Прије славе иде смјерност. (Приче Сол. 75, 33)

Овде је реч о правој слави а не о лажној; о слави непролазној а не о слави умирућој. Слава која је од људи слава је умирућа, а слава која је од Бога слава је непролазна. Кога људи прославе, није прослављен, а кога Бог прослави, тај је прослављен. Ви примате славу један од другога, а славе која је од једнога Бога не тражите (Јов. 5, 44), рекао је Господ књижевницима јеврејским. Видите, како Господ разликује славу људску од славе божанске. А за Себе је Он рекао: Ја не примам славе од људи (Јов. 5, 41).
Ко тражи славу од људи, тај иде путем гордости, а ко тражи славу од Бога, тај иде путем смерности. Нико без смерности није прослављен од Бога. Светитељи Божји били су најсмерније слуге Божје. Превеликом смерноћшу одликовала се и Пресвета Богородица. Својој превеликој смерности она је приписивала избрање своје за Матер Божју: яко призрje на смиренiе раби своея. Но најсмернији од најсмернијих био је сам подвигоположник Господ наш Исус Христос. У Његовом земаљском животу смерност је увек ишла пре славе. И у нашем животу, браћо, мора тако бити, ако желимо истинске славе. Јер ако смерност не иде пре славе, слава никад доћи неће.
О Господе Исусе, узоре и учитељу смерности, славо наша једина, и Прослављачу свих смерних и кротких, надахни нас неизреченом смерношћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Пролог светог владике Николаја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име