Саша Недељковић: РЕЧ О ФУДБАЛСКОМ КЛУБУ СОКО 1903-1933.

Гимнастичари сокола одиграли су 1896. утакмицу подно Калемегдана. Лист „Вечерње новости” је 23. маја 1896. (стари календар) објавио текст под насловом  „Соко” : „Деветнајестог овог месеца у три часа по подне, били смо присутни гимнастичким играма у доњем граду. Гимнастичара је било до педесет, међу којима су сви били чланови првог гимнастичког друштва „Соко”, које стоји под Највишом Заштитом Његовог Величанства Краља Александра ! Гимнастичари су изводили разне игре једном великом лоптом, бацајући је по извесним правилима час у вис а час у даљину, и то, што је најзанимљивије, само ногама. … Игром је руководио господин Фејфар, друштвени учитељ, и господин Хуго, син господина Едија Були. “ Исте године основана је Лоптачка секција Сокола. Између две екипе Сокола приређена је 13. јуна 1899. утакмица.  За време летњег одмора 1903. у Београду су се окупили студенти који су студирали у иностранству и заједно са соколима основали Лоптачки клуб. На предлог Љубе Јовановића клуб Соко издвојио се из друштва Соко и постао самостални фудбалски клуб. На основу новог програма рада  друштво је основало Лоптачки клуб Соко 1903. Оснивачка “скупштина чланова” одржана је под ведрим небом, на Ђурђевдан 23. априла 1903. Основан је клуб, изабрана управа али клубу није дато име. Кад се Љуба Јовановић сетио да друштво треба да има и име, настала је расправа.  Љуба Јовановић је предложио да се клуб назове „Соко”. Скупштина је акламацијом примила предлог.  За председника фудбалског клуба „Соко“ изабран је  Љуба Јовановић.  Касније почасни председници били су Љубомир Јовановић, Јован Б. Фронтигхам и Даринка Грујић. Чланови оснивачи били су Стеван С. Стефановић, Милан Бајић, Никола Спасић, Димитрије Ђорђевић, Милорад М. Милисављевић, Слободан М. Марковић и Димитрије Стаменковић. После потапања терена Бање Венеције друштво је прешло у Кошутњак. Ту је остало пуних 27 година. Пуно света долазило је у Кошутњак недељом да се прошета и да присуствује “Такмичењу”. Интерес за фудбал растао код публике из године у годину. Штампа се интересовала, нотирала у својим ступцима резултате утакмица. Клуб је играо у Суботици, Темишвару и Новом Саду.  Изградњом игралишта у Кошутњаку 1904. створени су услови за бржи развој фудбала.  Игралиште је служило и за друге сврхе. Олимпијски клуб организовао је трку између Обреновца и Београда. Циљ је био на игралишту „Сокола” у Кошутњаку. На старт је дошло 97 такмичара.  Игралиште клуба било је у подножју Кошутњака, недалеко од Хајдучке чесме. Поводом стогодишњице првог српског устанка а на годишњицу оснивања 1904. клуб је одржао јавну утакмицу између своја два тима. Први чланови управе били су : председник Љубомир Јовановић, подпредседник др. Марко Николић, секретар инж. Милан Јовановић, благајник Хуго Були и вођа фудбалске секције Стева Стефановић. У Управи били су архитекта Момир Коруновић, Ђорђе Наслас, др. Војислав Кујунџић, … .

Гимнастичари сокола одиграли су 1896. утакмицу подно Калемегдана. Лист „Вечерње новости” је 23. маја 1896. (стари календар) објавио текст под насловом  „Соко” : „Деветнајестог овог месеца у три часа по подне, били смо присутни гимнастичким играма у доњем граду. Гимнастичара је било до педесет, међу којима су сви били чланови првог гимнастичког друштва „Соко”, које стоји под Највишом Заштитом Његовог Величанства Краља Александра ! Гимнастичари су изводили разне игре једном великом лоптом, бацајући је по извесним правилима час у вис а час у даљину, и то, што је најзанимљивије, само ногама. … Игром је руководио господин Фејфар, друштвени учитељ, и господин Хуго, син господина Едија Були. “ Исте године основана је Лоптачка секција Сокола. Између две екипе Сокола приређена је 13. јуна 1899. утакмица.  (1)  За време летњег одмора 1903. у Београду су се окупили студенти који су студирали у иностранству и заједно са соколима основали Лоптачки клуб. На предлог Љубе Јовановића клуб Соко издвојио се из друштва Соко и постао самостални фудбалски клуб. На основу новог програма рада  друштво је основало Лоптачки клуб Соко 1903.  (2) Оснивачка “скупштина чланова” одржана је под ведрим небом, на Ђурђевдан 23. априла 1903. Основан је клуб, изабрана управа али клубу није дато име. Кад се Љуба Јовановић сетио да друштво треба да има и име, настала је расправа.  Љуба Јовановић је предложио да се клуб назове „Соко”. Скупштина је акламацијом примила предлог.  За председника фудбалског клуба „Соко“ изабран је  Љуба Јовановић. Касније почасни председници били су Љубомир Јовановић, Јован Б. Фронтигхам и Даринка Грујић. Чланови оснивачи били су Стеван С. Стефановић, Милан Бајић, Никола Спасић, Димитрије Ђорђевић, Милорад М. Милисављевић, Слободан М. Марковић и Димитрије Стаменковић. После потапања терена Бање Венеције друштво је прешло у Кошутњак. Ту је остало пуних 27 година. Пуно света долазило је у Кошутњак недељом да се прошета и да присуствује “Такмичењу”. Интерес за фудбал растао код публике из године у годину. Штампа се интересовала, нотирала у својим ступцима резултате утакмица. Клуб је играо у Суботици, Темишвару и Новом Саду. Изградњом игралишта у Кошутњаку 1904. створени су услови за бржи развој фудбала. Игралиште је служило и за друге сврхе. Олимпијски клуб организовао је трку између Обреновца и Београда. Циљ је био на игралишту „Сокола” у Кошутњаку. На старт је дошло 97 такмичара. Игралиште клуба било је у подножју Кошутњака, недалеко од Хајдучке чесме. Поводом стогодишњице првог српског устанка а на годишњицу оснивања 1904. клуб је одржао јавну утакмицу између своја два тима. Први чланови управе били су : председник Љубомир Јовановић, подпредседник др. Марко Николић, секретар инж. Милан Јовановић, благајник Хуго Були и вођа фудбалске секције Стева Стефановић. У Управи били су архитекта Момир Коруновић, Ђорђе Наслас, др. Војислав Кујунџић, … .

Готово сви чланови клуба „Соко” били су у исто време и чланови Гимнастичког друштва „Соко” и вежбали су у друштву лаку атлетику. На Свесловенском слету у Прагу учествовали су играчи првог тима : Ђорђе Илић, Милан Миодраговић, Андреја Милићевић, Лазар Јовановић и други.  Сусрет између фудбалских клубова Шумадије и Сокола био је заказан за Духове 1904. На терену у Кошутњаку победио је клуб Соко. Утакмицу су посматрала 4 гледаоца и то Данило Стојановић, принц Ђорђе Карађорђевић, др. Воја Кујунџић и председник Сокола Ђорђе Наслас.  По Љубомиру Вукадиновићу сусрет између клубова Сокола и Шумадије  привукао је пажњу јавности. Први пут је и отменији свет дошао на утакмицу. Неколико дама које су дошле са својим мужевима, огорчено су устале са својих места и брзо пошле према излазу. Писао је о томе : „Чуо сам како је једна говорила узбуђеним гласом својој другарици :  „Како их није срамота ! Саблажњују поштени свет. Нисам ни сањала да се овај футбал игра у гаћама.”

Соко је добио утакмице против крагујевачке „Шумадије”и у Крагујевцу 1905. и у Београду 1906. У тиму су играли : Радивоје Новаковић, Владимир Крстић, Милан Бајић, Слободан Марковић, Димитрије Ђорђевић, Хуго Були, Димитрије Стаменковић, Драгослав Милишић, Стева Стефановић, Милорад Милосављевић, Момир Коруновић, … . У тиму сокола махом су били тадашњи и бивши београдски студенти који су студирали ван земље. Служили су се за време утакмица у шали или из тактичких разлога страним језицима. Престолонаследник Ђорђе Карађорђевић их је на утакмици упозорио да у Србији морају српски говорити. Пошто је 1905. основан  у Београду „Српски мач” он је постао главни противник Сокола. Њихове утакмице сматране су и првенством Србије. Крагујевчани  су победили и преузели првенство од 1907. и држали га до 1911. Соко је победио и преузео примат и држао га током 1913. и 1914.

Када је основан „Фудбалски клуб Соко” обраћала се пажња да се васпитају добри људи и добре патриоте. Сам спорт се сматрао као средство да се развије карактер и дух у младићима, тако да они касније у животу примењују само оно што је било добро и оно што је било право.  Честим састанцима, заједничком игром, као и радом, развијало се другарство и свест о дужности. Кад је избио рат 1912. и 1914. чланови клуба били су расути као ђаци-наредници и резервни официри по војсци као водници. Ведри и насмејани излазили су пред строј вода да га поведу напред, и својим примером покажу како се гине за отаџбину. Јеша Шапоњић је на Горничеву 6 августа 1916. када је дунавска дивизија почела да пуца под ударима бугарских армија, излетео пред свој вод и узвикнуо : „Напред, браћо!”. Његов налет успео је да задржи бугарски напад, и да се ситуација спасе, док су се угрожени делови повукли.  Јеша Шапоњић је пао смртно погођен. Гинули су  „Соколци” : Богољуб Михаиловић, као ђак-наредник на  „Соколу”, Душко Николић  као ђак-наредник на Сувобору, Милан Стевановић  као ђак-наредник на  „Скели”, Драгољуб Поповић као ђак-наредник у окршају на „Конатицама”, Леон Лебл,  као ђак-наредник код села Лесковца, Бора М. Николајевић, као ђак-наредник умро је од рана у Француској 1917. и Сретен Станић. У „Споменица о тридесетогодишњици 1903-1933” истицало се : „Сви ми који смо имали прилике видети ове младе људе у рату, дивили смо се њиховој енергији, њиховој борби и њиховом уверењу, да ће идеја уједињења победити.” Много чланова клуба остало је на пољу части, положивши свој живот за Отаџбину. Клуб је на стадиону у Кошутњаку поставио спомен плочу погинулим члановима.

У Првом светском рату омладинци соколи који су након завршеног матурског течаја у српској гимназији у Волосу отишли на студије у Рим и формирали свој клуб. Пришли су клубу „Роми” као посебан огранак, познат као  „Soko pro Roma”.  Под вођством Данила Живаљевића „Soko pro Roma” је за кратко време постизао резултате, одушевљавао српске избеглице, а његови успеси доспели су до фронта, где су војници радосно пратили напредак клуба. Највећи успех био је освајање  пехара града Рима 16 јуна 1918.  Победа је била запажена у Италији, а вест је стигла до фронта.  Гесло клуба „Соко” било је : „Један за све, сви за једног, сви скупа за свој клуб, за свој „Соко!”.

После Првог светског рата требало је обновити клуб. Једног мајског дана 1919. чланови су обишли терен клуба у Кошутњаку и затекли велики број играча који су тренирали у дресовима и оделу, па су их позвали да се учлане у „Соко”. Одржана је 12 јула 1919. прва ванредна скупштина С.К. Соко у Кошутњаку на којој је изабрана управа клуба. Председник клуба био је архитекта Момир Коруновић, истакнути члан старешинства Савеза Сокола. Подпредседник је био Радивоје Радуловић, студент технике; капитен клуба Милан Миодраговић, студент технике; секретар Александар Милојковић, матурант; благајник Марко Ашеровић, банкарски чиновник; економ Миодраг Драмничанин, гимназист. Чланови су морали да уреде терен. Клуб није имао новца, а за било какве радове  на терену клуб је морао да тражи одобрење од Управе топчидерске економије. Јован Викторовић и Живко З. Поповићдали  су новац, а Лазар Јовановић је водио главни рад на терену. Како су радови текли споро, јер су земљани радови били обимни, а било је заказано такмичење између Румуније и Југославије на игралишту клуба, на којима је требало да присуствују краљ Александар и краљица Марија, Лазар Јовановић је био принуђен да ради до дубоко у ноћ. Ипак успео је да на сам дан венчања  краља Александра сав терен и неке непокривене трибине буду готове. Сем терена за фудбал завршена је и стаза за лаку атлетику. Архитекта Ж. Татић  израдио је улазну капију, целу жичану ограду  као и покривену трибину за краља и краљицу. Делом су радили и чланови играчи.

Соколска жупа Београд користила је стадион клуба у Кошутњаку. Међуслетске утакмице  одржане су први пут као Видовданска соколска приредба два дана такмичења у Кошутњаку 1925.  Прве међуслетске утакмице и свечаности ЈСС планиране су да се одрже 26, 27 и 28 јуна 1925, на великом стадиону на Кошутњаку. Одржана је јавна вежба у Кошутњаку. Отворила су је мушка и женска деца из Београда, њих 132 у скупним простим вежбама. Потом је женски нараштај изводио вежбе. Наступили су чланови на справама. Мушка и женска деца изводила су вежбе са лоптама и игре. Мушки нараштај изводио је вежбе у оделима. Наступило је 200 чланица и 338 чланова. Масе народа које нису добиле место на вежбалишту, сместиле се по околним брдашцима све до рубова шуме. На железничкој прузи до вежбалишта стајао је дуги ред возова, а њихови кровови су били крцати гледаоцима. Било је присутно око 24.000 гледалаца, међу којима министри Прибичевић, Ђуричић, Стојадиновић, Трифковић и генерал Трифуновић. Као заступник двора био је адмирал Прица. Присуствовали су патријарх Димитрије, део дипломатског кора, заступници Народне скупштине, … После вежби певало је Академско певачко друштво Обилић а чланови Народног позоришта су на импровизованој позорници изводили Мајку Југовића. Забава је трајала до у касну ноћ.

Соколска жупа Београд је у почетку одржавала и своје слетове на терену фудбалског клуба „Соко” у Кошутњаку. Први слет је одржан 7 јуна 1922. са жељом да се увелича свечаност венчања краља Александра. Слет је прошао готово незапажено. Чланови сокола били су преморени од учешћа на другим свечаностима. Први нараштајски слет одржан је у Београду на игралишту фудбалског клуба „Соко” у Кошутњаку од 22 до 24 маја 1927. У очи јавне вежбе свечано је освећена нараштајска застава, а потом је поворка нараштаја и деце прошла кроз Београд. Други нараштајски слет одржан је на терену фудбалског клуба „Соко” у Кошутњаку 25 и 26 маја 1929. Испред цркве Светог Саве 26 маја 1929. формирана је поворка од 840 нараштајаца. На челу поворке били су омладинци са села на коњима, па за њима заставе, Управа жупе Београд, нараштајци и деца. Поворка се кретала преко центра до Калемегдана.

После Првог светског рата у Југославији, клуб Соко је постепено губио примат. Остао је један од најугледнијих београдских клубова. Имао је атлетичаре, хазенашице, веслаче и секцију зимских спортова.  Клуб је 1929. добио позив од С.К. „Душан Силни” из Вршца за дводневно гостовање и турнир између позваних клубова С.К. „Југославије” и С.К. „Кињижи” из Темишвара. Клуб је победио С.К. „Југославију” и С.К. „Кињижи”. Као победник добио је прву награду. Исте године клуб је играо утакмице са С.К. „Хајдуком” из Сплита. Соко је био први клуб који је С.К. „Хајдук” победио у самом Сплиту. Клуб је 1930. наступао у Сарајеву, Сомбору, Суботици, Новом Саду, Скопљу и поново у Сплиту. Клуб је 1932. морао да промени име по наређењу власти и назвао се Б.А.С.К. (Београдски академски спортски клуб)

У оквиру државне репрезентације Југославије у Монтевидеу 1930. из клуба „Соко” били су : голман Милован Јакшић, десни бек Милутин Ивковић и као замена десно крило Бранислав Хрњичек. Тим се пласирао на треће место. (22) На повратку из Монтевидеа „Соколци” (чланови и навијачи клуба) дочекали су Јакшића, др. Ивковића и Хрњичека. Подмладак С.К. „Соко” био је 1924. и 1928-29. првак Београда. Клуб је прослављао своју славу Ђурђевдан на свом терену у Кошутњаку. С.К. „Соко” основао је лакоатлетску секцију 1922. Од 1925. секција је учествовала  на трци крос-контри за пехар листа „Политика” и освојила пехар. Клуб се највише поносио успешној борби приликом Свесловенског слета 1930. Његов члан Богољуб Симовић стигао је први на циљ у малом Маратону (25 километара). Клуб је основао секцију Хазене 1923. У првом тиму биле су : госпођице Живановић, В. Миленковић, С. Кнол, М. Бадњевац, З. Бадњевац, Ј. Бадњевац и Ј.Кушић.  Та грана спорта није клубу доносила материјалну корист, али клуб је сматрао да чини услугу својим женским члановима, зато није жалио материјалне издатке, већ је чинио како је кад могао и одржавао секцију. Клуб је из пропагандних разлога, слао комплетан тим у вароши и варошице у унутрашњости.Од београдских клубова најчешћи гост спортског Скопља био је клуб „Соко”.  У Београду је била прослава Бск-а 1931. Одржане су фудбалске утакмице. Клуб Соко је наступио са тимом : Бабић, Ивковић, Лукић, Колнаго, Војновић, Т. Јовановић, (Костић), Хрњичек, Аћимовић, Павловић, Станковић и Сарић. Соко је играо утакмице против Сета и Ајнтрахта из Лајпцига. Изгубио је од Сета 2:1, а добио против  Ајнтрахта са 2:0.

Поводом тридесет година рада клуб је издао „Споменицу о тридесетогодишњици” 1903-1933. У уређивачком одбору били су Живојин Симоновић, Живко З. Поповић, Милан П. Богдановић и Сима В. Симић. (26)  Играче БАСК су звали „бивши шумски људи” јер су као “Соко” имали игралиште у Кошутњаку, које тада било шума.

После ослобођења Београда у Другом светском рату престаје рад клуба БАСК. У часопису „Фискултура” из 1945. истакнуто је да је БАСК, најстарији клуб у Србији, који је постојао  42 године, прихватио нови дух и нову организацију фискултуре у Србији. На конференцији свог чланства одржаној 29. маја 1945. Београдски аматерски спорт клуб одлучио је да сву покретну и непокретну имовину стави на расположење фискултурно-спортском одбору Србије у циљу масовног развијања културе. У резолуцији којом су осуђени петоколонаши истицало се : „Част и име добрих спортиста, чија је основна  дужност увек била стављање својих снага у службу народа и отаџбине. Ми смо и на конференцији нашега чланства, одржаној у августу 1941, били донели одлуку да наш клуб за време окупације обуставља сваки рад на спортском пољу.”

Клуб „Соко” био је основан као секција Београдског друштва Соко. Соколска друштва су била нови начин организовања прегалаца и омладине у родољубивом духу. Група студената основала је „футбалски клуб Соко”. Први председник клуба био  Љуба Јовановић. У тадашњој малој Србији „Соко” је био први фудбалски клуб који је напорним радом и по цену жртава, морао да разбија заблуде против фудбала, да ствара публику и терен за развој фудбала, и да даје подстрека за оснивање нових клубова. Било је случајева да су оснивачи нових клубова добили ногометно искуство у клубу „Соко”. Из редова чланства „Сокола” у току ратова 1912-1918, велика већина борила се, а неколико их је погинуло. После ратова, све је требало поново подизати. Нико од „Соколаца” није жалио жртава за обнову клуба.

Први председник клуба Љуба Јовановић, био један од соколских старешина и учесник Кривошијског устанка у Боки Которској. У свом прегалаштву бавио се и фудбалом.  У групи студената која је играла у Соколу био је будући познати архитекта Момир Коруновић. У „Споменици о тридесетогодишњици 1903-1933” истицао се рад клуба на патриотском васпитању и  жртве из редова чланова клуба које су пале у борби за ослобођење и уједињење. На терену клуба у Кошутњаку одржавани су приредбе и слетови Соколске жупе Београд. Чланови клуба учествовали су на соколским слетовима у Прагу. По наређењу власти од 1933. такмичио се као ФК БАСК (Београдски академски спортски клуб). У времену после Другог светског рата ФК БАСК се гаси и сву своју имовину ставио на расположење фискултурно-спортском одбору Србије. На педесетогодишњицу 1953. ФК Сењак преузео је име БАСК.

Соко је добио утакмице против крагујевачке „Шумадије”и у Крагујевцу 1905. и у Београду 1906. У тиму су играли : Радивоје Новаковић, Владимир Крстић, Милан Бајић, Слободан Марковић, Димитрије Ђорђевић, Хуго Були, Димитрије Стаменковић, Драгослав Милишић, Стева Стефановић, Милорад Милосављевић, Момир Коруновић, … . У тиму сокола махом су били тадашњи и бивши београдски студенти који су студирали ван земље. Служили су се за време утакмица у шали или из тактичких разлога страним језицима. Престолонаследник Ђорђе Карађорђевић их је на утакмици упозорио да у Србији морају српски говорити. Пошто је 1905. основан  у Београду „Српски мач” он је постао главни противник Сокола. Њихове утакмице сматране су и првенством Србије. Крагујевчани  су победили и преузели првенство од 1907. и држали га до 1911. Соко је победио и преузео примат и држао га током 1913. и 1914.

Када је основан „Фудбалски клуб Соко” обраћала се пажња да се васпитају добри људи и добре патриоте. Сам спорт се сматрао као средство да се развије карактер и дух у младићима, тако да они касније у животу примењују само оно што је било добро и оно што је било право.  Честим састанцима, заједничком игром, као и радом, развијало се другарство и свест о дужности. Кад је избио рат 1912. и 1914. чланови клуба били су расути као ђаци-наредници и резервни официри по војсци као водници. Ведри и насмејани излазили су пред строј вода да га поведу напред, и својим примером покажу како се гине за отаџбину. Јеша Шапоњић је на Горничеву 6 августа 1916. када је дунавска дивизија почела да пуца под ударима бугарских армија, излетео пред свој вод и узвикнуо : „Напред, браћо!”. Његов налет успео је да задржи бугарски напад, и да се ситуација спасе, док су се угрожени делови повукли.  Јеша Шапоњић је пао смртно погођен. Гинули су  „Соколци” : Богољуб Михаиловић, као ђак-наредник на  „Соколу”, Душко Николић  као ђак-наредник на Сувобору, Милан Стевановић  као ђак-наредник на  „Скели”, Драгољуб Поповић као ђак-наредник у окршају на „Конатицама”, Леон Лебл,  као ђак-наредник код села Лесковца, Бора М. Николајевић, као ђак-наредник умро је од рана у Француској 1917. и Сретен Станић. У „Споменица о тридесетогодишњици 1903-1933” истицало се : „Сви ми који смо имали прилике видети ове младе људе у рату, дивили смо се њиховој енергији, њиховој борби и њиховом уверењу, да ће идеја уједињења победити.” Много чланова клуба остало је на пољу части, положивши свој живот за Отаџбину. Клуб је на стадиону у Кошутњаку поставио спомен плочу погинулим члановима.

У Првом светском рату омладинци соколи који су након завршеног матурског течаја у српској гимназији у Волосу отишли на студије у Рим и формирали свој клуб. Пришли су клубу „Роми” као посебан огранак, познат као  „Soko pro Roma”. Под вођством Данила Живаљевића „Soko pro Roma” је за кратко време постизао резултате, одушевљавао српске избеглице, а његови успеси доспели су до фронта, где су војници радосно пратили напредак клуба. Највећи успех био је освајање  пехара града Рима 16 јуна 1918.  Победа је била запажена у Италији, а вест је стигла до фронта.  Гесло клуба „Соко” било је : „Један за све, сви за једног, сви скупа за свој клуб, за свој „Соко!”.

После Првог светског рата требало је обновити клуб. Једног мајског дана 1919. чланови су обишли терен клуба у Кошутњаку и затекли велики број играча који су тренирали у дресовима и оделу, па су их позвали да се учлане у „Соко”. Одржана је 12 јула 1919. прва ванредна скупштина С.К. Соко у Кошутњаку на којој је изабрана управа клуба. Председник клуба био је архитекта Момир Коруновић, истакнути члан старешинства Савеза Сокола. Подпредседник је био Радивоје Радуловић, студент технике; капитен клуба Милан Миодраговић, студент технике; секретар Александар Милојковић, матурант; благајник Марко Ашеровић, банкарски чиновник; економ Миодраг Драмничанин, гимназист. Чланови су морали да уреде терен. Клуб није имао новца, а за било какве радове  на терену клуб је морао да тражи одобрење од Управе топчидерске економије. Јован Викторовић и Живко З. Поповићдали  су новац, а Лазар Јовановић је водио главни рад на терену. Како су радови текли споро, јер су земљани радови били обимни, а било је заказано такмичење између Румуније и Југославије на игралишту клуба, на којима је требало да присуствују краљ Александар и краљица Марија, Лазар Јовановић је био принуђен да ради до дубоко у ноћ. Ипак успео је да на сам дан венчања  краља Александра сав терен и неке непокривене трибине буду готове. Сем терена за фудбал завршена је и стаза за лаку атлетику. Архитекта Ж. Татић  израдио је улазну капију, целу жичану ограду  као и покривену трибину за краља и краљицу. Делом су радили и чланови играчи.

Соколска жупа Београд користила је стадион клуба у Кошутњаку. Међуслетске утакмице  одржане су први пут као Видовданска соколска приредба два дана такмичења у Кошутњаку 1925.  Прве међуслетске утакмице и свечаности ЈСС планиране су да се одрже 26, 27 и 28 јуна 1925, на великом стадиону на Кошутњаку. Одржана је јавна вежба у Кошутњаку. Отворила су је мушка и женска деца из Београда, њих 132 у скупним простим вежбама. Потом је женски нараштај изводио вежбе. Наступили су чланови на справама. Мушка и женска деца изводила су вежбе са лоптама и игре. Мушки нараштај изводио је вежбе у оделима. Наступило је 200 чланица и 338 чланова. Масе народа које нису добиле место на вежбалишту, сместиле се по околним брдашцима све до рубова шуме. На железничкој прузи до вежбалишта стајао је дуги ред возова, а њихови кровови су били крцати гледаоцима. Било је присутно око 24.000 гледалаца, међу којима министри Прибичевић, Ђуричић, Стојадиновић, Трифковић и генерал Трифуновић. Као заступник двора био је адмирал Прица. Присуствовали су патријарх Димитрије, део дипломатског кора, заступници Народне скупштине, … После вежби певало је Академско певачко друштво Обилић а чланови Народног позоришта су на импровизованој позорници изводили Мајку Југовића. Забава је трајала до у касну ноћ.

Соколска жупа Београд је у почетку одржавала и своје слетове на терену фудбалског клуба „Соко” у Кошутњаку. Први слет је одржан 7 јуна 1922. са жељом да се увелича свечаност венчања краља Александра. Слет је прошао готово незапажено. Чланови сокола били су преморени од учешћа на другим свечаностима. Први нараштајски слет одржан је у Београду на игралишту фудбалског клуба „Соко” у Кошутњаку од 22 до 24 маја 1927. У очи јавне вежбе свечано је освећена нараштајска застава, а потом је поворка нараштаја и деце прошла кроз Београд. Други нараштајски слет одржан је на терену фудбалског клуба „Соко” у Кошутњаку 25 и 26 маја 1929. Испред цркве Светог Саве 26 маја 1929. формирана је поворка од 840 нараштајаца. На челу поворке били су омладинци са села на коњима, па за њима заставе, Управа жупе Београд, нараштајци и деца. Поворка се кретала преко центра до Калемегдана.

После Првог светског рата у Југославији, клуб Соко је постепено губио примат. Остао је један од најугледнијих београдских клубова. Имао је атлетичаре, хазенашице, веслаче и секцију зимских спортова. Клуб је 1929. добио позив од С.К. „Душан Силни” из Вршца за дводневно гостовање и турнир између позваних клубова С.К. „Југославије” и С.К. „Кињижи” из Темишвара. Клуб је победио С.К. „Југославију” и С.К. „Кињижи”. Као победник добио је прву награду. Исте године клуб је играо утакмице са С.К. „Хајдуком” из Сплита. Соко је био први клуб који је С.К. „Хајдук” победио у самом Сплиту. Клуб је 1930. наступао у Сарајеву, Сомбору, Суботици, Новом Саду, Скопљу и поново у Сплиту. Клуб је 1932. морао да промени име по наређењу власти и назвао се Б.А.С.К. (Београдски академски спортски клуб)

У оквиру државне репрезентације Југославије у Монтевидеу 1930. из клуба „Соко” били су : голман Милован Јакшић, десни бек Милутин Ивковић и као замена десно крило Бранислав Хрњичек. Тим се пласирао на треће место. На повратку из Монтевидеа „Соколци” (чланови и навијачи клуба) дочекали су Јакшића, др. Ивковића и Хрњичека. Подмладак С.К. „Соко” био је 1924. и 1928-29. првак Београда. Клуб је прослављао своју славу Ђурђевдан на свом терену у Кошутњаку. С.К. „Соко” основао је лакоатлетску секцију 1922. Од 1925. секција је учествовала  на трци крос-контри за пехар листа „Политика” и освојила пехар. Клуб се највише поносио успешној борби приликом Свесловенског слета 1930. Његов члан Богољуб Симовић стигао је први на циљ у малом Маратону (25 километара). Клуб је основао секцију Хазене 1923. У првом тиму биле су : госпођице Живановић, В. Миленковић, С. Кнол, М. Бадњевац, З. Бадњевац, Ј. Бадњевац и Ј.Кушић.  Та грана спорта није клубу доносила материјалну корист, али клуб је сматрао да чини услугу својим женским члановима, зато није жалио материјалне издатке, већ је чинио како је кад могао и одржавао секцију. Клуб је из пропагандних разлога, слао комплетан тим у вароши и варошице у унутрашњости. Од београдских клубова најчешћи гост спортског Скопља био је клуб „Соко”.  У Београду је била прослава Бск-а 1931. Одржане су фудбалске утакмице. Клуб Соко је наступио са тимом : Бабић, Ивковић, Лукић, Колнаго, Војновић, Т. Јовановић, (Костић), Хрњичек, Аћимовић, Павловић, Станковић и Сарић. Соко је играо утакмице против Сета и Ајнтрахта из Лајпцига. Изгубио је од Сета 2:1, а добио против  Ајнтрахта са 2:0.

Поводом тридесет година рада клуб је издао „Споменицу о тридесетогодишњици” 1903-1933. У уређивачком одбору били су Живојин Симоновић, Живко З. Поповић, Милан П. Богдановић и Сима В. Симић.  Играче БАСК су звали „бивши шумски људи” јер су као “Соко” имали игралиште у Кошутњаку, које тада било шума.

После ослобођења Београда у Другом светском рату престаје рад клуба БАСК. У часопису „Фискултура” из 1945. истакнуто је да је БАСК, најстарији клуб у Србији, који је постојао  42 године, прихватио нови дух и нову организацију фискултуре у Србији. На конференцији свог чланства одржаној 29. маја 1945. Београдски аматерски спорт клуб одлучио је да сву покретну и непокретну имовину стави на расположење фискултурно-спортском одбору Србије у циљу масовног развијања културе. У резолуцији којом су осуђени петоколонаши истицало се : „Част и име добрих спортиста, чија је основна  дужност увек била стављање својих снага у службу народа и отаџбине. Ми смо и на конференцији нашега чланства, одржаној у августу 1941, били донели одлуку да наш клуб за време окупације обуставља сваки рад на спортском пољу.”

Клуб „Соко” био је основан као секција Београдског друштва Соко. Соколска друштва су била нови начин организовања прегалаца и омладине у родољубивом духу. Група студената основала је „футбалски клуб Соко”. Први председник клуба био  Љуба Јовановић. У тадашњој малој Србији „Соко” је био први фудбалски клуб који је напорним радом и по цену жртава, морао да разбија заблуде против фудбала, да ствара публику и терен за развој фудбала, и да даје подстрека за оснивање нових клубова. Било је случајева да су оснивачи нових клубова добили ногометно искуство у клубу „Соко”. Из редова чланства „Сокола” у току ратова 1912-1918, велика већина борила се, а неколико их је погинуло. После ратова, све је требало поново подизати. Нико од „Соколаца” није жалио жртава за обнову клуба.

Први председник клуба Љуба Јовановић, био један од соколских старешина и учесник Кривошијског устанка у Боки Которској. У свом прегалаштву бавио се и фудбалом.  У групи студената која је играла у Соколу био је будући познати архитекта Момир Коруновић. У „Споменици о тридесетогодишњици 1903-1933” истицао се рад клуба на патриотском васпитању и  жртве из редова чланова клуба које су пале у борби за ослобођење и уједињење. На терену клуба у Кошутњаку одржавани су приредбе и слетови Соколске жупе Београд. Чланови клуба учествовали су на соколским слетовима у Прагу. По наређењу власти од 1933. такмичио се као ФК БАСК (Београдски академски спортски клуб). У времену после Другог светског рата ФК БАСК се гаси и сву своју имовину ставио на расположење фискултурно-спортском одбору Србије. На педесетогодишњицу 1953. ФК Сењак преузео је име БАСК.