Из мрачне печине тела свог гледам Те,
Господе,
и изгледам, и никако да сагледам.
А знам, предосећам и знам, да си Ти
једини архитект, Господе, који може
саградити вечни дом душе моје.
А зидари су:
молитва, сузе, пост, љубав, смерност,
кротост, трпљење, нада, жалостивост…
Онда је све човеково у покрету,
у узбуђењу,
у пријатном трепету, у градилачком
страху…
И тако узбуркано сунце лије на наш
земаљски свет тиху и мирну и
животворну светлост, која као да не зна
ни за какве буре и олује (…)
Човече,
небо је кров земљин.
Гле, колико ти је дато да растеш у
висину!
али толико исто и да се спушташ у
дубину!
Да не би висина врха била
несразмерна према дубини корена.
