Не може то да разуме свако, све те ноте и риме што пише. И бар једном плакао је свако, на песму му и живот мирише.
Ченејца је гром пов’о на небо, трешње краду неки нови клинци. А циркус је отиш’о из града, на асталу поред ћурке млинци.
И протина ћерка сада чека, Божа Пуб је задњи динар дао. Она што ће чекат цела века, а њему је опет коња жао.
Опет лађар серенаду пева, једној Мирки тој опасној мачки, и петао на тараби зева ,опет пије и Васа Ладачки.
Чуваћемо багрем да не ломе а ти плови по Панонском мору, и сад певаш јер имаш и коме, тамо горе по небеском шору.
Матер ветру викни с неког брега, јер ти песме у вечности живе. Само путуј и не брини лега, да поореш и небеске њиве.
Отац Благоје Бане Крстић
