Дубровачка општина се у средњем веку ширила по околним српским областима. Дубровник се држао католичке цркве и то је наметао и областима под својом влашћу. У покушајима ослобођења од турске власти ширило се идеја о јединству словенских земаља чији су становници називани словинцима. Идеја се јавља у делу Винка Прибојевића 1525, а шире у делу Мавра Орбинија Краљевство Словена 1601. У књижевности у делу Осман Ивана Гундулића. Упркос словинству дубровачка влада је у својој Објави из 1638. језик назвала српским. На традицију словинства надовезао се почетком 19 века илиризам. У 19. и 20 веку дубровачки Срби сматрали су да је Дубровник „од памтивјека имао српску мисао притајену у грудима. Све : историја, трговина, књижевност, географија, све је удруживало и једнако удружује наш град са српским залеђем.” Српски прегаоци у Дубровнику јављају се у првој половини 19 века. То су били кнез Медо Пуцић, Матија Бан, … . Кнез Медо Пуцић био један од првих дубровчана који је прихватио идеје италијанског романтичарског национализма. Иако је био конзервативан Медо Пуцић је прихватио оне идеје талијанског месијанизма које су по његовом мишљењу, могле послужити словенским препородима. Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844, написао је чланке за тршћански лист Favilla (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса „Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам. Истакао је 1849.„Битни део националности је слобода изнутра и независност извана. Један народ мора припадати себи, не странцима. Мађар, Талијан, Турчин, Нијемац господаре нама. Мали нас је број. Стога се морамо сјединити, јер је то предувјет одржања нације”.
Матија Бан је током револуције 1848. стигао у Дубровник. У свом писму од 8 маја 1848. хвалио се: „У Дубровнику г. Бетондић и Балдо Гучетић, заповједници народне војске која се по свој Далмацији завела, примише за команду српски језик, а дубровачка младеж пјева ноћу по улицама српске пјесме које сам их ја научио, па и једну коју сам нарочито за моје Дубровчане саставио.” Песма је била Банова “химна српско-дубровачка” која је почињала стиховима :
Ја сам Србин, старога
Дубровника син,
Прва ума искрица
Славенима свим;
Матија Бан је 1849. био на челу српске испоставе у Дубровнику, задужен за Босну и Херцеговину, везе са Његошем, … . Бан је окупио водеће дубровачке интелектуалце око новог књижевног годишњака „Дубровник”. Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да би издавањем сачувају књижевна дела старих дубровчана и да омогуће да се огласе младе генерације дубровачких писаца. Годишњак „Дубровник” изазвао је Анту Старчевића на његов први јавни наступ против српског национализма у Дубровнику 1851. Матија Бан је наговорио пароха Николајевића да уведе прославу Светог Саве за дубровачку православну заједницу. Сматрао је да српско јединство захтјева ширење православља међу католицима. Српско-далматински магазин од 1842. до 1858. био је уређиван у Дубровнику, где је био настањен његов уредник парох Ђорђе Николајевић. На Србско-далматински магазин од 1836 до 1848 било је претплаћено 68 дубровачких трговаца, а из Шибеника и Задра 60. Никола Тоља је истицао да се у селима Жупе дубровачке и Конавала становништво осећало ближе српском залеђу него Далмацији, Банској Хрватској и Славонији. Седиште Срба на Приморју било је у Дубровнику. У Дубровнику је уређиван Српско-далматински магазин, а излазио је књижевни годишњак „Дубровник”.
