Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни (Јов. 5,19). Не иде ли Мојсеј за Богом као дете за оцем? Тако и Аврам, Исак и Јаков. Тако и Самуило и Давид. Смотрите кад је Мојсеју и Давиду било најтеже. Зар не онда, када су губили поверење у Господа и товарили на себе безбројне бриге, уздајући се у своју сопствену снагу? А Исус? Није ли он најсавршеније дете у апсолутној преданости, послушности и поверењу према Оцу? Јеванђеље Христово је радост, а не туга; олакшање, а не бреме. Више, дакле, вреди грам вере но товар бриге. Хришћанин, који ово није схватио и усвојио, крштен је само водом, но не и духом. Свештеник, који ово није схватио и усвојио, сурвава се сам низ брдо, уз које треба да подиже и друге. Божји благослов, мир и здравље прате онога Христовог службеника, који је у стању да из све душе узвикне: – Уистину, више се постиже вером него бригом!
Свети владика Николај
