Пут наших Отаца захтева јаку веру и дуготрпљење, док наши савременици покушавају да стекну духовне дарове, укључујући чак и директно созерцање Апсолутног Бога, притиском и у кратком временском периоду.
Често се у њима може приметити склоност да се повуче паралела између Исусове молитве и јоге или ‘трансценденталне медитације’ и томе сличног.
Мислим да је неопходно указати на опасности ове заблуде, опасност да се на молитву гледа као на врло једноставно, лако „техничко“ средство које води ка директном сједињењу са Богом.
Сматрам да је битно нагласити радикалну разлику између Исусове молитве и свих других аскетских теорија.
Заваравају се сви они који настоје ментално да се ослободе свега пролазног, релативног да би на тај начин прешли неки невидљиви праг, да би спознали своје биће „без почетка“, свој „идентитет“ са Извором свега што јесте; да би се вратили Њему, да би се стопили с Њим, безименом трансперсоналном Апсолуту; како би у огромном пространству онога што је изван мисли ујединили своју личну индивидуалност са индивидуализованим обликом природног постојања.
Подвижнички напори ове врсте омогућили су неким подвижницима у извесној мери да се уздигну до металогичког созерцања бића; доживе извесно страхопоштовање; упознају стање када је ум утихнуо, када излази ван граница времена и простора. У сличним стањима човек може осетити мир лишења од стално променљивих манифестација видљивог света: може открити у себи слободу духа и созерцати душевну лепоту.
Крајњи развој таквог безличног аскетизма навео је многе аскете да сагледају божанско порекло у самој природи човека, на склоност ка самодивинизацији која је лежала у корену великог пада; видети у човеку извесну „апсолутност“ која, у ствари, није ништа друго до одраз Божанске Апсолутности у створењу створеном по Његовом подобију; осете привлачност да се врате у стање мира које је човек познавао пре свог појављивања на овом свету.
У сваком случају, након таквог искуства, неки сличан облик менталног застрањивања може се појавити у уму.
Не постављам себи задатак да набрајам све разне врсте менталне интуиције, али ћу из сопственог искуства рећи да Истинити, Живи Бог, ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ, није ту у свему овоме. То је природни геније људског духа у његовим сублимираним импулсима ка Апсолуту.
Сва контемплација до које се долази на овај начин је самосозерцање, а не созерцање Бога.
У овим околностима ми отварамо за себе створену лепоту, а не Прво Биће. И у свему томе нема спаса човеку.
Извор стварног ослобођења лежи у неупитном, свесрдном прихватању Откривења, „Ја сам Онај који јесте. Ја сам Алфа и Омега, први и последњи.’
Бог је Лични Апсолут, Тројство Једно и Недељиво. Цео наш хришћански живот је заснован на овом Откровењу.
Овај Бог нас је позвао из небића у живот. Познавање овог Живог Бога и распознавање начина Његовог стварања ослобађа нас од помрачења наших сопствених идеја које долазе „одоздо“ о Апсолуту; спасава нас од наше привучености несвесним која може бити погубна до повлачења из постојања било које врсте.
Ми смо створени да бисмо били заједничари у Божанском бићу Онога Који заиста јесте. Христос је указао на овај чудесан пут: „Тесна су врата и узак пут који води у живот“.
Сагледавајући дубину Створитељеве мудрости, ми се упуштамо у страдање кроз које треба достићи Божанску вечност. А када за нас засија Његова Светлост, ми у себи сједињујемо созерцање две крајности понора: с једне стране таму пакла, с друге тријумфа победе.
Ми смо егзистенцијално уведени у провинцију Нествореног Божанског Живота.
И пакао губи власт над нама.
Дата нам је благодат да живимо у стању Оваплоћеног Логоса Христа који је сишао у пакао као Победник.
Тада ћемо силом Његове љубави загрлити сву творевину у молитви: „О Исусе, Милостиви Свемогући, помилуј нас и свет Твој.’
Откривење овог Личног Бога даје свим стварима чудесан карактер.
Биће није неки детерминисани космички процес већ Светлост неописиве љубави између Божанских и створених личности.
То је слободно кретање духова испуњено мудрим знањем о свему што постоји и свешћу о себи.
Без овога нема смисла ништа осим само смрти.
Али наша молитва постаје живи контакт наше створене личности и Божанске Личности, односно нечег апсолутног.
И то је изражено када се обраћамо Речи Очевој: „Господе Исусе Христе, Превечна Речи Твог беспочетног Оца, помилуј нас. Спаси нас и свет Твој“.
Извор: http://www.orthodox.net/articles/on-prayer-sophrony.html
