Много је прича из живота преподобног старца Серафима Саровског које упућују на једноставност молитвене свакодневице коју је тако блиско људима доносио овај велики руски светитељ.
Један од догађаја из живота Серафима Саровског је и следећи…
Спаран јулски дан. Око четири миље од Сарова, у шуми, у близини своје келије, отац Серафим је цепао дрва. Задубљен у рад и певање црквених песама, није приметио како су му пришла три сељака.
„Дај нам паре“, грубо је рекао један од њих, ухвативши оца Серафима за раме.
„Немам ништа“, изненађено је одговорио отац Серафим.
„Знамо како немаш ништа“, наставио је сељак, „живиш у пустињи, плашећи се да твоју имовину не открије неко из манастира. Хајде, дај…“
„Немам ништа“, понављао је отац Серафим.
„Ако нећеш, натераћемо те“, викну сељак и јурну на старца, али се саплете и паде.
Отац Серафим је био тако снажне грађе, да је могао да убије нападаче секиром, али је спустио секиру и рекао:
„Радите шта мислите да треба…“
Један од сељака је зграбио секиру из руку оца Серафима и ударио га дрвеном држаљом по глави. Крв је шикнула из монахових уста.
„Господе, опрости им, јер не знају шта чине“, једва је прошаптао старац и, изгубивши свест, пао на земљу.
Зликовци су похрлили у старчеву келију. Претресли су све у пустињаковом бедном дому, погледали иза икона, претурали по ходнику, подигли чак и подне даске, али су претраге биле узалудне, новца није било.
Отац Серафим је дуго лежао без свести. Када му се коначно вратила свест, старац се довукао до келије и провео ноћ у мукама. Следећег јутра се спремио да оде у манастир. Тежак му је био пут до манастира! Напрежући последње снаге, отац Серафим је коначно стигао. Служба још није била завршена и старац је ушао у цркву. Ужас је обузео монахе при погледу на старца: на лицу му се видела сасушена крв, коса му је била рашчупана, једва је стајао ослоњен на штап. Сви су похрлили к старцу и он је испричао шта се догодило. Братија се веома растужила, а игуман је одлучио да одмах обавести надлежне како би се пронашли кривци. Али отац Серафим га је у сузама замолио да то не чини.
„Морамо да бринемо не о казни, већ о спасењу њихових душа“, рекао је, „Опростио сам им, сада ћемо се молити да се Господ смилује на њих!“
На рукама су однели старца у једну од манастирских келија и након што су му превили ране, ставили су га у кревет. Прошло је неколико дана, отац Серафим се осећао боље, иако је и даље остао у кревету. Приближавало се вече. У монашкој келији је било тихо; лампа је једва осветљавала собу. Зачуло се куцање на врата и неко је изговорио молитву.
„Амин“, одговори старац.
Монах је ушао.
„Оче, дошли су ти неки сељаци“, рече, „хоће да те виде. Рекао сам да си болестан и да ти не сметају, али они ударају себе у груди и плачу.“
„Зовите их“, живахно је одговорио старац.
Три сељака су ушла у келију. При погледу на оца Серафима падоше на колена, а кроз пригушени јецај чуо се њихов несувисли говор: „Опрости нам, оче, грешни смо, криви пред тобом и пред Богом. Казнио нас је Господ, изгореле су нам колибе, само наше, од целог села. Ово је Божја казна за наше грехе. За нас нема опроштаја, само нас ти можеш спасити. Опрости нам, оче…“
„Давно сам вам опростио“, зачуо се тихи глас оца Серафима, „и Господ ће вам опростити…“
Господе, хвала Ти што си услишио моју молитву, прошапута старац и потекоше сузе умилења низ његове упале образе.
bastabalkana
