Тринаестог дана марта 1939. године, Ото Ран, истраживач средњек века који је кренуо у потрагу за Светим гралом у име нацистичког режима, пронађен је мртав у аустријским планинама. Смрзнуто тело било му је окренуто лицем надоле. Код њега је пронађено неколико бочица у којима се вероватно налазила нека врста отрова. Датум смрти овог загонетног човека, 16. март, готово се поклопио са датумом пада тврђаве Монсегур 1244. године, замка који је симболично припадао катаристима.
СВЕТИ ГРАЛ КАО ОПСЕСИЈА
Ото Ран је одмалена био опседнут причама о Светом гралу, а током студија се озбиљно заинтересовао за катаризам – аскетски и гностички покрет који је цветао у Француској у средњем веку. Уништила га је Католичка црква у XIII веку. Ран је такође био апсолутно фасциниран делом чувеног немачког песника Волфрама фон Ешенбаха Парсифал (дело по коме је Вагнер компоновао истоимену оперу), у ком пише да се Свети грал чува у Монтсалваси на Пиринејима. Ран је на основу тог средњовековног дела Монтсалватса идентификовао са Монсегуром и катарима, као чуварима Грала.
Ранова докторска теза постављена је око катарско-албижанске јереси. Живео је у Паризу и није имао новца. Често је посећивао боемске четврти и кретао се у круговима људи који су се бавили езотеријом, што је додатно подстакло његово интересовање за катаризам. Између 1928. и 1932. године је путовао кроз Француску, Италију, Шпанију и Швајцарску, да би се коначно настанио у селу Лавелане, у Лангдоку.
Тамо је током свог боравка упознао француског мистика и историчара Антонена Гадала, власника музеја и обимне библиотеке посвећене катарима, који је био и члан Друштва пријатеља Монсегура и Грала.
Ран се такође посветио истраживању рушевина замка Монсегур и оближњих пећина, а написао је две књиге инспирисане његовим путовањима у ту област (Крсташки рат против Грала и Луциферов суд). Дела су била прилично успешна у Немачкој и утицала су на касније ауторе да се повежу са средњовековним езотеризмом и германским националсоцијалистичким мистицизмом. Ран је такође успоставио блиско пријатељство са грофицом Маријане де Пујол-Мурат, која је била потомак једне катарске грофице.
УПКОС СВЕМУ – НАЦИСТА
По повратку у Немачку, и након објављивања дела Крсташки рата против Грала, Ран је постао угледан, али без новца. Затим је његов рад привукао пажњу једног од најважнијих и најстрашнијих нациста: шефа СС-а Хајнриха Химлера. Као и Ран, Химлер је био фасциниран окултизмом и на југу француске је и сам започео потрагу за Светим гралом. Једног дана, Ран је примио анонимни телеграм у којем му је понуђено 1.000 рајхсмарака месечно ако би потражио свету реликвију.
Одлучан и у потреби за економским средствима, окултиста је отишао на адресу назначену у мистериозном телеграму. На његово огромно изненађење тамо се нашао лицем у лице са шефом СС-а. Иако је знао, Химлер је зажмурио на приче да Ран има јеврејско порекло и да је хомосексуалац. Заправо, Ран је био противник нацистичког режима. Чак је често долазио у кругове људи који су се борили против нацизма, али историчар није имао избора. Прихватио је задатак који му је поверен. „Човек мора да једе, шта очекујеш да урадим? Реци не Химлеру?“, рекао је Ран пријатељу. Такође је био приморан да се 1936. године придружи Шуцштафелу.
ГДЕ СЕ НАЛАЗИО СВЕТИ ГРАЛ?
Да би задовољио Химлера, Ран је 1937. године у свом другом делу, Луциферов суд, „германизовао“ своје теорије о гралу. У њему је Ран изјавио да катари не сматрају Луцифера злим, напротив. Катари су га идентификовали као Лузбел, носиоца Светлости, и поистоветили су га са Севером, за разлику од Сатане, злог, поистовећеног са Југом. Химлер је веома добро прихватио ове идеје; чак луксузно издање дела поклонио Адолфу Хитлеру за рођендан.
Гралу како је предложио Ран, је био драги камен који је пао са Луциферове круне и који је Црква присвојила и претворила у хришћански симбол: путир који држи Христ. Такође је веровао да се Свети грал чувао у бенедиктинском манастиру Монсерат (после Ранове смрти, Химлер је у октобру 1940. године, дошао с пратњом у овај манастир у потрази за драгоценом реликвијом).
СУНОВРАТ
Ран је био пушач који је мрзео и физичке вежбе и оружје. На крају је, како би се изборио са ситуацијом у којој се нашао, утеху пронашао у алкохолу. Он је волео да учи и чита, а због задатка који су му поверили нацисти, путовао је кроз Француску, Италију и Исланд, и вршио археолошка ископавања која су га довела до трага. Али Свети грал се никада није појавио, па је Ран на крају пао у Химлерову немилост. Ран је након једног страшног пијанства 1937. године, оптужен за „срамно понашање“ (наводно је привлачност коју је осећао према партнеру, Карлу Малеру, учинио очигледном).
САМОУБИСТВО ИЛИ ПОГУБЉЕЊЕ
Након што је 28. фебруара 1939. године, напустио супругу, поднео је оставку из СС-а. Химлер је прихватио његову оставку са једноставним „да“, али заправо није било тако лако добровољно напустити СС. Од тада је Гестапо, страховита политичка полиција нацистичког режима, почео да истражује његов живот и то се претворило у ноћну мору.
Наводно су претили да ће открити његову хомосексуалност и могуће јеврејско порекло ако не прихвати „часну“ опцију – самоубиство. Покушао је да се спасе и затражио да се повуче у Лангдок и живи дискретно посвећен истраживању, али је његов захтев одбијен. Рану су преостале само две опције: да умре часно од своје руке или да му буде јавно суђено и да буде погубљен.
Нацисти, као што се зна, никада нису пронашли Свети грал, Раново деловање остало је обавијено велом мистерије. Према речима његовог биографа Маура Баудина, претворили су га у „хероја окултизма“.
МИСТЕРИОЗНИ КРАЈ
Ран је у тренутку смрти имао само 35 година. Сахрањен је у Куфштајну, који је био његово почивалиште до краја рата. Његово тело је касније пренето у Дармштат. Из још увек непознатих разлога, његова умрлица никада није пронађена, али следеће године се у једним нацистичким новинама појавила читуља коју је потписао Карл Волф, СС официр коме је Ото Ран упутио своју оставку: „Услед мећава у планинама, Ото Рахн је овог марта трагично преминуо. Оплакујемо смрт нашег друга, пристојног СС-овца и писца запажених историјских истраживачких радова.“
nationalgeographic
