланици Јеврејима, где су елементи хришћанске катихезе представљени на следећи начин: а) покајање и вера у Бога, б) поука за крштење, в) полагање руку, г) васкрсење мртвих, д) вечни суд.

Говорити о педагошкој методологији немогуће је без крштења и евхаристије, односно без литургијске катихезе (поуке). „Литургијска катихеза је црквено-саборна. Кад кажемо: црквено-саборна, исто је као кад би рекли: христолошки усмерена и утемељена катихеза. Зашто? Зато што је Богочовек Христос управо та саборна тајна Цркве. И као што се Литургија врши „у спомен Господа и Спаса нашега Исуса Христа и објављује Његову смрт и васкрсење док не дође“(1Кор.11,26), постајући тако самим својим чином – најсавршенија катихеза, тако и литургијски утемељена и прожета катихеза – Њега објављује и Њега посвједочује, и кроз Њега Св. Тројицу. То је катихеза сараспећа и саваскрсења Христу“.[10] У Павловом педагошком методу крштење и евхаристија заузимају врло значајно мјесто. Човек прима крштење или учествује у слављу евхаристије. Ако најприје у општем смислу желимо знати шта то значи за појединца, онда је то посебна повезаност са Христом, а тиме истовремено посебна повезаност са осталим верницима у заједништву Цркве као тела Христовог. Христолошки и еклисиолошки аспект код Павла су уско повезани. То произилази баш из тога што заједница представља тело Христово. Тиме је назначено и њено христолошко исходиште.

У предању крштења и евхаристије Павле је у црквеној традицији. За њега је посве разумљиво да код утемељења заједнице они који у њу ступају буду крштени или да их он сам крсти и да са заједницом врши евхаристију. Са крштењем, на које ћемо се најпре осврнути, Апостол узима битне елементе схватања, које је било развијено у раном хришћанству. Ту спада осим праксе вршења крштења – по могућности у текућој води – и формуле вршења у име Христово, још и уверење да крштење пере од греха и даје Духа Божијег те крштеног укључује у заједништво Цркве. Крштење је сакрамент иницијације. На тој подлози Павле даље развија своје поимање крштења. Он притом посебно истиче заједништво са Христом, које се посредује сакраментом (Рим.6,1-11). Предавање крштеног у власништво Христу речима: „Зар не знате да смо сви који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт крштени“(Рим.6,3), на тај начин се претвара у још дубљу мисао, да се онај који је прихваћен, истовремено урања у Христову смрт. Та на први поглед чудна изрека добија још већу оштрину говором о сапогребности са Христом по крштењу у смрт. То што се некада догодило у крштењу, наставља даље деловати, јер ми смо отада постали једно с Христовом смрћу. „Та формулација била је повод за то да је само крштење у свом обредном догађају посматрано као јединство са Христовом смрћу. Крштени ће у погружавању умрети са Христом, умреће његовом смрћу, како би у израњању остварио и његово васкрсење из смрти. У хеленистичким мистеријским религијама сматрало се да се може наследити судбина божанства које се поштује култом. Ипак, Павлов текст усмерава васкрсење с Христом на неки будући ниво: „Јер ако смо дакле постали једно с Христом смрћу сличној његовој, бићемо и васкрсењем сличним његовом. Дакле, док је крштени додуше умро с Христом и тиме зацело одређен за стварност васкрсења, потпуно остварење тога тек предстоји. То што се сада остварује јесте нови живот с Христом“(Рим.6,8).[11] Од греха ослобођени човек треба да се докаже у свом животу као онај који је постао нов. Очито је да Павле нагласак ставља на паренезу, надвладавање греха. Крштењем стечено заједништво с Христовом смрћу и васкрсењем треба даље деловати у свакидашњем животу кога треба обновити. У заједништву с Христом, које је плод крштења истиче се и заједништво са свим осталим крштенима, са Црквом: „Јер сви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте. Нема више ни Јудејаца ни Јелина; нема више ни роба ни слободнога; нема више ни мушког ни женског; јер сте сви ви један у Христу Исусу“(Гал.3,27). Тај текст у првом реду истиче укљученост крштеног у тело Христово, које је Црква. У тој новој стварности изгубила су свако значење све етничке и социјалне одреднице, али и разлика између мушкарца и жене, која се вероватно односи на друштвени положај. Код Павла је јасно да је Дух тај који узрокује те ослободитељне промене, које треба да стекну признање у телу Христовом, што значи у Цркви. Слике одеће – „Христа сте обукли“ – укључује у себи такође и заједништво са Христом. Та слика то предочава на интензиван начин. Не мисли се наиме на неко вањско заогртање, него на процес преображења целога човека.

Често се расправља о односу крштења и оправдања. „Некад је А. Швајцер мистику умирања и васкрсења са Христом посматрао као стварно средиште павловске сотириологије, а учење о оправдању као њен фрагмент који је настао у некој борби. Супротно томе, В. Мундл означио је крштење као моменат вере. Те две тезе налазе се на крајњим половима. А, Павле се, напротив, труди око повезивања крштења и оправдања“.[12] У том начину посматрања допринос крштења у вези са оправдањем јесте укључивање у тело Христово, у Цркву. Док је оправдање јаче усмерено на појединца, крштење ствара међусобну везу јединства свих крштених.

Већ смо напоменули да евхаристија заузима веома значајно место у Павловом педагошком методу, тако да ћемо у наредним редовима се укратко осврнути и на тај сегмент Апостоловог педагошког деловања.

Васпитање хришћанина у свету не може имати други циљ од онога што је циљ и Литургије: спасити човека од греха, трулежи и смрти, спасити га од власти ђавола, и сјединити га с Христом, учланити га у тело Христово – Цркву, да човек постане син Божији и обиталиште Духа Светога. Јер, на крају крајева, у правом смислу те речи, „васпитање и јесте обнављање и обликовање човека по образу Онога који га је створио и његово питање вечном божанском светлошћу, истином, лепотом и добром; једном речју, свим божанским савршенствима“.[13] „Литургијско васпитање се састоји у томе да „Христово обличје постане у нама“(Гал.4,19) по речима ап. Павла, тј. то васпитање се састоји у увођењу Христа у нас и у наш живот као живог и делатног принципа који нас ослобађа и формира наш истински непропадљиви живот и наше биће (ср.Гал.2,20; 3,27; 5,1; 6,15). Ово обликовање и васпитање у Христу могуће је једино у Духу Светоме и дејством Духа Светога, јер се једино у Духу Светоме може вршити и савршавати спасоносна литургија живота, истински функционалан и спасоносан живот који не пропада и не упропашћује човека. Једино се благодаћу Духа Светога може приносити свој живот, своја дела и своје биће Богу Оживитељу, Спаситењу и Обожитењу Човјека. Апостол Павле нам то јасно сведочи: „Синови су Божији они који су вођени Духом Светим“(Рим.8,14)“.[14]

Традиција вечере Господње, коју нам је Павле предао, а која је блиска Лк.22,19, гласи овако: „… Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хлеб, захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи, ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен“ (Кор.11,23-25). С тим предањем Апостол је преузео и представу о вечери Господњој као о присуству самог Господа на гозби, те идеју спасењског значења његове смрти, Васкрсења и Новог Завета као новог реда спасења. „За Павла светост дара тражи разликовање од обичног хлеба. Јер недостојно благовање доноси са собом осуду (1Кор.11,27-29). Она онемогућује заједницу с Христовим телом и крви (1Кор.10,16). И у формулацији евхаристијске речи над хлебом стављањем присвојне заменице на прво место, истакнута је величина дара (11,24: „моје тијело“). У стиху 22 Павле нагиње томе да сакрамент одвоји од гозбе љубави (агапе) („Зар немате кући да једете и пијете?“) и та је тежња прикладна да ојача свест о светости евхаристијских дарова“.[15] Та од Апостола понуђена евхаристијска систематика у конкретном је контексту заједнице. Приликом савршавања евхаристије у Коринту дошло је до ружних појава. Повређени су међусобно поштовање и љубав. Приликом гозбе, која је претходила савршавању евхаристије, није се обазирало на ближње. Вероватно су се притом јасно уочавале социјалне разлике у заједници. Једни су били гладни, а други се напијали. За Павла такво понашање значи довођење у питање савршавање вечере Господње.

Тиме уз вертикални долази до изражаја и хоризонтални аспект Литургије. У њој се не стиче само заједништво са Христом, него и учесници на гозби стичу заједништво међусобно. Тај за Павла карактеристичан аспект тумачи се уз помоћ двеју сликовитих мисли. Прва је заједничарење у телу Христовом, које се дарује у евхаристији: „Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христова?“(1Кор.10,16). Треба притом обратити пажњу на то да „тело Христово“ има двоструко значење. Најпре се мисли на евхаристијско тело Господа, на заједничарење са распетим и прослављеним Господом. Надовезујући се на то, „тело Христово“ представља заједницу, која је, сагласно павловској еклисиологији, „тело у Христу“, „тело Христово“. Та свесно двозначно конципирана изрека појашњава се у 1Кор.10,17: „Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемо“. Сада је обрнуто идеја заједнице као тела Христовог постала водећа. Тиме је споменута и друга сликовита мисао. Један евхаристијски хлеб сликовито представља у евхаристији јединство заједнице. „Овим свети Павле понире дубље од самог симболизма и овим речима упозорава како евхаристија твори Цркву“.[16] Та слика била би још уверљивија кад би се могло поћи од тога да је код савршавања евхаристије употребљен један једини хлеб. Ипак, та претпоставка није неопходна. Довољно је заједничко благовање од евхаристијског хлеба. „Ако се догађајем евхаристије у садашњости омогућује заједништво са Господом и ствара заједницу учесника гозбе међусобно, онда евхаристијска гозба мимо тога има једну перспективу која сеже у прошлост и другу која сеже у будућност“.[17] Прва се тича Христове смрти, која се прославља и односи се на обнављање Христовог чина у оној ноћи, приношење евхаристијског хлеба и чаше. У 1Кор.11,26 једење хлеба и пијење чаше се тумачи као наговештај смрти Господње. А друга перспектива смера у есхатолошку будућност која се јасно очитава и није изгубљена, иако је сведена на речи „докле не дође“(1Кор.11,26), што нам јасно говори да је Павле евхаристију схватао и као „сећање на будућност“. Може се претпоставити да се та формулација наслања на литургијску акламацију „Мараната“(Дођи Господе), која је вероватно изговарана приликом савршавања евхаристије.

Тако за Павла евхаристијско славље, које се сваки пут наново остварује и представља заједничарење са Христом и даје вернима који у њему учествују могућност да оно што су једном постигли крштењем увјек доживљавају на нов начин, представља једну од основа његовог педагошког метода и не треба посебно наглашавати колико је то евхаристијско славље потребно и неопходно за васпитање, за узрастање и образовање човјека, од лика Божијег ка подобију Божијем, а у томе и састоји прави динамизам бића и живота човечијег.

Након крштења и евхаристије као основа Павловог педагошког метода позабавићемо се и проповјеђу која такође заузима значајно место у његовој методологији.

Структура Павлових мисионарских проповеди била је условљена његовим дубоким познавањем људи. Апостол Павле сматра једнако значајним и прилагођавање проповеди народу јер сматра да је врло битно да верни познају учење и истине вере, а он сам нестрпљиво прижељкује њихово сазревање у вери као чланова Цркве. Том циљу он је и посветио целокупно своје дело. Свака његова проповед доказ је његове практичне интелигенције и психолошке проницљивости. Полазна тачка садржине његових проповеди био је склоп мисли и расположења слушалаца. Не само проповеди које су унапред биле припремане, него и оне импровизоване, настале из једне потпуно неочекиване ситуације, доказ су Апостоловог смисла за реално.

Проповед коју је ап. Павле одржао на првом мисионарском путовању у Антиохији Писидијској била је намењена искључиво Јеврејима. Да би слушаоце припремио за примање првог учења, Апостол се позива на главне догађаје из јеврејске историје, који су слушаоцима били познати и које Апостол користи да би доказао да је Господ Исус Христос истинити месија. Павле сасвим исправно и вешто користи слушаоцима познате елементе, на којима затим зида ново учење. Старо му служи само као подлога за ново. Када је искористио догађаје из јеврејске историје, да би заинтересовао слушаоце и припремио их за примање новог учења, он им излаже то учење и упућује их на живе сведоке догађаја о којима говори (Дап.13,31). Импровизована проповед ап. Павла у Листри, намењена незнабожачкој маси која је њега и Варнаву хтела да прогласи боговима, има сасвим други карактер. Овде видимо позивање на обичне чињенице из природе, доступне сваком мисаоном бићу. Речи врло једноставне, али за масу разумљиве. „Беседа у Атини на Ареопагу (Дап.17,22-31), како по композицији, тако и по садржини доказ је колико је он био способан да се уживи у начин мишљења својих слушалаца и да прилагоди своје проповеди њима. Апостол је искористио своја запажања стечена у Атини разгледањем споменика једне културе, која је, додуше, била на заласку, али која је пружила мноштво доказа свог некадашњег сјаја“.[18] Олтар непознатом богу у Атини ап. Павле је искористио да похвали побожност Атињана и истовремено као сјајну прилику да им изложи својства тог непознатог Бога, који нема никакве везе са њиховим представама о идолима, да најзад пређе на најтежи проблем, на проблем о васкрслом Исусу.

Наведени примери мисионарских проповеди ап. Павла доказују колико је он био способан да искористи традиционалне елементе, било јеврејске или грчке културе, како би они могли да послуже као припрема слушалаца за примање новог учења и да преко сазнања и веровања, која су слушаоцима била ближа, изнесе истине које су им биле далеке и да то искористи као претпоставку и везу са оним што му следи, тј. хришћанским истинама.

Таква је Павлова проповед, као што се види, кратка, јасна, суштинска; не губи се у споредним стварима којих је безброј, већ остаје на основним истинама. Није систематична, већ у кратким потезима, како је надахнуће захтевало и прилике. „Иако понекад затворене у теготну мисао, основне истине су веома јасне, схватљиве свима, ученим и неуким. Јер спасење није ствар интелекта, већ дар Божији, коме одговара вера човекова“.[19] Заједно са осталим новозаветним писцима и проповедницима, започиње он једну нову књижевност, ону која не брине о стилистици, већ о душама. Реч његова није била циљ, већ средство. Висина мисли и чистота осећања вуку навише свакодневни речник, напајајући га, често, новим, богатијим значењима. Све у Павлу се приклања ка Христу, па и његов стил, толико је он обузет унутрашњим созерцањем Избавитеља.

Сав његов рад био би узалудан да онима којима је проповедао није пружао лични пример. Павле је и живио оно што је проповедао. Целокупан његов педагошко-мисионарски рад носи обележје доследности поступака у приватном и јавном животу са принципима које је проповедао. „Да бисмо извршили јак утицај на друге, потребно је прије свега оно јединство са самим собом којим је ап. Павле располагао. Карактер којим доминира сопствена идеја утиче већ сам по себи убедљивије него све речи“.[20] Свој хлеб је зарађивао својим рукама (Дап.18,2-3; 1Кор.4,12) и с пуним правом је могао да каже, да онај који не ради не треба ни да једе (2Сол.3,10). Колики је смисао вредности личног примера показао Апостол на плану етике рада, ради што већег успеха Јеванђеља Христова!

Његов хероизам, осмишљен хришћанским етичким принципима, био је један од најбољих доказа његове снажне личности. У местима мисионарског рада Павловог биле су познате ове његове особине. У њему су први хришћани видели пример мисионарске неуморности ради дела Божијег за које је био спреман и живот да положи.

Векови су прошли откако је св. апостол Павле ширио хришћанство народима и напајао их речју истине. На тако дугом временском распону ни личност ни дело апостола незнабожаца нису изгубиле своју вредност за нас који живимо данас, и хиљадама година смо удаљени од Павловог времена. Његов лик је један од највећих у историји уопште, због његове личности и дела које је извршио. Он је у једном одређеном историјском раздобљу и одређеним, како социјалним, тако и културним условима радио и проповедао. Али много важније од тога је, да он, као пророк и апостол царства Божијег, говори свим људима свих времена.

На закључку, Павле нам даје пример једног педагошког метода битног у суштини, непопустљивог у догмама, а помирљивог у споредним стварима; различитог у излагањима и увек праћеног примерима из личног живота. Делотворност те педагогије била је у томе, што су је хришћани гледали живу, чак и горућу у Павлу, и по Павлу им је било јасно ко беше Христос. Гледајући и угледајући се на Павла ми се сећамо не само њега, већ много више Онога кроз кога је живео- Господа Исуса Христа.

Л И Т Е Р А Т У Р А

Р.Кузманић, „Методика мисионарског рада св.апостола Павла“, Гласник Српске православне патријаршије, Београд 1951.
Св. Јован Златоусти, Бесједа о св. апостолу Павлу
Атанасије Јевтић, Трагање за Христом, Београд 1989.
Митрополит Амфилохије, Основи православног васпитања, Цетиње 2002.
Митрополит Амфилохије, Историјски пресјек тумачења Старог завјета, Никшић 1996.
Wilfrid J. Harrington, Увод у Нови завјет, Загреб 1993.
Joachim Gnilka, Теологија Новога завјета, Загреб 1999.
Томислав Ј. Шаги-Бунић, Еухаристија у животу Цркве кроз повијест, Загреб 1984.
Иђино Ђордани, Павле апостол мученик
Franz Courth, Кршћанска антропологија, Ђаково 1998.
Вјеко – Божо Јарак, Рано Кршћанство, Љубљана 1986.
F. F. Bruse, Коментар Павлове посланице Римљанима, Дарувар 1997.
Leon Morris, Коментар Прве Павлове Посланице Коринћанима, Дарувар 1997.

1 Свети Јован Златоусти, „Беседа о Светом Апостолу Павлу“, Беседе Светих Отаца, стр.27

2 Р.Кузманић, „Методика Мисионарског Рада Св.Ап.Павла“, Гласник Српске православне патријаршије за

1951.год, стр.182

3 Иђино Ђордани, Павле Апостол Мученик, стр.230

4 Вјеко-Божо Јарак, Рано Кршћанство, стр.111

5 Р.Кузманић, нав.дјело, стр.183

6 Franz Сourth, Кршћанска Антропологија, Ђаково 1998, стр.72

7 Митрополит Амфилохије, Историјски пресјек тумачења Старог завјета, Никшић 1996, стр.17

8 Wilfrid J. Harrington, Увод у Нови завјет, Загреб 1993, стр.266

9 Р.Кузмановић, нав.дјело,стр.184

10 Митрополит Амфилохије, Основи Православног Васпитања, Цетиње 2002, стр. 208

11 Joachim Gnilka, Теологија Новог Завјета, Загреб 1999, стр.94

12 Исто, стр.96

13 Митрополит Амфилохије, Основи Православног Васпитања, стр.26

14 Атанасије Јевтић, „Евхаристија у Источној Православној Цркви“, Трагање за Христом, Београд

1989,стр.103

15 Joachim Gnilka, нав.дјело, стр.97

16 Томислав Ј. Шаги-Бунић, Еухаристија у животу Цркве кроз повијест, Загреб 1984, стр.25

17 J.Gnilka, нав.дјело, стр.98

18 Р.Кузманић,нав.дјело, стр.185

19 И.Ђордани,нав.дјело, стр.233

20 Р.Кузманић,нав.дјело, стр.186

 

 

 

hramsvetogapostolapavla

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име