Све приче о ширењу свемира, Великом праску и пореклу данашњег Универзума почињу једним посматрањем неба. Бивши тренер кошаркашког тима, професор у средњој школи, неуспешни адвокат са лулом и британским нагласком, Едвин Хабл, по окончању Великог рата стигао је у опсерваторију Маунт Вилсон у Калифорнији и почео да посматра свемир.
Овде ће Хабл, загледан у небески свод анализирати сјај и боје удаљених звезда, да би убрзо постао један од најзначајнијих америчких астронома по ком је назван један од најпознатијих и највећих телескопа данашњице. У својој потрази за питањем колико је свемир велик, он ће 1929. године приметити занимљиву појаву: удаљеније звезде изгледају црвеније од ближих.
Узрок овог феномена је разлика у таласној дужини њихове светлости. Ко год је посматрао небо и милионе светова на њему, може да очекује да звезде емитују светлост различитих таласних дужина. Међутим, ствар је у томе што овде постоји крајње необична, али врло робусна правилност.
Таласна дужина светлости које звезде емитују се повећава како расте њихово растојање од Земље. Спектар видљиве светлости иначе има таласне дужине између 380 и 750 нанометара и протеже се од плавог до црвеног краја. Зато је феномен о различитим бојама који је Хабл тада запазио назван црвени помак.
Испоставило се да црвени помак можемо да видимо где год погледамо. Из тога, ма како покушавали да нађемо друго решење, следи само један закључак: све звезде се удаљавају од нас. Није реч о томе да „беже“ од Земље јер нешто није у реду с њом, него се заправо све звезде и сви објекти у свемиру узајамно удаљавају. Хаблово запажање до ког је дошао посматрањем малих помераја у спектру довело је тако до грандиозног закључка – свемир се шири.
Управо на овом закључку почива хипотеза о Великом праску. Ако се Свемир шири, то значи да је у једном тренутку морао да почне своје ширење из једне тачке. Ову очигледну и једноставну претпоставку математички је први разрадио белгијски свештених и физичар Жорж Леметр 1927. године.
Захваљујући томе физичари су успели да израчунају да се то догодило пре око 13,8 милијарди година. Испоставиће се да је црвени помак заправо релативистички феномен, а за све конкретне прорачуне о ширењу свемира и моделе који га описују биће коришћене Ајнштајнове једначине опште теорије релативности.
Обиље посматрачких података снимљених на земаљским и свемирским телескопима током претходног века потврдило је хипотезу о Великом праску и добрим делом показало како је текло ширење у првим секундама, минутима и хиљадама година. Недавно откриће гравитационих таласа пробудило је наду да ћемо успети да уловимо гравитационе таласе настале у самој првој секунди ширења свемира.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
naukakrozprice.rs
