Стварност је само дан,
Који се дроби у жедном Крчагу ноћи…
Кад човек нечујно копни,
У самртном хропцу, без моћи,
Може ли му ико од људи помоћи?
Стварност је клацкалица између среће и јада,
стврност је само сенка дубоког подневног хлада…
Стварност не може и неће,
По црвеном тепиху да просипа ти цвеће
Кад погледаш, шта остаје иза
Паравана смеха?!
Много лудости, нешто доброте, и прегршт греха…
А Господу на истину, ми некад брзе атлете,
Тад стидљиво ко бубе милимо…
Понекад свесни, а пречесто не,
У тој стварности се ,,газимо“,
А на самртном часу, љубили би све
Ооо, иронијо судбине и мрака
О, светлости љубљенога праха…
О смислу Вечере златне, и трпезног хлеба
Који постаде ,,тајна Васкршњег погреба“
У мехуру вечног пића,
Огледа се сво суштаство једног бића…
А то биће изнедрио је из утробе
Велики Бог
На прагу суђеног краја
Испред тебе призор: Ископнеле очи, упалих образа
жуте боје без сјаја
Тело, тако сићушно и мало
А беше громада, стена млада
Ипак сећаш се, живот није ,,овде и и сада…“
Након уснћа, вечност ступа,
А Христова рука грли ти душу
Иста она рука што на Крсту срама пострада…
