У Венецији је 1339. године донет закон који је забрањивао Млечанима да носе маску кад посећују женске манастире. Тешко је поуздано сазнати шта би могао бити повод овој мери, али је у најмању руку јасно да су маске пре тога биле у контакту са монахињама. Исти је закон строго бранио per modum inxonestum – да се становници и гости моћног града-републике (који је вековима био једна од највећих политичких и трговачких сила на Медитерану) вулгарно прерушавају. Како ауторка Жанет Сетр наводи у зборнику лаганих есеја „Soul od Venice“ о обичајима и законима Венеције, било је забрањено носити маску на којој је исцртано лице друге особе, бркови или брада.
Маске су вековима прожимале дневни и ноћни живот славне Serenissime, па није чудно зашто је њихова примена била уређена и законима. Неке такве мере су и сасвим бизарне – маскама је било забрањено да на друге људе бацају јаја напуњена парфемом. Први акт у коме се помињу маске донет је средином 13. века, а сматра се да су маске у Венецији постале популарне након што је Млетачка република стекла прве поседе на Блиском Истоку. Маске ће у републици Светог Марка вековима бити део занимљивог, распусног и интригантног градског живота.
Традиционално се везују за чувени карневал који се у граду са хиљаду канала и мостова сваке године одржава у фебруару и кад су под маскама „сви једнаки“. Током карневала укидале су се многе строге мере које су у Млетачкој републици одређивале начин исхране и одевање, што је током месец дана у којима је слободно понашање било дозвољено давало невероватан замајац маштовитости и заправо, читавој „индустрији“ маски – многе ренесансне радионице које су производиле венецијанске маске и данас нуде огроман спектар разноликих, стилизованих и префињених, чак чудесних предмета који служе са скривање лица.
„Крајем 17. века, Млечани су маске носили у јавности пуних шест месеци током године, што је била пракса све до пада Републике 1797. године”, пише историчар Џејмс Џонсон, аутор књиге „Venice Incognito“, додајући да се то обично објашњава веровањем како се дух карневала преливао у друге делове године, али да, заправо, намена маски није увек била слављеничка.
Маске су ношене, чак обавезно, током разних званичних церемонија, а играле су улогу у гласањима у Великом већу које се састајало у Дуждевој палати. Наиме, важна савремена вредност као што је тајност гласања у то доба се постизала тиме што су гласачи били маскирани. Иначе, Џонсон је један од оних историчара који верују да су маске постале тако популарне у Венецији због потребе да се превазиђу снажне стеге и друштвене разлике унутар млетачких сталежа.
Маске су у Европи коришћене и на многим другим местима, а позната је њихова употреба и током великих епидемија куге. Намена тих маски, које подсећају на птичји кљун била је да заштити лекаре од такозване мијазме, лошег, отровног ваздуха за који се, пре открића микроба, веровало да представља извор заразе. Ову маску, познату као Мedoco Della Peste смислио је у 17. веку француски лекар Шарл де Лорм.
Мање је познато да је, касније, у стилизованом облику ова медицинска маска постала део карневала у Венецији, као маска која подсећа на неизбежност смрти. Данас се маске користе за најразличитије намене у свакодневном животу, укључујући и такозване наномаске којима се филтрирају опасни микроорганизми. Са пандемијом новог коронавируса ове маске су се рашириле светом идући оним трагом којим се креће нова болест.
Људи праве маске за различите намене откако постоји цивилизација, а по свему судећи и пре тога – најстарија пронађена маска је стара 9000 година. Антрополози сматрају да су посмртне маске коришћене у обредима сахрањивања десетинама хиљада година пре нове ере. Маске су у Старој Грчкој ношене током такозваних баханалија, у оквиру култа Диониса, који ће се касније пренети и у Стари Рим. У овим свечаностима, маске су скривале идентитет тако да све учеснике „учине једнаким“, било да су богати, сиромашни, робови или слободни људи.
На фотографији је приказана чувена венецијанска баута, која се прави у читавом низи боја и облика, а најчешће се носи са препознатљивим троугаоним шеширом. Уз бауту, у Венецији су се развиле маске познате као колумбина, волто, зани, арлекино, панталоне или морета. Ова последња је називана и морета мути јер представља комад црне тканине са дугметом који се држи у устима тако да маска прекрива средишњи део лица, али њен носилац не може да говори.
С. Бубњевић
Изор: Наука кроз приче
