За соколе и национална друштва са којима су сарађивали Карађорђевићи су били народна династија, сем тога краљ Александар је био на челу српске војске која је ослободила земљу 1918. Једном речју био је краљ ослободилац. У очи краљевог рођендана сплитски соколи приредили су у позоришту свечану академију. Пре почетка академије подстарешина сокола др. Мирко Бујић држао је беседу у почаст краља. И соколи Сиња прославили су краљев рођендан. Цео град био је искићен заставама, а соколи су заједно са војском учествовали у градским свечаностима. У вече је соколско друштво приредило своју академију на којој су наступиле све категорије чланства, и то свака са више наступа. Уз прославу краљичиног рођендана приредио је сињски соко посебну прославу. Град је био окићен заставама, а у вече је било приређено сијело у Соколани. Отворено је предавањем друштвеног подстарешине брата Марковића предавањем о теми : „Соколство и војска”. Лист „Видовдан” из Новог Сада посветио је један свој број соколском покрету. Тај број изашао је 19 фебруара 1924. За мото броја истакао је речи краља Александра : „Соколи будите и у будуће цијелом нашем народу примјером народног јединства”. У броју је изашло много чланака из пера соколских радника у Војводини. Соколско друштво у Угљевику одлучило је да у свом месту подигне споменик краљу Александру за његове заслуге при раду на уједињењу. Краљ и краљица били су 7 јула 1924. у Книну на пролазу за Грачац. Становништво је бурко акламирало. Код Соколског дома краљ је изашао и био му је представљен старешина соколског друштва брат Ђуро Покрајац. Краљ Александар се интересовао за напредак соколског друштва. Након тога краљевски пар је наставио путовање до Грачаца где је чекао дворски воз. Одбор краљевог фонда ценећи рад Соколства у јужној Србији доделио је сваком друштву по 3.000 динара као признање од краља, а као подстицај за даљи користан рад. Соколи су планирали да награду употребе првенствено за набавку справа.
И пре 1929. соколи су били подржавани од краља. За међуслетска такмичења које је Ј.С.С. одржао на Видовдан 1925. краљ је дао као прелазан дар који је прво назван „Душанов мач”. На балчаку дршке мача са једне стране писало је „Александар I”, а са друге „Видовдан 1925”. Мач је био украшен драгуљима. Замисао и пројекат за израду мача дао је Ђорђе Чарапић, секретар канцеларије краљевих ордена. (8) У правилнику о „мачу краља Александра “ речено је : „… Александар цјенећи родољубни рад Соколства, нашао се побуђен да, приликом првих соколских међуслетских утакмица, одржаних о Видовдану 1925. год. подари члановима Југославенског Соколског Савеза Краљевине СХС, који стоји под високом његовом заштитом, видно одликовање и то оделењу које покаже најбољи успјех према прописима великог соколског учитеља дра Мирослава Тирша. 2. То видно одликовање је мач, који носи име : „Мач Краља Александра”. Мач је био дужине 116 цм. Балчак је био позлачен и украшен дијамантима и драгим камењем. Краљ је мислио да прво да да штит а онда се определио за мач. Свечаност предаје мача била је у Народном позоришту у Београду 11 априла 1926. Позориште је било препуно, па су ложе и ходници били начичкани публиком. Били су присутни министри, политичари, посланици, генерали, адмирал, старешинство ЈСС, представници сокола из Загреба, Љубљане, Тузле, Новог Сада, Бечкерека, Земуна, Пазове, Ћуприје, Крагујевца, … . Биле су соколске заставе. Академију је отворио старешина београдског сокола, Момир Коруновић. Када је завршио свој говор и када је оркестар краљеве гарде свирао соколску корачницу у краљевску ложу је ушао краљ са својом пратњом. Изведене су вежбе а женски нараштај извео је народне плесове. Краљ је позвао у салон заступнике ЈСС. У присуству председника владе Узуновића и осталих министара краљ је предао мач старешини ЈСС брату Ганглу. Краљ је изјавио задовољство са соколским радом. Мач је био пренесен на позорницу. На средини позорнице, на посебном постаменту лежао је краљев мач. Око мача биле су соколске заставе, старешинство Савеза, победничка екипа, као и велики број соколске деце, нараштаја и чланова у својим одорама. Ганг се са позорнице обратио краљу и захвалио се на великом дару. Истакао је : „Ми смо, остајемо и бити ћемо Југословенски Соколи, али ми тежимо и јединству словенског Сјевера са словенским Југом. Ми нећемо никада и ничим потамнити сјај овога мача. Можемо га потамнити само крвљу својом, ако то буде захтјевала част отаџбине и Краља.” Затим је уз буран пљесак присутних позвао соколе да положе заклетву. Одликовани одео пришао је и положивши десницу на мач изговорио : „Заклињемо се Краљу, Народу и Домовини, да ћемо остати увијек вјерни и у добру и у злу, и у животу и у смрти”. После су се наставиле вежбе. Загребачко Соколско друштво I је своју вежбу на захтев публике морало поновити. Соколска штампа је писала и касније о мачу. Ценећи напоре сокола за очувањем јединства државе, Краљ Александар подарио им је витешки мач. Мач је био израђен по скици старог сокола Ђорђа Чарапића, по узору мача Душана Силног. На обема странама мача био је натпис : Александар I Видовдан 1925 г. Натпис је био написан ћирилицом и латиницом. Соколи су одржавали утакмице за краљев мач. На првим међуслетским утакмицама одржаним о Видовдану 1925. у Београду победила је врста Соколског друштва Љубљана-Матица. Приликом боравка краљева у Прилепу. Соколице су извеле пред краљем и краљицом неколико простих и ритмичких вежби. Краљу су се вежбе допале па је одредио дар друштву од 5.000 динара да пропутује јужну Србију и прикаже своје вежбе.
Соколска академија руских соколица у Новом Саду била је 15 децембра 1925. у официрском дому. Програм је изведен два пута прво за школску децу а други пут за остале. Један гардијски официр дошао је брзим возом из Београда и предао 5.000 динара као краљев прилог рускињама и један пакет као прилог краљице. Бивши члан руског одсека Сокола I у Загребу брат Константин Григоров, након завршетка пољопривредног факултета отишао је у Стару Србију. На основу дипломе о свршеном жупском течају примљен је за учитеља гимнастике у Гњиланској гимназији. Приликом посете Гњилану 1926. краљ је изјавио жељу да се ту оснује соколско друштво. По часопису „Соколски вјесник жупе загребачке” Григорову је дан задатак да поради око стварања соколског друштва. Задатак је Григоров успешно извршио. Првог дана након оснивања уписало се у друштво 200 чланова. Грађани су били одушевљени за соколску идеју. Телеграфски су известили краља о остварењу његове изречене жеље.
Делегација ЈСС примљена је 20 јула 1928. у аудијенцију код краља Александра. У делегацији су били : староста ЈСС. Е. Гангл, заменик старосте скопљанске жупе „Краљевић Марко” др. Владимир Загорски, начелник жупе „Краљевић Марко” др. Драгутин Кубичек, просветар загребачке жупе „Краљ Петар Свачић” Душан М. Богуновић, и просветар београдске жупе „Душан Силни” др. Милорад Драгић. Краљ је примио соколску делегацију у свом кабинету. Краља је у име ЈСС поздравио староста Гангл. Упознао је краља са сврхом посете а то је било приређивање VI покрајинског соколског слета ЈСС у Скопљу и поход на Косово Поље од 5 до 9 септембра 1928. Староста је молио краља да лично присуствује соколским и народним свечаностима. Истакао је да је слет истовремено и соколска прослава десетогодишњице ослобођења и уједињења, која ће бити завршена на Косову Пољу. Краљ је разговарао са сваким чланом делегације, интересујући се за све моменте Соколства у земљи. Опраштајући се са делегацијом краљ је истакао : „И ја сам Соко”. (14) Краљ Александар је провео 1933. неколико дана на Плитвицама, одакле је полазио на излете по Лици и Приморју. Соколско друштво Загреб I приредило је штафету од Загреба до Плитвица. Од Загреба до Плитвица трчало је 62 тркача носећи поздравну адресу краљу. Последњи километар штафете до Плитвица трчао је др. Лаза Поповић, професор медицинског факултета у Загребу и стари соколски борац. Тркаче штафете целим путем је народ срдачно поздрављао. Обилазећи Лику краљ је посетио и соколски окружни слет у Госпићу 23. јула 1933. На путу до Госпића народ је масовно дочекивао краља приређујући му овације. Сва села куда је прошао краљ била су окићена заставама, цвећем и зеленилом. На улазу у Госпић краља је дочекала соколска музика и почасна чета војника. Краљ је прошао кроз густи шпалир масе народа, возећи се аутомобилом по путу обасутом цвећем и покривеном саговима уз овације народа, грување топова, звоњење звона и уз свирку многих музика од којих двеју соколских. Краља су поздравили председник госпићке општине Колаковић и народни посланик Исо Богдановић. Ушавши у на соколско вежбалиште краљ се упутио ка краљевској ложи, која је била окићена цвећем, саговима, зеленилом и заставама. Пред краљем је одржан дефиле народа, који је трајао сат и четврт. Пре почетка вежбе краља је поздравио старешина соколског друштва Госпић др. Петар Зец. У свом говору је истакао : „… Личко Соколство живо се помлађује и напредује у свом животу, јер наилази на пуно и успешно разумевање за своје узвишене идеале код овога сиромашнога , поштенога и јуначкога народа, ”. Краљ је одговорио : „Драги Моји Личани ! Дошао сам радо и с пуно вере у Моју кршну, али увек поносну Лику, међу Вас, Моји храбри Личани, који сте од увек били надахнути оним великим идејама националног и државног јединства, које је потакло Вашу браћу на велико херојско дело за ослобођење целог нашег народа. У одлучном тренутку, кад је требало с пушком у руци искупљивати своју националну слободу, која се може само у слози и јединству очувати, Личани су се први добровољно одазвали и тиме стекли признање … . ” Краљев говор био је праћен урнебесним клицањем. Госпићко соколско окружје извело је јавну вежбу на којој је присустовао краљ Александар. Краљ се радовао вежбама сеоских соколских чета.
Соколе је тешко погодило убиство краља Александра 1934. На крају 1935. као одговор на убиство краља Александра у Марсељу ново соколско гесло било је : „Соколи на стражи !”. Соколска штампа писала је о делу краља Александра. Др. Петар Јовић је у чланку „Витешки краљ, Александар I ујединитељ” истакао његову улогу у ратовима 1912 до 1918. Писао је о њему као команданту прве српске армије у балканским ратовима. Истакао је његове речи изговорене војницима у судбоносним данима српске историје. Код преласка турске границе 1912. Александар је говорио : „Ви треба да се сетите, да нас неослобођена наша браћа с нестрпљењем и сузних очима очекују, да нам се као својим спасиоцима баце у загрљај и да, са своје стране, колико узмогну, допринесу нашој победи и своме ослобођењу.” Војницима 4.8.1914. истакао је „Аустрији као да је било мало, што смо ми морали годинама да слушамо јауке милијона наше браће, који су до нас допирали из Босне и Херцеговине, из Баната и Бачке, из Хрватске и Славоније, Срема, и с нашега мора и кршне Далмације.” После Ветерника, Доброг Поља, Сокола и Козјака 1918. наредио је „напред и напред у борбу, без одмора дању и ноћу до задње снаге човека и коња”. Јовић је истакао речи које је престолонаследник упутио делегатима на Дан Уједињења 1. децембра 1918. : „Ја вас молим да моју владарску реч и поздрав однесете свој мојој милој браћи широм наше слободне и уједињене Југославије.” У чланку Јакше Бумбера истакнуте су речи краља Александра при предаји заставе Савезу Сокола : „од сокола се очекује да буде поборник братства и љубави, да буде заточник велике југословенске мисли и да буде спона са великом свесловенском соколском заједницом.” У „Оку соколовом” је писано о краљу као васпитачу и зато су навели као пример његов предговор књизи „Наше село” : „Кроз све мучне периоде наше историје, село је било и остало будан чувар националних тековина и извор снаге … Радити у правцу културног и привредног подизања нашег села, уз строго чување његовог националног карактера, значи одговорити садашњости и потребама нашег здравог и успешног развијања у будућности.” У „Соколској њиви Календару 1937” цитиране су речи краља Александра : „Ја хоћу да будем Владар духовно јаких, по свом духу самосталних, слободних, за успешан рад и срећан живот брижних и способних сељака државотвораца своје народне државе”.
У „Оку соколовом”, гласнику Соколске жупе Београд, писано је о проласку погребне поворке кроз Београд, о учешћу сокола у сахрани. Велики број новоизграђених соколских домова соколи су назвали Дом краља Александра. Соколско друштво Дубровник је сваке године до Априлског рата 1941. обележавало комеморативним скуповима 9. октобра смрт краља Александра. На комеморацијама учествовала су дубровачка национална друштва и грађанство. У великој сали Соколског дома (Спонза) одржао је 1937. гуслар Илија Вуковић гусларско вече. Уз кратко предавање на програму биле су : песма о смрти краља Александра, те гусларске импровизације : поздрав соколима, затим шаљиве народне доскочице. Певање гуслара Вуковића снимано је на грамофонске плоче, два пута за филм, учествовао је у филму „Легенда Опленца”. Соколско друштво Дубровник одредило је 9 октобар, дан убиства краља Александра као дан соколског поста, те је својим члановима упутило распис да тог дана од уштеде постом помогну своје соколско удружење. Српски лист „Дубровник” саопштио је 8. октобра 1938. да ће као и ранијих година приком комеморације краљу Александру у соколском друштву од 7 сати пре подне па до 19 сати, читати одломци из живота краља. После тога следила је комеморација на коју су позвани целокупно чланство и грађанство. По завршеној комеморацији дежурни члан примао је прилоге соколског поста. Соколско друштво Рума одржало је 10 октобра 1937. комеморативну седницу, уз суделовање Мешовитог хора реалне гимназије. Седници је присуствовао велики број грађана Руме а посебно омладине. Предавање о витешком краљу Александру одржао је професор Петар Љубић, а на почетку и на крају седнице говорио је старешина друштва А. Ловасић. У Осијеку комеморацију четврте годишњице смрти краља Александра одржала су соколска друштва у Славија кину у Доњем Граду. Присуствовали су чланови друштава Осијек Доњи Град и Осијек Матица са одсеком руских сокола као и представници војних и цивилних власти. Седницу је отворио заменик старешине жупе Душан Круљ кратким уводом, а о животу и раду краља Степанов, заменик старешине друштва Осијек Матица. Степанов је рекао да су примили у аманет да чувају Југославију, али то није било довољно, него су соколи морали да Југославију и да изграђују, јер по соколским начелима свако задржавање на једној идеји значило је назадак. После су две нараштајке рецитовале пригодне песмице, а руски нараштајац песму на руском језику. Соколска друштва наставила су да се такмиче за „Краљев мач”.
Соколска друштва су организовала ходочашћа на Опленац. Друштво у Руми било је свесно величине и значаја историјске 1918. када је престала Голгота и настао Васкрс српског народа. Одлучило је да двадесетогодишњицу ослобођења и уједињења прослави на најсвечанији начин. Друштво је хтело да међу својим припадницима укаже сву лепоту борбе за ослобођење и уједињење. Као почетак и увод у прославу јубиларне године друштво је са свим категоријама и са бициклистичком секцијом и многобројним грађанима посетило Опленац, задужбину краља Петра, и у њој припалило воштаницу, а након одржаног помена, на коме је певао соколски хор, положило венац на гроб краља Петра. Говорио је старешина друштва Ловасић. Соколи су разгледали задужбину и њене мозаике. Соколима су се придружили сиромашнији грађани, којима је испуњена жеља да виде Опленац. У часопису „Братство” Соколске жупе Осијек истакнуто је да је до краја 1938. милион ходочасника посетило гроб краља Александра на Опленцу. Међу њима било је много из иностранства, а нарочито из Чехословачке. У спомен књизи, којих је већ било шест пуних, било је 400.000 потписа. Соколи су уживали подршку краља Александра у свакој прилици. Са своје стране краљ је ценио њихове напоре да подрже по сваку цену Југославију. И после смрти краља наставили су да га истичу као пример за углед. У времену када се Југославија окретала ка силама Осовине за соколе је краљ Александар остао недостижан пример државника. У својој штампи истицали су је до краја 1938. милион ходочасника посетило краљев гроб на Опленцу. Међу ходочасницима били су и чланови соколских друштава и чета из свих крајева земље.
