У Посланици Галатима 6,17 читамо речи апостола Павла: „Убудуће да ми нико не досађује, јер ја на своме телу носим ране Христове.“
Други преводи Библије уместо речи ране у овом тексту користе реч белеге, знакове или ожиљке. Грчка реч дословце значи: белег срамоте – што значи, знак срамоте и стида. Та реч говори о знаку усеченом у тело и подсећа на окрутну праксу неких народа који су политичке противнике јавно жигосали симболом срамоте који се никада није могао избрисати.
Али, о каквом тачно знаку говори апостол Павле јасно је из ранијег стиха: „А ја сам далеко од тога да се хвалим ичим другим сем крстом Господа нашега Исуса Христа, којим је свет за мене распет, и ја за свет.“ (Гал. 6,14 ) Био је то Христов крст који је у исто време био и Павлова срамота и слава.
Христос је увек био у сени крста којег је на крају и дословно понео на Голготу. Од пећине до гроба Његов живот је био живот понижења и трпљења. Његово рођење је било под сенком срамоте и срама. Сенка је пала на девичанску мајку Пресвету Богородицу; до дана данашњега једино вера у натприродно Богоочовечење може уклонити ту срамоту. Убрзо након Његовог рођења, прогањао га је Ирод немилосрдном мржњом. Своје рано детињство провео је у изгнанству у египатској земљи, која је увек у историји Његовог народа била повезана са кућом ропства. Његов живот је био живот сиромаштва и понижења. Није имао места где би главу положио, па и кад је умро, тело му је било положено у туђи гроб.
Људи међу којима је живео су га одбацили и презрели: „Својима је дошао, и његови га не примише.“ (Јн. 1,11). Људски говорећи, Његово је дело било потпуни промашај, а кад је оставио овај свет, имао је само шаку збуњених и уплашених апостола. Његови су пријатељи и следбеници били из најниже класе: груби рибари и обични људи без културе, а истина, често и без способности да цене или схвате свога Учитеља.
Опет, Његов живот је увек био чист и понизан. Покривало скромности, покривало је сва Његова дела и ставове. Никада се није хвалио ни прсио. „Неће се препирати нити викати, нити ће ко чути гласа његовог по улицама.“ (Мт. 12,19), била је пророчка слика коју је Он дословце испунио. Није тражио помпезне параде нити земаљску част; једини пут кад је признао царске повластицу било је онда када је јахао на магарцу и тријумфално ушао у Јерусалим као Цар кроткости, уместо поноса.
Можда је највећи напор у читавом Његовом животу био Његово суздржавање; иако је знао да је Свемогући Бог, ипак се суздржавао да искаже своју натприродну силу. лако је знао да би једним погледом могао своје непријатеље беживотне положити до својих ногу, суздржао је своју силу. лако је знао да би могао позвати све анђеле неба у своју обрану, беспомоћан и незаштићен предао се својим непријатељима.
Био је послушан и понизан све до саме смрти, смрти у срамоти и неописивом понижењу. Kоје би речи икада могле описати и који би језик икада могао испричати тежину, оштрину и агонију окрутног крста, и жестину Његове битке са силама таме и дубинама јада, кад се чак причинило да се и лице Његовог Оца окренуло од Њега – кад је за нас понео пакао који заслужује наш грех!
Након васкрсења, још је увек носио трагове крста. Неколико кратких увида које имамо о васкрслом Христу обележено је истим додирима нежности и сећањима на трпљење. Доказ који је дао својим ученицима да је Он тај исти Исус били су управо ожиљци од копља и од клинова.
Па, и на престолу на који је уздигнут, исти трагови крста су још увек присутни усред славе небеског света. Апостол Јован га је видео као „Јагње које је заклано.“ Христос неба још увек носи старе трагове крста као своју највишу част и на своју трајну успомену.
Такви су белези Господа Исуса Христа и свих оних који тврде да су Његови; и Његове их слуге могу носити. Људи који тврде да су Његови апостоли и посланици, а који су дошли к нама са гласом трубе, буком земаљских свечаности те помпезним и егоистичким узвисивањем, пуни поноса и таштине, лажни пророци су тако јадне имитације Христа са Голготе; они могу преварити само слепе и лаковерне незналице које ништа не знају о стварном Христу.
Видели смо који су то Господњи белези крста, и за очекивати је да њих носе и Његове слуге: „Заиста, заиста, кажем вам: слуга није већи од свога господара, нити је посланик већи од оног који га је послао.“ (Јн. 13,16).
Дакле, не можемо проповедати распетог Спаситеља ако нисмо и ми распети са Њим. Није довољно носити крст као лепи украс. Kрст о којем говори Павле, је био вруће утиснут и у његово тело, а оставио је траг и у његовом унутрашњем бићу.
Једино света Литургија и активно учешће свих нас у њој причешћујући се телом И крвљу Христовом може вруће утиснути Христов крст у наш унутрашњи живот, јер спашени смо поистовећењем са Христом у Његовој смрти. Оправдани смо јер смо већ са Њиме умрли, те смо на тај начин ослобођени греха. Бог је ставио наше грехе на нашу замену, на Господа Исуса Христа, те је тако сваки онај који је Христов умро са Њиме. На тај је начин Његова смрт постала и наша смрт и ставила нас у исти положај пред законом врховног Бога Судије, као оне који су већ били кажњени и погубљени за своју властиту кривицу и као оне чија је пресуда већ ствар прошлости.
Због тога је за свакога хришћанина ово истина: „Заиста, заиста, кажем вам: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има вечни живот и не долази пред суд, него је прешао из смрти у живот.“ (Јн. 5,24). Kрст је, дакле, место спасења верника; због тога и небом непрестано одзвања песма спашених: „Јагње, које је заклано, достојно је да прими силу и богатство и мудрост и моћ и част и славу и благослов.“ (Отк. 5,12).
Kроз спасење постали смо одвојени за Бога, тј. постали смо посвећени (свети) умревши са Христом греху. Kад је Христос висио на крсту, није платио само за наша грешна дела; већ Он је са собом понео и нашу грешну природу. По вери ми сами себе сматрамо разапетим са Њиме нашој грешној природи, и можемо је надвладати.
Дакле, наша је привилегија да се у потпуности поистоветимо са Христом у Његовој смрти да бисмо могли нашу огреховљену природу положити на Њега и потпуно јој умрети, а затим примити од Њега сасвим нови живот, онај нови – Божански и чист. Због тога можемо рећи: „Живим – али не више ја, него Христ живи у мени.“ (Гал. 2,20). Посвећење није чишћење старога живота; оно је распињање тог живота и уместо њега примање Христовог живота, вечног, светог и савршеног.
Посвећење је избор, наш избор ка послушности. Посвећењем ћемо одржавати старог човека(Адама) мртвим. А држати се мртвима јесте сматрати се „мртвим греху, а живим за Бога, кроз Христа Исуса.“ (Рим. 6,11 ). То није само пуки осећај или неко искуство; то је одлука да постанемо Христови.
Наш се духовни живот усавршава непрестаним препознавањем крста и непрестаном његовом применом у нашем животу и бићу. Ми морамо научити предати не само своје погрешне поступке, већ и своја права, знати обуздати себе, понизити се. Није довољно оставити само грех; ако желимо следити Христа и Његово посвећење, морамо оставити и ствари које нису грешне и научити велику лекцију о самоодрицању чак и од исправних ствари. Бити потпуно послушан вољи небеског Оца, а вечни идеал је Он-Христос који се, иако друго лице свете Тројице – Бог Син, лишио је себе Божанске моћи И освете у овом свету и постао послушан све до смрти, до смрти на крсту.
Многе ствари за које се држимо не морају бити погрешне, али док их држимо, само губимо, јер одбијамо да се ухватимо за Његове ствари. Наша верска искуства и наш живот у телу мора на себи имати ожиљак крста – Христову белегу послушности.
Kад смо Христови, Бог ставља печат крста на све нас док поново и поново сам Христов гроб не постане наш „лични пасош“ до нашег Васкрсења, а смрт не буде прогутана победом. Јер кад састрадавамо са Христом, са Њим и Васкрсавамо.
Ових дана страдалне недеље кроз богослужења у нашим храмовима, можемо себе да припремимо за састрадавање са Христом, како би смо на Васкршње јутро могли да се радујемо и посведочимо највеће чудо-Васкрсење Христово.
Драга у Христу браћо и сестре, једнога дана у Његовом наручју и ми ћемо разумети. Бог нам сада увек све не објашњава. Допушта да крст има сву своју пуну оштрину, тежину и грубост на нама. Али, уморне године пролазе, и једнога дана ћемо разумети и бићемо срећни да нам је било допуштено да носимо са Њим и за Њега „ожиљке Христове“.
