Зовем се Иван, имам четрдесет година. Отац сам двоје малолетне деце, из Ниша сам.У проблему са дрогама сам близу двадесет пет година. У Заједници сам два и по месеца. Све је почело давне `91/`92.године, када сам почео да узимам лаке дроге, марихуану и остале те лаке дроге. Онда сам почео да се проналазим у том хероину, јер сам се некако осећао празним.Мислио сам да је то нешто ново за мене и више сам био радознао, него што сам било шта друго хтео.Тако је све наивно кренуло и онда се то све претворило у један велики пакао.
Наравно, као и сви други, јасно је да сам стереотип наркомана. Годинама сам лагао своје родитеље, годинама сам лагао своје пријатеље, годинама сам лагао своје најближе. Као и код свих наркомана, прво страда најближа околина: отац, мајка, брат, сестра. Након тога, страда родбина и фамилија, па онда се прелази на пријатеље, па онда се прелази, више кад већ човек изгуби све, на оне које не познајеш, наравно. Тако сам и завршио и први пут у затвору и други пут у затвору и трећи пут у затвору. Накупило се доста тога за све ове године. Све некако иде тим неким током где човек губи себе, губи смисао живота, губи све.
Иза себе имам три брака. Први брак са првом женом трајао је десет година. Нисмо могли да имамо деце. Тада сам, у прво време брака и био миран, примирио сам се, нисам узимао тешке дроге. Међутим, да не буде да се правдам и да сам због тога био незадовољан, некако сам опет почео да се дрогирам и да узимам те наркотике. И та моја прва жена и она је волела да их узима. И она је била у проблему са свим тим. Она је, колико чујем од неких заједничких пријатеља, и дан-данас у проблему са наркотицима. Све је некако тих година текло глатко што се тиче тога, јер сам ја знајући и схвативши да је боље да ја будем тај који продаје, него да будем онај коме се продаје, почео да продајем.
Почео сам да продајем наркотике и почео сам опасно добро да зарађујем од тога. И некако ми је то све доносило довољно дроге да сам могао да узимам колико год сам хтео. То ме је у једном тренутку и довело до ситуације да ми је надређени у том послу рекао да ћу сутра имати контролу, је л` те, пошто се и ту контролишу људи међу собом. Човек који је био изнад мене пословно у тој пирамиди, који је био задужен да ми доноси, да ми набавља и да ме контролише и коме сам ја био задужен да предајем новац од тог свог силног, прљавог посла, се најавио да ће за два дана ићи са мном у вожњу током целог дана, провести цео дан са мном. Где би он видео коме ја то продајем толике количине и који су ми нови људи којима добављам, којима дајем робу. Е, ту се срећем са проблемом да сам ја већ био навучен и да би он приметио то шта ја радим и на који начин ја радим, па сам морао некако да потражим неки алтернативни излаз.
Знао сам да постоји нека клиника у Београду, Рус Медик, која се бави детоксикацијом и ултра брзом детоксикацијом. Отишао сам у Рус Медик клинику и ту је био неки доктор С. Примио ме, прихватио ме. Наравно, све то ме коштало дебело. Али, прихватио је да ме детоксикује за четрдесет осам сати. Била је ту и нека докторка, Рускиња. Отишао сам исто вече у клинику и они су ме привезали на неке системе, дали су ми испод кључне кости, пошто нисам више имао вене, нисам више имао ништа, испод кључне кости су ми нашли неку централну артерију, ту су ми дали неко средство где су ме успавали. Четрдесет осам сати сам био у сну и у четрдесет осам сати у сну сам преживео кризу. Практично је нисам ни осетио. Кад је прошла криза, у сну, уградио сам имплант, шестомесечни имплант.
Међутим, када сам се пробудио, када су ми уградили тај имплант, имплант је одреаговао, зато што ми се у крви, уствари, у цревима задржала дрога. И имплант је одреаговао и такву кризу сам преживео, због тог импланта и тог заостатка дроге у цревима, да сам био врло близу смрти, како бих ја рекао. Ту су одреаговали лекари, дали су ми неко средство, не знам, те су ме мало смирили и ја сам претурио ту ноћ. Све у свему, тај дан када сам требао да идем са тим човеком који је био изнад мене у тој пирамиди, криминалној пирамиди, једноставно сам пред његовим очима тај дан био стрејт, нисам морао да узимам, јер сам прошао ту брзу детоксикацију. Био сам онако слуђен сав и ненормалан, али једноставно, имао сам уграђен имплант и могао сам да идем даље.
Имплант ме је штитио тих шест месеци, мада није успео да ме заштити после тога. Јесте, тих шест месеци сам направио највише пара, али мислим да сам и највише људи одвео лошим путем и навео на зло. Ево, део један како то функционише, могу да испричам. Пошто сам достављао колима по целом граду, један од задатака ми је био где год кренем, у који год крај града да кренем да службеним телефоном, наравно који су ми они дали, обавестим све наркомане из тог краја са којима сам сарађивао да сам у крају још пола сата. Што би значило да сам за пола сата код њих у крају и да ћу се задржати пола сата код њих у крају. Неки су ми причали да немају новца, међутим, како би чули мој глас одма су знали да је у близини та дрога и некако, не знам како, али сви су некако налазили новац за то. То је, уствари, било бацање новца, или пуштање црва. Тако се то зове у тим круговима. Велика зарада коју сам доносио кући сваки дан чинила ме је онако испуњеним, али то је била привидна нека испуњеност и привидна нека срећа. Више сам, рекао би, био несрећан, него што сам био срећан. Наравно, и то ме је одвело у затвор и, наравно, и због тога сам одлежао доста. И никада проблем није нестао, проблем са дрогом је увек био присутан. Кад год бих изашао из затвора, ја бих се враћао томе. И са другом женом исто сам се развео, због дроге. Додуше са њом нисам био дуго, са њом сам био свега шест месеци. А са првом, ето, десет година. И, ево, коначно сам дошао до трећег брака и до треће жене, са којом сам добио двоје предивне деце.
И, у суштини, овде сам схватио, у Заједници, да нисам ја дошао овде због проблема са дрогом, него због тога што не умем да живим и због тога што не умем да васпитавам своју децу и због тога што не могу онакав да будем пример својој деци. Е, зато сам ја сада дошао овде у Заједницу и мање-више није ми стало до мене самог колико ми је стало до моје деце. Борба ми предстоји, пошто сам, је л` те, овде тек два и по месеца. Велика борба ми предстоји. Већ сам искусио ту борбу са самим собом. Победио сам себе у оним првим налетима неког мог егоизма, неког мог сазнања себе, виђења себе. Али, добро је да сам препознао тај егоизам и ту својеглавост и једноставно, препознао сам те неке своје лоше особине. Гледам да се исправим у свему и гледам да некако пређем преко свега онога што сам урадио мојим најближима, мојој деци, мојој садашњој супрузи, коју јако волим. И гледам некако да пређем преко свега тога што сам им направио у животу. А нанео сам им зло и кајем се због тога.
Једноставно, имао сам кризу идентитета, нисам знао ни ко сам, ни шта сам, ни докле сам стигао, ни где сам. Имао сам превисоко мишљење о себи. У ствари, нема ту простора за некога, попут мене, да има превисоко мишљење о себи. Једноставно сам ја сам много велики грешник, који је много лоших ствари учинио у животу, што другима, што себи. Мање-више, то понављам, себи, више ми је стало да се исправим због своје деце и због своје жене и због своје породице у целини. Да некако пробам да их одржим на окупу. Ето, то гледам као неки мој задатак у предстојећем периоду. И, то ми је задатак кад се вратим кући, кад се вратим међу људе, само да умем и да имам снаге да васпитам своју децу. Ето, толико.Хвала вам.
Преузето са:https://zemljazivih.info/ivan/
Опремио:Давор Сантрач
Објављено:12.01.2022.
