Налазимо се у сезони захвалности када као нација и као појединци нудимо захвалност Богу за Његов благослов и љубав према нама. Данас, 21. новембра, наша Црква слави јединствени празник захвалности – Улазак Богородице у Храм.
Јоаким и Ана били су без деце дуги низ година. Обећали су Богу да ће, ако добију дете, дете бити предато Божјој служби у храму. Са три године, Јоаким и Ана понудили су Марију Богу у знак захвалности и испунили своје обећање. Захарија је водио Марију у Светињу над Светињама, где је првосвештеник улазио само једном годишње. Нико више није смео да уђе. Захарија је водио Дух Свети да би одвео трогодишње дете у ово најсветије подручје Храма. Значај дела је био у томе што је Бог припремао свој брод, свој мост, свој нови Храм, Марију, како би Његов Син ушао у свет. Водили су је у Светињу над светињама, јер је Бог говорио свету да ће Марија постати нови Храм. Марија је постала нови храм јер је носила Бога девет месеци. Она је била његов физички храм, јер је Христу дао своје тело, крв и кости које су замениле дрво, метал и камен Храма. У храму се Марија припремала постати Мајка Божја. Улазак у Светињу над светињама означава испуњење обећања Јоакима и Ане да ће Марију дати Богу као чин захвалности.
Овај четвртак ћемо прославити Дан захвалности. Прве године када су ходочасници дошли у Америку, половина их је умрла од недостатка хране и тешке зиме. Индијанци су их учили да саде кукуруз, како да га припремају и помагали су им да преживе и следећу зиму.
Гувернер Вилиам Брадфорд 1621., желео је да одржи дан гозбе и молитве у знак захвалности Богу што су преживели зиму. Насељеници су позвали Индијанце на овај оброк да захвале Богу за многобројне благослове. Ходочасници су препознали Бога као Даваоца свих добрих ствари и понудили му захвалност и захвалност.
У недељу у управном дому бићемо позвани да изразимо нашу захвалност и захвалност Богу, попут Јоакима и Ане и ходочасничких отаца. „Бог је толико заволео свет да је дао свог јединог Сина да онај ко верује у њега не пропадне, већ да има вечни живот.“ Бог је дао, постављајући крајњи пример, и подстиче нас да искусимо радост давања. Од нас тражи да дамо како бисмо наставили његов рад на земљи подржавајући његову Цркву. Наш циљ као парохије требао би бити подржати целокупна министарства и оперативни буџет кроз Christian Stewardship Program. Требали бисмо бити одговорни да у потпуности подржавамо Христово дело у нашој Цркви. Позивамо вас данас да нам помогнете да достигнемо 100% нашег циља повећањем вашег давања „не док не боли“, већ „док се не осећате добро“. Ако сваке године повећавамо своје давање, како нас је Господ благословио, тада ћемо ићи у корак са инфлацијом и подршком и развијати све наше програме кроз управу. Један свештеник је једном рекао својој заједници: „Моји пријатељи, потребна је вера да црква прохода!“ Викали су: „Пусти то, оче, пусти то.“ Наставио је: „Браћо, потребна је љубав да се црква покрене!“ Викали су: „Пусти то, оче, пусти то.“ „Вољени“, наставио је,“Потребан је новац да црква лети.“ Назад је стигао одговор: „Пусти то, оче, пусти то.“ (смешно једино на енглеском јер је разлика у run и walk и fly а на томе почива овај каламбур. Прим. превод.)
На византијским иконама анђели су приказани с крилима како би означили брзину којом лете да изврше Божју вољу. Сигуран сам да у том погледу сви можемо да покушамо да имитирамо анђеле. Црква не треба да хода или трчи; требало би да лети попут анђела, јер је њена сврха да промовише и шири љубав Христову међу нама. Да ли Црква шета, трчи или лети, зависи од тога колико смо се добро припремили. Јоаким и Ана припремили су се да испуне своје обећање посветивши Маријин живот. Ходочасници су се припремили следећи савете Индијанаца да посаде за наредну годину. Сваки је био захвалан на благословима који су им били давани. Ми као православци морамо много да будемо захвални. Ипак, колико смо се добро припремили? Божја љубав је обилато очита док гледамо око нас.
Љубав гледамо у изобиљу док гледамо око себе. Управљање је привилегија да на Божју љубав одговоримо са захвалношћу и опет са захвалношћу. Данас имамо велику привилегију да помогнемо Христу нашим опредељењем за хршћанско управљање. Имамо привилегију да учествујемо у ширењу добрих вести о његовој љубави сада и у будућим генерацијама. Погледајте како млади у нашој цркви хране мале и велике овце свог стада. На литургији свештеници нуде дарове хлеба и вина рекавши: „Твоје од Твојих, Теби приносећи, ради свега и за све“.
Све што јесмо и имамо Божји је дар. Све је Његово. Ми смо само управници, менаџери времена, талента и блага које нам је дао. Молим вас да молитвно одлучите онај део Божјих дарова који ћете му понудити кроз дар Цркви и кроз наш програм хришћанске управе.“
Са енглеског превела Редакција ЧУДО
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
blogs.goarch.org
