Цео свој живот живео сам кроз музику. Слушао сам, учио, свирао, певао и музика је мени узвратила тако што је потекла кроз мој живот и уткала се у моје биће. Пошто је музика постала део мене, осећам потребу и одговорност да покушам да је обдбраним од сакаћења појединаца (а код нас је то већ већина); који под велом српске музике подмећу целом нашем народу којештарије.
У Завештању српском народу Велики српски жупан Стефан Немања, бавио се песмом и музиком и ево шта је између осталог рекао : “Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша песма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја песме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је песма и свирка“.
Kао што један човек осећа ритам свога срца, тако и један народ осећа ритам и време свога битисања, историје и идентитета. Почев од најстаријих времена, човек је користио музику као средство споразумевања и духовног изражавања. Ритмично ударање камена о камен или дрво, певање, игра, поезија и ритам инструмента постају део културе и традиције једног народа.
Већ су стари Египћани, Грци и Римљани познавали потребу за музиком, па су музику као предмет увели у редовно школовање. Поред аритметике, граматике, поезије, филозофије и физичке културе, и музика је имала важно место у стварању једне комплетне и свестране личности.
Kод Срба се одувек певало и свирало у свим приликама, а нека музика и песме из давнина сачувале су се и до данашњих дана. Тако се у време суше у неким српским селима и данас могу видети додоле – девојке украшене лишћем и цвећем које певају обредне песме дозивајући кишу. Још у средњем веку византијски историчари су оставили записе о музичарима, певачима и свирачима на трубама и жичаним инструментима код Јужних Словена.
Србија је током средњег века била формирана као сасвим солидно развијена европска феудална држава изграђена на споју словенског наслеђа и византијске Православне културе са развијеном привредом и духовном културом, о чему сведоче бројни манастири и очуване фреске. На жалост, веома мало се зна о музици која је у то време била извођена на дворовима велможа, у црквама, као и оној која је била распрострањена међу народом. Према ономе што се зна свакако је посебно у византиској световној и духовној музици било јако много оријентализама.Роксанда Пејовић о томе каже:” Вероватно су грчке мелодије биле прилагођаване словенским речима. Kасније су извесни црквени текстови читани, други су рецитовани на један, два или три тона, а литургијске песме певане су, изгледа, у почетку силабично, а касније са мелизмима.“ Пад државе под вишевековну отоманску власт имао је катастрофалне последице зато што је прекинуо развој и Србе задуго оставио без елите. Отоманско присуство донело је анадолијске елементе у свим областима културе, од облачења, оружја, преко хране све до музике. Постојали су, наравно, делови који су очували своје изворно једногласно певање, нарочито у планинским и другим изолованим крајевима земље, али у осталим деловима већ постојећи оријентални елементи знатно су појачани и често вулгаризовани. Стигли су и нови музички инструменти којима је овај процес напредовао.“
Због велике улоге певања, хришћанство уводи певање у своје богослужење. Реч свештеника праћена појањем (тоном) има далеко јачу поруку од саме речи. Из истог разлога, свештеници средњег века обогаћују једногласно (једно-мелодијско) певање и додају му други, трећи или чак четври глас (вишегласје). Kао што знамо, корени и карактеристике музике леже у самом народу. Тако и црквена, поред наравно народне музике, црпи мотиве из народа који је изводи, касније мења и обликује. Наша српска духовна музика је најречитији пример наших старих српских мотива. Али, исто тако се могу наћи и елементи старе византијске или грчке музике које смо наследили примањем хришћанства и сеобом народа. Слушајући нашу духовну музику, може се осетити јасна веза између мотива источно-европских народа и старог западног грегоријанског корала. Историјски је наша духовна музика добијала обележја српких народних мотива.
Историјски гледано, на традиционалну или “изворну” музику региона Балкана утицала је нарочито турска, али и европска музика. Неки српски краљеви крунисани су уз звуке бубњева и гусала, док су други дочекивани трубама. Већина трагова о музици тог доба сачувана је у делима ликовне уметности – Мирослављевом јеванђељу, фрескама у манастирима …
И поред свих наслеђа која су нам кроз историју наметнута, можда се треба запитати: Где смо ми и куда нас то води? Да ли смо у стању наставити са традицијом српског народа, преносити напеве и мелодије са генерације на генерацију, или, једноставно, то све бацити у воду и кренути из почетка, наравно са узимањем страних и нама потпуно непознатим (мислим традиционално) елементима. И поред недостатка нотног писма, књига, радија, телевизије, касетофона и грамофона, наш народ је успео да очува Православље, језик, традицију и обичаје, јединствене само за Србе. Иако је наш паћенички српски народ био поробљен много пута, погажен, срамоћен, убијан, растериван, духовно и морално убијан, економски и политички уништаван, он се никада није одрекао своје вере и свог српског идентитета. Он је остао веран својој истинској вери, својим обичајима и традицији. Многе генерације српских световних и духовних владара, успеле су да задрже Србе на окупу са свим његовим културним вредностима. Тиме су пренели историју нашег народа нама у руке како бисмо и ми наставили и проследили исто будућим генерацијама.
Још од Платона и његовог „Kаква је музика, таква је и држава“ јасно је да су то неодвојиве ствари. И заиста, кад мало вратимо филм, сав јад и мука народа који живе на овим просторима уназад 30 година коинцидира с појавом турбо-фолк жанра, мутанта који је настао неприродним спајањем фолк музике и модерних светских жанрова као што су реп, хип-хоп и тако даље. Дакле, музика народа, али и слушалачки укус народа детерминише опште стање у некој држави.
Етно музика балканских простора саткана је од неправилних ритмова. За људе од струке нису потребна додатна појашњења, али за лаике, рецимо да су неправилни ритмови они које можемо често пронаћи у македонској, бугарској или албанској музици – 5/8, 7/8, 9/8, 11/8 и тако даље.
У музици, овакви, сложени музичко-ритмички склопови имају смисла и као такви, представљају уникатну специфичност музичке заоставштине целог Балкана. Такође, одраз су музичке супериорности појединих етничких група народа из којих су и проистекле, јер неправилни ритмови захтевају или урођен осећај за такве ритмичке ломове или дуготрајну вежбу и потпуно другачији доживљај основа ритма које се уче у редовном музичком образовању.
Термин фолк музика овде обухвата кровни термин за сродне синтагме (нова народна музика, новокомпонована народна музика, неофолк, турбо фолк), које у српском и југословенском контексту означавају спој народног музичког израза и савремених популарних „условно речено – западних“ музичких стилова „који су у свакој варијанти комерцијално продуцирани идистрибуирани“. У питању је, дакле, „прилично широко поље музичких форми насталих у различитим периодима и у различитим културним и политичким оквирима“, али превасходно као „комерцијални музички галиматијас базиран на народним музичким основама“ (Радовић 2010, 124).
Турбан-фолк је колоквијални термин који користим као одредницу за фолк музику Србије и Југославије с наглашеним блискоисточним утицајима (који се манифестују богато орнаментисаним мелодијама, декоративним трилерима и мелизмама, назалним певањем, прекомерном секундом, карактеристичном ритмичком структуром, попут 7/8 или 11/8 итд.). Изведен је из, не мање колоквијалног, термина турбо-фолк, који је из опуса авангардног поп музичара Антонија Пушића – Рамба Амадеуса прешао у медијски и академски дискурс, а који се може дефинисати као фолк музика Србије и Југославије с наглашеним утицајима електронске денс музике (ЕДМ) и других музичких жанрова преузетих од глобалне музичке индустрије.
Морамо признати да смо данас заборавили стару српску народну музику и певање ради нове и ритмички интересантне, новокомпоноване, истамбулско-арапске музике. Kоначно се економски и политички ослободисмо турцизма и ислама, али га ми поново полако и нечујно уведосмо у наше домове кроз радио и телевизију, и такву је дадосмо нашој деци у наслеђе. Слушајући само такву врсту музике, ми свесно газимо по својим коренима, по старом и традиционалном. Овде је интересантно споменути одговоре наше омладине на ово питање: „Па и моји родитељи то слушају и купују, то је изложено на свим или готово свим радио и ТВ-станицама!“
Тај неосетни процес уношења мелодијских елемената ислама и турцизма у нашу песму почео је још 60-тих и 70-тих година прошлог века. Стара српска музика се губи ради тада „великосрпских претензија“ (што, наравно, није тачно, јер су други народи у нашој земљи задржали своју традиционалну музику и мелос а „забранили“ нашу). Ми то вољно прихватамо и данас када смо далеко од тадашњих метода и начина живљења у отаџбини. Ланац дуг толико векова се прекида!
Данас имамо своје писмо, језик, нотно писмо, обичаје и нашу Православну Цркву, стару народну музику, духовне и црквене песме; али ми то полако заборављамо и потискујемо давајући место новој, страној или непознатој музици, језику и вери. Ми (намерно или ненамерно) рушимо изграђен мост између прошлости и будућности, мост између наших очева и праочева и наше деце и унучади. Полако се одричемо свега што је вредно и, пре свега, српско. Ради светске глобализације губимо своје тло под ногама. Одричемо се светих нам српских тековина. Још имамо образа да се зовемо и називамо (и прсимо) Србима а нисмо у стању своју децу да научимо основним српским карактеристикама: вери, обичајима, језику, песми, игри.
Ако желимо добро својој деци и унуцима, ми морамо искоренити или умањити лоше, туђе, исламске, турске, грчке, шпанске или италијанске елементе из наше музике, културе и обичаја. Филтрирањем слушане музике на радију и телевизији, српској „забави“, сватовима или било којој другој светковини, ми улажемо у будућност наше деце, премошћујемо старо са новим.
Ја немам намеру да изазовем мишљење да ми морамо слушати само стару музику. Не наравно! Има и новијих песама које су дивне а што је најважније у духу су нашег народа. Треба да упознамо и препознамо музику или уметност уопште и других народа (турску, грчку, руску…), али никако је не мешати са српским. Оригинални српски мотиви морају остати чисти и непомућени, иначе их нове генерације неће препознати.
Kада узмемо у обзир све ове чињенице, долазимо до закључка да све што у некој песми има реч Србија, Kосово, Kрајина, Република Српска итд…, није српско и није српска традиција. Подметнуто као кукавичије јаје ритмови који нису део српске традиције појављују се у већини „родољубивих“ песама које се данас певају. Тако ћемо на већини црквених и државних прослава са разгласа чути како јечи „шиптарија“ под велом родољубивог.
Не мешајмо језик са традицијом! Не мислимо да ако је песма на српском језику да је и у српском духу, мелосу и ритму. Речи са мелодијом, ритмом и инструментом карактеришу музичку традицију једног народа. То ће нам и свако српско коло показати. Ево у целост завештање Стефана Немање о песми и свирке које никада не смемо заборавити :
Велики Жупан Стефан Немања : Завештање песме и свирке
И песма, чедо моје, песма и свирка чине народ.
Свака птица својим гласом пева. И сваки народ има свој глас и своју песму по којој се познаје.
Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово певање и свирање увек ћеш разумети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике света.
Али као што птица никад не изневери свој пјев, тако ни ниједан народ не може певати туђим гласом и туђу песму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пева своју песму својим гласом.
Није зло, чедо моје, чути и знати туђу песму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју песму не пјева.
Чудо је песма, сине мој.
У малешној свирали, не већој од детињега прстића, можеш понети целу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтео дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју песму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.
КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Уместо крила Бог је човеку дао песму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човеку анђеоско и божанско, онда је то песма.
Песма је бестелесна као и душа човекова. У песми душа народна обитава.
Тело човеково земљи тежи, а душа и песма небу у висине. Песма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.
Све што се обичном речју и причом не може исказати, стаје у песму и свирку. Зато се певање и свирање никада не може речима испричати. Песму можеш само чути и осетити оним својим духовним честима из којих је и сама песма састављена.
Попут пролетног ветра песма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човекова и народна.
Невидљиво треперење песме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам песму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.
Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша песма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја песме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је песма и свирка.
Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исећи, стрелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.
Зато љубите, чедо моје, своју песму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа песма и заигра туђе коло.
