Ако би се хтела тачна дијагноза болести од које болује човечанство новијег доба, онда је већ имамо. Поставио ју је Достојевски, тачније и смелије него ико. Она гласи: вера у човека је најопаснија болест од које је европско човечанство смртно оболело.
Човек! Какве све неизвесности, и могућности, и хаосе садржи у себи то биће! ту тек настаје ројење све нових бескрајности и бесконачности: тужних, сивих, црних, златастих, плавих. А у њима и рај и пакао.
Вера у човека не само да прожима него и детерминише целокупно стваралаштво европског човека. Сва европска култура и цивилизација испилила се из те вере. И засновала на њој као на камену станцу. Тип европског човека развио се и формирао на тој вери. Природно је и логично што се вера у човека извила у обожавање човека које у човекоманији добија своју завршну форму. Прогласи ли се човек за центар света, он се ма кад мора прогласити за центар бића. Антропоцентризам се неминовно завршава антрополатријом. Вера у човека има своје законе. Основни је овај: човек је једино што треба уважавати, једино што треба обожавати, стога – немој имати других богова осим човека!
Свестрану примену вере у човека, и све што она изазива и ствара у човеку и у друштву око човека, Достојевски неподражљиво и беспримерно описује у својим негативним херојима, у својим смелим борцима за човека и његову личност, у својим одважним творцима човекобога. Пратећи видовитошћу пророка развиће те вере од зачећа до потпуног расцвата, он нам не само очигледно показује него и непобитно доказује, да човек као човек, у својој емпиријској датости, не поседује моћ која би га оспособила да буде једини творац, обрађивач и завршитељ своје личности. Сам по себи, човек није у стању да помоћу органа осећања и сазнања, којима располаже, осети и сазна себе у свима димензијама свога бића. Још мање је у стању да пронађе центар и периферију своје личности или да у њој издвоји човечје од надчовечјег, природно од натприродно и овостраног од оностраног. Штавише, он је савршено неспособан да сам себи буде право мерило и да собом објасни и разуме себе. У том погледу, сви Достојевскови антихероји, творци човекобога, могли би се сматрати као ванредно објашњење дубоке мисли апостола Павла: Они, мерећи себе собом и објашњавајући себе собом, не разумеју (себе).
Али главни и најглавнији проналазак Достојевскога, који има све одлике откривења, састоји се у томе што је он пронашао и открио основне психичке и метапсихичке узроке модерног атеизма, анархизма и нихилизма. Једном речју, што је пронашао натчулни, метафизички корен зла. Човек пророчких видика и дубоких сагледања, Достојевски се није могао, и није хтео, задржати на кори савременог индивидуалног и социјалног зла. Вођен пророчким нагоном, он је неустрашиво заронио у неиспитане дубине и прадубине свеколиког зла човечанског, и, на велико и нежељено изненађење многих, пронашао, открио и објавио: да је главни психолошки узрок модерног атеизма и анархизма – ђаво, који на необично вешт и загонетан начин употребљава евклидовски ум људски као свој медијум.
Човек, по самој ограничености свога бића и својих моћи, није, нити може бити, самосталан и једини узрок свеколиког људског зла. Он јесте, и може бити, само саузрок тога зла. И када би свесрдно хтео, он не би могао наћи у себи тако неисцрпну и бескрајну моћ која би га оспособила да сам буде једини узрок свеколиког зла. Људска природа је зла и нечиста, али зла и нечиста зато што је, свесно или несвесно, прожета метафизичким злом и метафизичком нечистотом: ђаволом. Натчулно и надумно, па ипак осетно и реално, ова метафизичка нечистота тајанствено прожима човечји дух. И када човек мисли мисао, онда и та нечистота учествује у томе као стваралачка сила. Онда: Je pense donc je suis = мислим, дакле – постојим, значи: Je pense donc je suis et le diable est = мислим, дакле постојим, и ђаво постоји. Јер утом случају људска мисао није ништа друго до психолошки доказ постојања ђавола. Штавише, сва творевина, сва васељена, постају космолошки доказ постојања ђавола, када се таквом људском мишљу изучавају, објашњавају и тумаче.
Проблем човекова зла неминовно се отискује у проблем космичког зла. Отуда се и проблем човека једном својом страном неизоставно извија у проблем ђавола. Овакво постављање и везивање проблема човека и ђавола може расрдити људе са кратким мислима. Јер они воле да безбрижно живе на мајушном острвцу свог егоистичког индивидуалног живота. Њихове кратке мисли не траже ни почетак ни крај таквим стварностима као што су човек и свет, и таквим појавама као што су атеизам, анархизам и нихилизам. Али када се ради о Достојевском, ради се о човеку који је сваку своју мисао доводио до краја и сваки свој проблем решавао интегрално. Његово се срце растапало у огњу вековечних проблема, и није се смирило док их није решило коначно и завршно.
Ако икоме, Достојевском се не може спорити безобзирна искреност и невиђена смелост у излагању и апологирању својих убеђења. Ако се ико може назвати великомучеником атеизма и анархизма, онда је то – Иван Карамазов. Нико никада није тако великомученички смело и искрено исповедао основне догме атеизма и анархизма: непримање света, непримање Христа, све је дозвољено, стварање човекобога. Али исто тако нико није као он имао толико ума да пронађе и толико смелости да призна и објави да су те догме, у ствари, основне догме ђаволове философије и етике, које он вешто и лукаво дошаптава човеку. Психолошка анализа Иванове личности то нам јасно показује. Сам се Достојевски експериментално и реално уверио у постојање ђавола. Зато он одлучно објављује: „Неверовање у ђавола је француска мисао, то је плитка мисао“.
Свирепа реалност физичке и метафизичке силе зла, својом безмерном дубином и несагледном висином, толико премаша све што се човек зове, да је лакомислено гледати у човеку њен почетни и завршни стваралачки узор. Човек је зао у своме емпириском животу, али није зао у суштини свога бића. Он је зао, јер узима учешћа у злој логици, у злој вољи, у злом уму ђаволовом. Његова се логика на неки необичан начин сједињује са логиком злог духа, и ум с његовим злоумљем. То чини да је за логику ођавољеног човека злочин не само нешто дозвољено и законито, него претставља „најнеопходнији и најпаметнији излаз“.
За ођавољени интелект људски, логичност и рационалност греха је природна и очигледна истина, јер је грех, по ненадмашној дефиницији светог Макарија Великог, „логика и суштина Сатане“. Отуда сви хероји зла у Достојевсковом роману Зли дуси виде у злочину и греху – логику и суштину свога живота, и сваког живота уопште. Отуда је аксиома: све је дозвољено – логична и неопходна за све идеологе и творце човекобога. Као што је логична и неопходна и за Ничеа, идеолога и творца надчовека, који објављује: alles ist erlaubt. Само и у овоме принципу Достојевски је претеча Ничеа. Исто тако је, за Фаустову логику, коју је Мефистофел опчинио, „erlaubt“ да упропасти простодушну Маргарету. Пошто је грех рационална и логична неопходност овако устројеног света, то Велики инквизитор дозвољава сваки грех, учињен са његовом дозволом.
Добровољно потчињавање свога ума духу зла, одвлачи у ропство и вољу човекову, ферментира је злом, те је дух зла често употребљава као своје оруђе. Отуда сви творци човекобога круже око самовоље и у њој виде стожер свога бића. А самовоља у њиховом издању није ништа друго до људска воља, прожета злом вољом духа зла. Ништа тако као ођавољена самовоља не затвара човечју личност у солистичком егоизму. А ђаво целокупним својим бићем претставља и јесте савршени солипсистички егоизам. Генијални аналитичар и даровити познавалац ђаволове психологије, Достојевски је нарочито подвукао ђаволову неспособност да се оваплоти, то јест да изиђе из уске и загушљиве чауре солипсистичког егоизма и да се самопрегорним подвигом љубави оваплоти. Корен греха, грех у својој метафизичкој суштини, састоји се у упорном тврђењу: Ја=Ја.
„Грех је у нехтењу да се изиђе из стања самоидентичности, из идентичности: Ја=Ја, или тачније из Ја. Основни грех, или корен свих грехова налази се у упорном неизлажењу из себе, у утврђивању себе као себе, без икаквог односа према другом, то јест према Богу и целокупној творевини… Другим речима, грех је она сила чувања себе као себе која чини личност „самоистуканом“, идолом себи, објашњава Ја помоћу Ја а не помоћу Бога, и заснива Ја на Ја а не на Богу. Грех је она коренита тежња којом Ја утврђује себе у својој издвојености и усамљености, и прави од себе једину тачку реалности. Грех је оно што скрива од Ја сву реалност, јер видети реалност управо и значи: изићи из себе и своје Ја пренети у не-Ја, у друго, у видљиво, то јест заволети, пољубић. Отуда је грех онај међузид који Ја ставља између себе и реалности… Грех је непровидност, мрак, магла, тама, због чега се и вели: тама му заслепила очи (1 Јн. 2, 11). Грех у своме беспримесном, крајњем развићу, то јест гејна јесте тама, без-светлосност, мрак, skoto Светлост је манифестација реалности, напротив, тама је – усамљеност, расцепљеност реалности, не могућност манифестовања једнога другоме, невидљивост једнога за другог. Сам назив Ада или Аида указује на такав гејенски прекид реалности, на издвајање реалности, на солипсизам, јер тамо сваки говори: Solus ispe sum! У самој ствари, Αδηζ, Αιδηζ, – првобитно Αφιδηζ произилази од Fid (равно рускоме и српскоме вид), које образује глагол ιδ-ειν, вид-ети, и α privativum. Ад је оно место, оно стање, у коме нема видљивости, које је невидљиво и у коме је невидљиво“.
Анализирајући личности својих негативних хероја до последњих психофизичког праелемената, Достојевски је својом уметничком видовитошћу пронашао да су грех и зло она тајанствена сила која разара, расипа и дезинтегрира целостност и целисходност човечије личности, и подвргава је обезличењу. Најживљу, најреалнију и најгенијалнију слику тога Достојевски нам даје у Раскољникову. Он са беспримерним реализмом описује како се у Раскољникову зачиње грех, како се постепено развија, неприметно срођује са његовом душом, срцем, вољом и неодољиво шири по целокупном бићу његовом, док потпуно не овлада њиме и не претвори га у своје оруђе.
Упоредо са тим, Достојевски видовито прати и описује како разорна сила греха, постепено али сигурно, разара, дезинтегрира и ум, и срце, и душу, и вољу, и целокупно Раскољниковљево биће. Микроби греха се пожудно размилели по целокупном бићу Раскољниковљевом, заразили га и потпуно огреховили. Од малог квасца греха ускисло је све тесто Раскољниковљеве личности.
У Раскољникову се доиста извршио страшан раскол. Узрок је томе његово драговољно и разумско подавање и потчињавање греху. Раскољников је постао расколник, јер је грех кобна расколничка сила која у човечијем бићу ствара раскол, расцеп, распад, смрт. Ту расколничку силу греха Достојевски је раставио на њене саставне елементе, проанализирао до њене атомске сићушности и пронашао да је она – обдарена разумом и вољом. И као таква, она улази у човека, дела и одомаћује се у њему помоћу његовог разума и воље. И само помоћу њих она разара и човека и друштво. А њен је крајњи циљ: помоћу огреховљеног људског разума и воље потпуно разорити и уништити човека и човечанство, то јест довести их до лудила и смрти.
Раскољников се, после болести, сећао својих снова док је лежао у ватри и бунилу. У болести му се причињавало као да је цео свет осуђен на жртву некаквој чудноватој, нечувеној и невиђеној куги, која иде из дубине Азије на Европу. Као да сви морају пропасти, осим врло мало њих изабраних. Појавише се некакве нове трихине, некакви нови микроби, бића микроскопска, која су улазила у тела људска. Но та бића беху духови, обдарени умом и вољом. Људи који су их у себе примили, постајали би одмах бесни и луди. Али никад, никад људи нису сматрали себе за тако паметне и поуздане у истини, као што сматраху себе ти заражени. Никад није свет своје пресуде, своје научне закључке, своја морална убеђења и веровања сматрао за поузданија и непоколебљивија. Читава села, читаве вароши и народи су се заражавали и залуђивали. Сви беху неспокојни и не разумеваху један другог, сваки мишљаше да само у њему једином борави истина, и мучио се је, гледајући друге, ударао је себе у груди, плакао и кршио руке. Нису знали кога и како да суде, нити су се могли сложити: шта сматрају за зло, а шта за добро. Нису знали кога да окриве, кога ли да сматрају за правог. Људи су убијали један другог у некаквој бесмисленој срџби. Скупљали су се једни на друге читавим армијама, али те армије, већ на путу за бојно поље, наједаред су почињале саме себе растрзати, редови су се растројавали, војници јуришали један на другог, клали се и убијали, уједали и јели један другога. По варошима се по ваздан звонило на узбуну, позивали су све, али ко зове и зашто зове – то нико није знао, а сви су били узнемирени. Поостављали су најобичније занате, јер је сваки предлагао своје мисли, своје поправке, и нису могли да се сложе на једном; заостала је земљорадња. Овде-онде људи су се скупљали у гомиле, сложили би се заједнички на некакав рад, клели би се да се неће растајати, – али би одмах почињали нешто сасвим друкчије од онога што су још малочас сами намеравали; почињали би се међусобно окривљавати, тукли су се и секли. Почели су пожари, настала глад. Све и сва је пропадало. Болештина је расла и ширила се даље и даље…
Ово Раскољниковљево привиђење има све одлике видилачког предвиђања. Стога се с правом може сматрати као пророчки пролог Достојевсковог романа Зли дуси. У овом роману Достојевски са драматичном потресношћу приказује и са поражавајућом убедљивошћу показује како атеизам и анархизам, као микроби беснила, смрти и уништавања, заражују људску природу, овлађују њоме, доводе ум до безумља, душу до лудила, личност до уништења. Једном речју, како од људи стварају зле духове, бесове, и од хероја антихероје. Сви злодуси раде на социјализацији зла анархистички безначелно и атеистички неустрашиво. Као да је њихов позив и њихова мисија: бити зао до беснила и ширити зло док све и сва не захвати и завитла свеопште беснило. Да се то оствари, средстава има доста. То су сваковрсни злочини које злодуси оштроумно измишљају и даровито апологирају својим огреховљеним умом и ођавољеном вољом. Штавише, може се рећи да је овај Достојевсков роман ванредно психолошки разрађена и генијално реалистички обрађена модерна биографија старог еванђелског легиона. Нема сумње, Достојевски је са нарочитом намером и ставио на чело овог романа као мото еванђелски догађај о легиону.
Читајући овај роман, човек има осећање као да се еванђелски легион уселио у Достојевскове хероје, те живе његовим животом. Задахнути легионом, њихови се умови расипају, бесне и легионизирају боравећи у гробовима солипсистичко-егоистичког рационализма. Њихове воље, поседнуте легионом, бесне, легионизирају се, раслабљују и руше, хранећи се собом, својом безумном помамом и гордошћу. гледајући у свом легионизираном уму највећу вредност и њихово мерило свега, Кирилов изводи логички закључак да је самоубиство, то јест потпуно лудило и интегрална дезинтеграција личности, једини пут да човек постане човекобог. Стога он и убија себе „с разсудка“, а то значи: убија себе по диктату логичких, оправданих и неизбежних разлога здравог разума.
Ако је ико проследио индивидуално и социјално зло модерног човечанства до најтанијег пракорења, то је несумњиво Достојевски. Он је генијалном психолошком и онтолошком анализом показао и доказао: да је главни творац свеколиког зла – ђаво, који помоћу огреховљеног ума атеиста и огреховљене воље анархиста вешто ствара своју ђаводицеју. Јер је главни циљ врховног духа зла: показати да је постојање ђавола логичка и природна потреба људског живота, и доказати да је грех нешто неопходно и нормално у сфери земаљских стварности и доживљаја.
Упоредо с тим, Достојевски је на један потпуно нов и савршено реалистичан начин доказао да је ђаво – окорели рационалист. То се нарочито показује у методу којим ђаво осваја човека и овлађује човеком. Тај метод је контрационализирање, то јест неприметно зближавање и срођавање ђаволовог ума са човечијим умом. А први, главни и постојани знак тога јесте интелектуална гордост. Интелектуални савез између човека и ђавола увек се пројављује као безмерна гордост у свима областима људског живота. Он нарочито врхуни у охолом бунту против Бога и анархистичком устанку против човека.
Чим човек умом узропће на Бога, знак је да се заразио сатанском гордошћу. о гордости сатанској, вели Достојевски, овако мислим: нама на земљи је тешко њу схватити, и стога је тако лако пасти у погрешку па се здружити с њом, и још притом држати да нешто велико и лепо радимо. Ако се човек зарази сатанском гордошћу и има удела у животу метафизичког злоумља, онда се из њега неизоставно еманира богоборачки бунт, који се обично завршава одрицањем Бога и његове творевине: света. Такав човек, вољно или невољно, свесно или несвесно, допушта да натприродна злоумна сила употреби његов ум и срце као оруђе свога богоборачког богословља, јер је богословље демона увек богоборство: θεολογια των δαιμονων – θεομαχια.
Захвати ли човека богоборачко расположење, оно му потресе сав унутрашњи свет, поремети устројство духа, раслаби јачину воље, изопачи ум и одведе потпуном безумљу. Без-божник је неминовно без-умник; без-божан мора бити без-уман. То Достојевски најубедљивије доказује судбином својих антихероја, посведочавајући непобитно истинитост псалмопевчеве мудре мисли: Рече безуман у срцу свом: нема Бога.
Људска природа је увек гладна и увек жедна бесконачности, ма какве бесконачности. Стога не подноси радо ни психичку ни физичку релативност. Ако је и подноси, она то чини пошто је прогласи за свој апсолут. Људи безбожничког погледа на свет, по неком неодољивом нагону за бесконачним и апсолутним, труде се свим силама да своје безбожно расположење обесконаче, поапсолуте, што и чине претварајући га у своје божанство. Да, своје безбожно расположење претварају у своје божанство, у свој идол, у свој кумир. Јер људска природа не може да издржи ни живот ни свет без божанства, без ма каквог божанства. То сведоче Достојевскови негативни хероји. Њихово гордоумље, засновано на њиховом интелектуалном савезу са ђаволом, разраста се постепено у њихово божанство, коме они приносе на жртву све и сва.
Понеки људи иду у свом гордоумљу и безбожном расположењу до сатанске безмерности и безобзирности. Достојевски зна и такве људе, који намерно и свесно овековечују у себи сатанско расположење, потпуно се потчињавају Сатани, и добровољно одлазе у црну паклену вечност. „О, има неких који и у паклу остају горди и свирепи, крај свег неоспорног знања и посматрања неотклоњиве истине; има их страшних, који су се сасвим здружили са Сатаном и са гордим духом његовим. За њих је пакао нешто добровољно и ненаситно; то су добровољни мученици. Јер они су себе проклели, проклевши Бога и живот. Злобном се гордошћу својом хране, као кад би гладан у пустињи своју сопствену крв из тела сисати почео. Али вечно ненаситни, они и опроштај одбацују; Бога, који их зове, проклињу; Бога живог без мржње гледати не могу, и захтевају да не буде Бога живога, да Бог уништи себе и све створење своје. И они ће горети у огњу гнева свога вечно, жудећи за смрћу и небићем. Али неће добити смрти …“.
Злобна, богоборачка гордост има своју вечност, солипсистичку и егоистичку вечност. Јер је немогућно бити човек а не етернизирати, а не учинити вечним макар једно својство своје природе. Хтео човек или не, нешто човечје се стално отима ка вечности и најзад постаје вечно. У гордој лакомислености својој човек може не признавати постојање вечности, али не може спречити себе да баш то само непризнавање вечности не постане вечно својство његовог самосазнања и самоосећања. Трагедија човека је несумњиво у томе, што не може да уништи своје самосазнање.
У тајанственој суштини људскога бића увек има нечег вечног. То вечно је разливено по целом бићу човековом, прожимајући и његово сазнање до несагледних прадубина. Уствари, оно што је најглавније у човеку храни се вечним. Када Достојевскови антихероји одлучно и озбиљно тврде: нема Бога, нема бесмртности, нема ђавола, – они дају израза нечем вечном у себи. Достојевски је најнеспорније доказао да то вечно јесте главна стваралачка сила њихове философије о свету и животу. Тој сили име је – ђаво.
Кад је у питању демонологија, Достојевски нема такмаца у светској литератури. Он је и писац и видилац. Његове очи виде у бићу овога света оно што ни најобдаренији људи не виде. Но изузетна заслуга његова састоји се у томе што је открио метод ђаволова делања у сфери људског живота. Тај је метод виртуозно савршен: ђаволска сила се потајно разлива по човековом бићу, неприметно уткива у ткива душе, постепено осваја једно психичко својство за другим. Најзад се дође дотле да човек несвесно осећа ту силу као део себе, као садржину свога самосазнања. И када мисли, и када осећа, и када дела, та сила неопажено учествује стваралачки и у његовим мислима, и у његовим осећањима, и у његовим делима, иако он самопоуздано сматра да је аутохтон, аутономан и аутаркичан и у мислима, и у осећањима, и у поступцима. Све своје страшне моћи ђаво употребљава уметнички савршено, да би на неприметан начин постао иманентан човековом сазнању.
Као видилац, Достојевски је све то до танчина сагледао и потресно описао. Да ли му има равна у познавању ђаволове психологије и методике? Ђаво би био и сувише глуп, када би се јављао људима с грмљавином и хуком, као Мефистофел Фаусту. Има неке праисконске лукавости и грандиозне „рационалности“ у ђаволовом опхођењу са људима. Достојевски то и снажно осећа и јасно зна. За њега би се с правом могло рећи: он зна „дубине Сатанине“. Најзаводљивије саблазни и најнеодољивија кушања којима Сатана куша, и може кушати, Сина Божијег и синове човечје, њему су добро позната. То сведочи његов Велики инквизитор. У њему се осећа кошмарно присуство Сатане. Он плени, поражава и запрепашћује нечувеном и невиђеном критиком Христа и ненадмашном апологијом греха и зла. Упоређен са Сатаном Достојевскога, Гетеов Мефистофел је пре библиотека него оличење апсолутног зла и неућутног бунта против Бога – Сатана. Гете говори о Сатани, у Достојевског се осећа присуство Сатане и сатанског. Отуда неки сматрају Достојевског за ђавоносца. Тако, В. Верјесајев вели да је Достојевски – „подвижник ђавола“. Ото Бирбаум пише да је Достојевски – „руског ђавола у телу имао! И још каквог ђавола! У колико облика! Легион ђавола! Зато су његова дела прави пандемониум“.
То је истина, тужна истина. Али је исто тако истина и то, да је само као такав, Достојевски могао онако савршено познати тајну ђаволове природе, његову психологију, логику и методику. Само као такав, Достојевски је могао пронаћи да је ђаво једина сила која разара, руши и обезличује човекову личност. Само као такав, Достојевски је могао помоћу својих антихероја и твораца човекобога написати ђаводицеју какву не виде свет.
Достојевски – неустрашиви борац за људску личност, Достојевски – бунтовни богоборац и непоштедни христоборац, Достојевски – анархист и нихилист, Достојевски – руски легион, – само такав Достојевски могао је онако реално осетити и стварно сагледати сву одвратност, сву гадост, сву наказност физичко-метафизичког чудовишта: ђавола, и очајнички страсно потражити Онога који је једина нада свих очајника, једино уточиште свих проклетника и једина утеха човека и човечанства…
православнапородица.орг
