Сузе, као својство пале природе, заражене су болешћу пада попут свих других својстава. Неко по природи бива посебно склон сузама и пролива их у свакој згодној прилици: такве се сузе називају природним. Постоје и греховне сузе. Греховним сузама називају се сузе које се проливају из греховних убеђења. Такве сузе много и нарочито лако проливају људи предани сладострашћу; сузе сличне сладостраснима проливају они који се налазе у самообмани и прелести; сузе се обилно лију и из сујете, лицемерја, притворности и човекоугађања. Коначно, њих пролива и злоба: када је лишена могућности да почини злочин, да пролије људску крв, она пролива сузе. Ове сузе је имао Нерон, у коме су савремени хришћани због његове суровости и мржње према хришћанству мислили да виде антихриста. У природне сузе спадају и сузе због огорчености; када пак огорченост има греховни карактер, онда сузе огорчености постају греховне сузе. И за природне и за греховне сузе, Свети Оци нам заповедају да их одмах чим се појаве претварамо у богоугодне, то јест да мењамо повод за сузе: да се присећамо својих сагрешења, неизбежне и неизвесне смрти, суда Божијег и да плачемо из тих разлога.
• Сузе, као дар Божији, служе као обележје милости Божије: „Сузе у молитви – каже свети Исак Сиријски – јесу знамење милости Божије које се душа удостојила својим покајањем, и тога да је она примљена и да је сузама почела да улази у поље чистоте“.
• Сузе које се проливају због грехова најпре бивају горке, оне теку у болу и муци духа, а тај бол и муку дух преноси на тело. Мало помало са сузама почиње да се сједињује утеха која се састоји у нарочитом спокојству, у осећају кротости и смирења; заједно са тим мењају се и саме сузе, сразмерно утехи коју пружају, губећи у значајној мери горчину, те сада теку без бола или са мање бола. Испрва сузе бивају оскудне и појављују се ретко; потом мало по мало почињу да се појављују чешће и постају обилније. Када се пак милошћу Божијом дар суза појача у нама, тада престаје унутрашња борба, помисли утихну, те почиње да делује нарочито развијена умна молитва или молитва духа, која засићује и увесељава унутрашњег човека. Тада се са ума скида покривало страсти и њему се открива тајанствено учење Христово, док се сузе претварају из горких у слатке. У срцу поникне духовна утеха којој нема ничег сличног међу земаљским радостима и која је позната једино онима који се баве молитвеним плачем и имају дар суза. Тада се обистињује Господње обеђање: Блажени који плачу, јер ће се утешити .
• Суштина покајања састоји се у смирењу и скрушености нашег духа, када дух заплаче због смирења. Када недостаје телесна снага којом би се кроз телесне подвиге и дејства изразило покајање присутно у души, онда плач духа замењује све телесне подвиге и дејства, међу њима и сузе.
• Плач je побожна туга верне душе која посматра себе у огледалу Јеванђеља, видећи у њему своје безбројне греховне мрље.
Таква душа своје мрље умива светом водом – сузама, а брише их светом тугом.
Неисказана утеха, неисказана лакоћа разлива се по срцу након што се пролију спасоносне сузе због грехова, због пада, сузе које се јављају услед осећаја духовног сиромаштва.
• Кад ваша мисао постане тиха, и некаква спокојна туга попут пљуска наиђе на вашу душу, па после све у вама постане јасно и радосно знајте да је то дејство душевног плача, који се у вама појавио због ваших страдања и зато што се трудите да у њима прибегавате Богу. Будите пажљиви и побожни, јер су духовна осећања веома фина и удаљују се од непажљивих и непобожних. Ако будете пажљиви, облаци ће временом постајати све гушћи, да би коначно си ловито провалили и произвели сузе, каквима дотле нисте плакали. Наслађивање тим сузама представљаће највећу утеху… У вама ће завладати чудесна тишина и спокојство!
• He ударај се ни у груди ни у главу да би покренуо сузе: јер такве сузе су од потресања нерава, крвне, које не просвећују ум, које не смекшавају срце. Сузе са покорношћу очекуј од Бога. Некакав свети невидљиви прст, некаква најпрефињенија помисао смирења дотаћи ће се срца и појавиће се тиха, чиста суза која ће изменити душу, али неће изменити лице; од ње неће поцрвенети очи – кротко спокојство прелиће се у израз лица и учинити га налик анђеоском.
• Глад и жеђ за правдом Божијом сведоци су сиромаштва духа; плач је израз смирења његов глас. Одсуство плача, задовољство самим собом и наслађивање својим умишљено духовним стањем показују гордост срца.
Свети ИГЊАТИЈЕ Брјанчанинов

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име