Српски прегаоци у Аустро-Угарској Монархији трудили су се да организују српски народ да делује као целина. Организовали су удружења као центре свог рада. Једно од првих удружења била је Матица Српска. Удружења су настајала према приликама. Кад је 1895. Фрања Јосиф посетио Загреб 1895. хрватски шовинисти су кренули у разбијање српских радњи. Страдале су и радње Хрвата који су прешли у православну веру. Били су отерани шегрти и помоћници. Они су затражили заштиту од пароха Амвросија и Срба грађана. Основан је Привремени одбор који је збринуо шегрте и помоћнике избачене из радњи. Тај Привремени одбор био је почетак за друштво Привредник. Млађи свет тражио је помоћ и заштиту. Тако се ширио Привредник. Владимир Матијевић рођен је у породици граничарског официра, у селу Горњи Будачки, код Карловца. Прешао је у Србију 1876. да се пријави као добровољац у рату са Турцима. Уписао се у Високу трговачку школу у Бечу. На почетку је био трговачки путник код великих фирми. Као трговачки путник посматрао је продор странаца у српску средину. Почео је сам да намешта шегрте код трговаца. Тако је наместио 250 деце као шегрте. Планирао је са својим пријатељима да оснује Српску банку као главно упориште српских привредника, да организује српске сељаке у земљорадничке задруге и плански уздиже српске трговце и занатлије. Српску банку основао је 1895. а 1897. Српско привредно друштво „Привредник” и Савез српских земљорадничких задруга. Залагањем Матијевића и његових помагача основано је око 450 српских земљорадничких задруга. Људи око Привредника основали су преко 50 кредитних задруга Срба привредника. Добротворне Задруге Српкиња су у свом раду сарађивале са другим српским друштвима. Управа „Српског привредног друштва Привредник” из Загреба радила је на томе да своје питомце (шегрте) ожени. Чланице Добротворних Задруга Српкиња препоручивале су те шегрте и помагале им да се ожене. Управа „Привредника” заузмала се и за сиромашне и без родитеља Српкиње и намештала их у српске породице уз помоћ и под окриљем Српских женских добротворних задруга.
Друштво „Просвета” основано је у 1902. у Сарајеву у циљу подизања народне интелигенције, а све то у борби против туђинске превласти. На прогласу за оснивање Културног друштва „Просвета” у Сарајеву било је потписано 29 академски образованих грађана. Давали су стипендије за студирање на универзитетима у Аустро-Угарској Монархији. Касније су тражили од владе да могу да промене правила и да дају стипендије за студирање у иностранству. Од оснивања друштва српски свет постепено је увиђао корист од културе. После Анексије Босне и Херцеговине 1908. српски народ осетио је опасност и прегао је све снаге да се одбрани. Културно друштво „Просвета” имало је 1910. 6.500 чланова у Босни и Херцеговини. Основни капитал друштва био је 350.000 круна, а буџет за 1910. био је 105.000 круна. Основало је „Савез Српских Земљорадничких Задруга” и друштво „Привреда”. Оснивање друштава подстакла је приватна иницијатива и издржавале су се једино из приватних средстава. Радило је на оснивању српског централног новчаног завода у Сарајеву који се оснивао са 6,000.000 круна основног капитала. Од тога је требало у прве две године бити уплаћено 3,000.000 круна. Поређења ради до тада је радило у Босни и Херцеговини 18 српских новчаних завода са 2,645.675 круна основног капитала. Ристо Радуловић је у Реферату на Свесловенском конгресу у Софији одржаном у лето 1910 и објављеном часопису „Преглед” истакао о значају тих друштава : „Помоћу ових друштава моћи ће се с већим успјехом порадити да се српски народ Босне и Херцеговине што јаче просвјетно и привредно подигне. Просвјећен и културно јак народ моћи ће лакше одољети свима навалама са стране, којима је веома изложен.” Према подацима из књиге „Аграрна политика у Босни и Херцеговини” од Ђорђа Крстића пре Првог светског рата било је основано 128 српских земљорадничких задруга. Удружиле су се у Савез српских земљорадничких задруга 1911. Пре Првог светског рата било је у Босни и Херцеговини 26 српских новчаних завода са око 10 милиона круна, 5 милиона резервног капитала, и 8 милиона улога. Српска централна банка у Сарајеву одмах након оснивања 1912. од свог укупног капитала од 3 милиона круна ставила је на располагање Савезу српских земљорадничких задруга око 600.000 круна а мало касније још 200.000 круна.
„Српско братство“, основано у Сплиту 4.8.1897. уз присуство највиђенијих Срба Далмације, трудило се да целокупни јавни живот Срба концентрише у јединственој организацији и на политичкој основи. Аустријске власти су Српско братство распустиле крајем јула 1899. Приморски Срби нису намеравали да одустану. На Книнској скупштини Срба на Приморју, 20 и 21 октобра 1901, основано је просветно-привредно друштво „Српска Зора“ по угледу на „Српско привредно друштво Привредник” из Загреба. Најзаслужнији за оснивање друштва био је новинар Антун Фабрис. Ново друштво је после искуства са „Српским братством“ одвојило просветно-привредни рад од политике. У првом броју листа „Српска Зора” Уредништво је изјавило : „Уклањаћемо се од политике, али ћемо се ипак држати програма Српске Народне Странке на Приморју, у колико наш рад буде засијецати у тај програм.“ (9) Установљени су „Пододбори Српске зоре“ у местима где је било најмање 30 чланова. По селима повјереници су били свештеници и учитељи. Они су били посредници између Српске Зоре и народа и највише су допринели успеху Српске зоре. Епископ др. Милаш препоручио је путем окружнице свештенству да се што јаче заузме за просвјетни и привредни рад Српске зоре. Седиште друштва било је у Дубровнику. Рад друштва кретао се у два правца. С једне стране радило се на унапређењу привреде, а са друге на подизању опште просвећености приморских Срба (Просветом слободи). Тај двоструки рад развијао се упоредо, преплитао се и допуњавао, како су то захтевале потребе народа и омогућавале локалне прилике на терену. По Уставу Просвјетно-привредно Друштво „Српска Зора” бавило се : „ а) васпитањем народа, оснивајући и потпомагајући просвјетне установе, а особито школе и јавне народне библиотеке, потпомагајући похађање школских завода са потпорама ученицима и наставницима, потичући јавна предавања и расправљања о васпитним и научним предметима; издавајући или потпомагајући издавања књига, које одговарају духу овога друштва. б) оснивањем народно привредних установа, а особито земљорадничких задруга и штедионица и иначе унапређивањем пољопривреде.” Да би унапредила привреду просвјетно-привредно друштво „Српска Зора“ подстицала је оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима и бавила се унапређивањем пољопривреде. Задруге су окупиле све што је било напредније међу Србима на Приморју. Кредитне задруге постале су центар привреде на приморју и подупирале су земљорадничке задруге. На челу покрета за оснивање задруга били су Луко Бона, Матеј Шарић и др. Рудолф Сарделић. Прва „Српска земљорадничка задруга” на Приморју основана је 1902. у Боки Которској у селу Каменари. У првој половини 1904. основане су земљорадничке задруге у Главатићу, Главатима, Пријерадима, Мокринама и Ораховцу (у Боки Которској); у Ђеврскама и Кистањима (у Северној Далмацији). Уз помоћ Српске банке из Загреба и њеног прокуристе Стевана Крамате осниване су штедионице : Српска бокешка штедионица у Котору 1901, Српске штедионице у Задру и Дубровнику 1902, … . На иницијативу Српске Зоре основан је 1905. Савез Српских Привредних Задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику.
На Приморју Српске земљорадничке задруге основане су у местима : Ораховац, Главатић, Пријеради, Мокрине, Кумбор-Ђеновић, Камено, Главати, Градиште, Радованић, Режевић, Главица, Спич, Сутвари, Подострог, Кавче, Крушевица, Маине, Брајић, Кути, Мојдеж, Бијела, Морињ и Радовић. Продуктивне задруге (уљарске и рибарске) постојале су само у Боки. Рибарске задруге биле су Баошић и Свети Стефан. Уљарске задруге биле су Манастир Прасквица, Градиште и Режевић. Савез је извештај о раду уљарске задруге у Манастиру Прасквици штампао у свом листу „Српска Зора“ да послужи као пример другима. По управним општинама било је задруга (земљорадничких, продуктивних и кредитних) : Дубровник 2, Херцег Нови 9, Рисан 2, Котор 3, Луштица 1, Кртоли 1, Грбаљ 4, Будва 4, Паштровићи 7, Спич 1.
На иницијативу Савеза Српских Привредних Задруга основана је 1909. у Дубровнику Централна каса српских привредних задруга на Приморју. Управа Централне касе 1913. била је : управник Луко маркиз Бона; Контролор С. Миљановић; Благајник Ђ. Марић; Чланови Мирко Комненовић, Душан Амановић. Савез Српских Привредних Задруга је заједно са Српском Штедионицом у Задру, Српском Штедионицом у Дубровнику, Српском Бокешком Штедионицом у Котору, Српском Кредитном Задругом у Будви, Српском Кредитном Задругом у Херцег-Новом, Рисанском Кредитном Задругом у Рисну, Српском Кредитном Задругом у Книну, Српском Кредитном Задругом у Кистањама, Српском Кредитном Задругом у Скрадину и Српском централном банком за Босну и Херцеговину 1913. основао Српску централну банку за Приморје у Дубровнику. Сем оснивача банци је приступило 120 нових дружинара из редова српских привредника. На оснивачкој скупштини, 14 децембра 1913. конституисана је банка са 130 дружинара, са уписаним капиталом од 500.000 Круна. Банка је преузела активу и пасиву Централне касе. На челу управе Банке био је др. Антун Пуљези.
Први Збор српских задруга на Приморју одржан је 7 августа 1908. у свечаној дворани српског пјевачког друштва „Слога” у Дубровнику. На њему је учествовало изасланство задругарства из Србије на челу са Михаилом Аврамовићем. Други збор одржан је у Книну 1908, Трећи у Котору 1910, Четврти у Дубровнику 1911, Пети у Книну 1912, Шести у Задру 1913. Седми заказан у Дубровнику за 25. август 1914. није одржан због Првог светског рата.
Каснији патријарх Варнава је у јесен 1906. из Цариграда кренуо да обиђе српске земље. Путовао је из Цариграда преко Бугарске ка Србији. Посетио је на Приморју Дубровник, Херцег Нови, Котор, Цетиње, Подгорицу и Острог. Затим је путовао дуж Јадранске обале. У Цариградском гласнику писао је о својим утисцима : „… Идући улицом, нехотице се заустави поглед на натписе с великим словима : Срп. нар. Штедионица, Штедионица земљорадн. Задруге. Ово су савремене творевине Срба примораца. Оне њих уздижу на висину идеалних примера. Ствар није особито сложена, али зато је веома корисна. И за ово нам је потребно највише прегнуће и воља приморских Срба. … “. Српска књижевна задруга, Матице Српске у Новом Саду и Дубровнику поклањале су своја издања Српској зори за задружне књижнице.
За првих седам година основане су 22 задруге (17 земљорадничких и 5 новчаних завода). До 1908. влада није хтела да призна Савезу Српских Привредних Задруга право на извршавање ревизија. До првог Збора задруга средства за рад обезбедила је Српска Зора. На првом Збору задруга представници задруга дали су потребна средства Савезу. У 1909. било је 22 задруге, а 1910. 29 задруга, које су имале 1.570 задругара према 1.310 у 1909. У 1910. приступило је 378 задругара, а иступило 118 и то : умрло 29 задругара, иселило 21, својевољно иступило 31, искључено је било 50. По занимању било је : 1.396 земљорадника, 32 свештеника, 24 учитеља, 38 трговаца, 55 занатлија и 25 осталих. Да читају и пишу знало је 789 задругара, тако да је половина задругара била неписмена. У задружним библиотекама било је 1910. 2.096 књига и 108 листова. У току године било је одржано 43 састанка са предавањима.
У чланку „Четврти збор задруга”, у листу „Дубровник” наводи се да је Савез почео са 22 задруге са 3.524 задругара, од којих је било 17 земљорадничких задруга са 721 задругаром. Већ 1910. било је 45 задруга са 4.021 задругаром, од којих 33 земљорадничке задруге са 1.570 задругара. Основали су 9 новчаних завода, и 3 продуктивне задруге, па је Савез обухватио све гране привреде. Задругарство је утицало на ширење штедње, што се сматрало првим условом народног благостања. Земљорадничке задруге радиле су и на просвјећивању народа. Кроз три задње године одржана су 84 састанка са предавањима; примиритељни судови решили су знатан број спорова, а неколико задругара похађало је анафабетске течајеве. Савез је за три године одржао 5 задругарских течајева, које су завршили 71 слушалац. У чланству Централне касе било је 41 задруга. На крају чланка истакнуто је : „Надамо се с тога, да ни наша народна интелигенција ни наши задругари не ће пропустити ову пригоду, а да се не састану и не поразговоре и договоре о привредним народним потребама, држећи се оне : „Договорна браћа кућу граде.”
Четврта редовна главна скупштина Савеза српских задруга на Приморју одржана је 8 августа 1911. Председник Савеза Луко маркиз Бона отворио је збор. Поздрављајући изасланике, оцртао је успехе трогодишњег рада задругарства. За перовођу именовао је Уроша Давидовића, а за овјеровитеље Јова Перића и Николу Ђукића. У одбор за преглед рачуна били су једногласно изабрани Јово Берић, Лазар Бронзић и Марко Кадија. На збору је расправљано о општем извештају управе. Дата је разрешница управи и секретару за претходно пословање. Донета је резолуција којом су позвали народни посланици да сву своју пажњу посвете задругарству и његовим потребама. Пошто је истекао трогодишњи мандат управе, изабрани су у нову управу као председник Луко маркиз Бона, а за чланове управе Антун Сухор, Кристо Доминковић и Душан Бабић. Расправљано је о награђивању задружних пословођа. После завршетка збора одржана је скупштина Централне касе. Расправљало се о ублажавању оскудице због суше. На скупштини председник је прочитао телеграфске поздраве од Главног Савеза Српских Земљорадничких Задруга у Београду, од Савеза Српских Земљорадничких Задруга у Загребу, од Српске Штедионице у Задру, од Српских Земљорадничких Задруга у Бискупији, Мокромпољу и Радунићу и од Срба учитеља, који су били у Сплиту на курсу за цртање. После скупштине Централне касе одржана је скупштина „Српске Зоре”. Расправљало се о подели стипендија и намештању шегрта. У Управни одбор Српске Зоре изабрани су др. Стијепо Кнежевић, прота Сава Барбић, Кристо Доминковић, Михаил Милишић, Јово Бердовић, Антун Сухор, Стево Љубибратић сви из Дубровника; Богдан Добрић из Бенковца, Сава Ђ. Омчикус из Книна, Јово Баљак из Задра, Никола Скочић из Шибеника, Шпиро Цвјетковић из Кистања, прота Јован Бучин из Котора, Мирко Комненовић из Херцег Новог и Милан Петровић из Будве. За ревизоре „Српске Зоре” били су изабрани Ђуро Марић, Лујо Бруер-Гаљуф и Август Минчек. У вече су сви изасланици са скупштинарима Српске Зоре били на заједничкој вечери у хотел Империјал, уз концерт Српске Музике.
На VI збору задруга одржаног у Задру 6. септембра 1913. размотрио је савезни председник Луко маркиз Бона дотадашњи развој задружног покрета: „Било је то 1908.г., дакле назад равних пет година, када су се први пут сакупили представници нашег задругарства. Ко је том састанку био присутан, сјећаће се, с каквом је скепсом саслушан оптимистички извјештај управе Савеза, сјећаће се, да су приједлози управе тада прихваћени само онако, да се не рекне: ми би радили, али нам Ви не дате. Сада, послије кратких пет година, видимо да је оптимизам управе био у праву. Од ондашње 22 задруге данас смо дошли до 56, које послују и боље или горе успијевају готово по свим селима и мјестима, у којима има српског елемента. …. имамо нашу Централну Касу, која у границама могућности подмирује новчане потребе нашег задругарства. Без ње би наше задругарство било зачмало, а можда и пропало у тешким кризама, које је морало да преброди кроз тешка прошла времена. Видите, дакле, да се ипак може радити, да се успјеси могу постићи, ако само сви радимо са пожртвовањем, са одушевљењем, као што смо до сада радили. Постигнути успјеси нијесу заслуга појединца, него свих оних скромних радника, који су све своје силе уложили, да што боље изврше повјерену им дужност. Стога им свима у име свега задругарства одавле најискреније захваљујем, …“. О кредитним задругама изјавио је Луко маркиз Бона : „Са задовољством морамо истаћи, да се рад ових задруга никако не коси са радом земљ. задруга, шта више ове задруге подупиру рад других и тако све задруге у сугласју раде на побољшању кредитних и привредних наших прилика.“ У задругама су већином пословође били учитељи или свештеници. Ако би били премештени у друго село, у задрузи је све стало, јер остали нису умели да наставе започети рад, а село често пута не добије свештеника или учитеља. Савез је препоручивао задругама да се писменији сељаци бирају за пословође, а да учитељима или свештеницима повјере надзор. На задругарском курсу у Книну одржаном од 21 до 25. августа 1912. било је 18 учитеља, 14 земљорадника, 8 свештеника и 7 богослова. У Управи Савеза 1913. били су : Предсједник Луко маркиз Бона; секретар Ђ. Марић; Чланови А. Сухор, Кристо Доминковић, Д. Бабић. Надзорни одбор М. Милишић, Ђ. Драшковић, Н. М. Ђивановић, Иво кап. Папи. Године 1910 и 1911 биле су неродне године. Наступила је опћа новчана криза на свим светским тржиштима. Криза се појачала, када су избили балкански ратови. Страх од рата 1912. није уздрмао поверење које су задруге уживале у јавности. Улагачи су сматрали да им је новац, и у време рата и у време мира најсигурнији код задруге.
Први светски рат пресекао је цео задружни полет. Просветно-привредно друштво Српска Зора затворено је после избијања рата, а секретар друштва Мита Пушибрк и службеник Иван Матић ухапшени су и интернирани 2. августа 1914. После ослобођења и уједињења „Српска Зора“ се 1923. стопила са сарајевском „Просвјетом”. Српска Зора је оснивала задруге, штедионице и соколска друштва. За дванаест година свог постојања, Српска Зора успела је да створи услове за свестрани културни, привредни и национални препород српског народа на Приморју. После ослобођења и уједињења 1918. задруге су тежиле да се уједине. На оснивачкој скупштини Главног задружног савеза 14 јуна 1919. у савез су ушли Главни Савез Српских Земљорадничких Задруга у Београду, Савез српских земљорадничких задруга Загреб, Савез српских земљорадничких задруга Сарајево, Савез Српских Привредних Задруга на Приморју, Дубровник, … .
Савез земљорадничких задруга 1938. славио је 40 година од оснивања првих српских земљорадничких задруга у Војводини и Банату. На прослави Милорад Недељковић одржао је говор у коме је истакао :„И зато, браћо, у оном тренутку, када се требало голорук, ухватити са највећом царевином, која је имала највеће могућности и најперфидније методе да нас однароди и разјури са нашег огњишта, тада је задругарство казало : Недајмо се ! Срби на окуп у своје задруге, под своје српске заставе, око својих српских светиња и знамења ! Не дајте српство и ову српску земљу. Ви сте издржали ту велику борбу, која је била тежа и опаснија него по нека борба с пушкама и топовима. … Морамо бити свијесни овог историјског значаја задругарства. Ви сте радили у заједници баш истовремено са осталим задругарством у неослобођеним крајевима. Тада су поникле задруге у Босни и Херцеговини и у Далмацији као што су се прошириле и од Загреба до Барање. Ево, ту је прота Михалџић, који је основао прву српску земљорадничку задругу у Барањи, гдје сједи поред проте Радосава Марковића, који је основао прву задругу у овим крајевима. У овим задругама као у неким бетонским тврђавама ви сте успјели да издржите борбу и да дочекате велике дане наших побједа, нашег ослобођења и уједињења.”
Српски прегаоци у Аустро-Угарској Монархији организовали су друштва да би окупљали српски народ и организовали га да делује као целина. Трудили су се да се повежу са сличним удружењима у суседним покрајинама. Своју главну активност усмерили су на село где је тада живела већина српског живља. Владимир Матијевић основао је 1895. Српску банку а 1897. Српско привредно друштво „Привредник” и Савез српских земљорадничких задруга. Друштво „Просвета” основано је у 1902. у Сарајеву у циљу подизања народне интелигенције, а све то у борби против туђинске превласти. „Српско братство“, основано у Сплиту 4.8.1897. Аустријске власти су распустиле Српско братство крајем јула 1899. Срби са Приморја нису намеравали да одустану. На Книнској скупштини Срба на Приморју, 20 и 21 октобра 1901, основано је просветно-привредно друштво „Српска Зора“ по угледу на „Српско привредно друштво Привредник” из Загреба. Да би унапредила привреду просвјетно-привредно друштво „Српска Зора“ подстицала је оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. Бавила се унапређивањем пољопривреде. Српска банка из Загреба помагала је оснивање штедионица у Далмацији. Српска централна банка за Босну и Херцеговину учествовала је у оснивању Српске централне банке за Приморје у Дубровнику 1913. Уз задруге осниване су задружне библиотеке. Њихов рад у Далмацији био је део покрета оснивања српских задруга на територији Аустро-Угарске Монархије пре Првог светског рата. Први светски рат пресекао је цели задружни полет. За време рата тамнице су биле испуњене националним прегаоцима и члановима задруга.
