У Вардарској бановини 1937. обележена је 25-годишњица ослобођења 1912. Том приликом је Просветни одбор Савеза Сокола издао маја 1937. књигу „Јужна Србија”. Уредио ју је професор Богољуб Крејчик, подпредседник Просветног одбора Савеза СКЈ.: „Култура је резултат свестране еволуције једнога народа, а истовремено моћно средство за његов даљи развитак. Отуда се са привредним животом напоредо, мора развијати и култура, просвета, школство, наука – једном речи све што чини садржајност духовног живота.” У Старој Србији у доба Османског ропства остале су цркве и манастири који су подсећали на стару славу. У записима у преписиваним црквеним књигама радо се истицала веза са још слободним северним крајевима под деспотовином. Боље прилике настале су за Србе под Турцима са обновом Пећке патријаршије 1557. Црква је тада била заточник националне идеје и замењивала је државу, одржавајући у сећању некадашњу славу и велико име у историји.
У то доба просвета била је наставак живота под Отоманском империјом од пропасти слободних српских земаља. Учило се код свештеника и калуђера. Постојале су и црквено-општинске школе, у којима су писмени људи, обично мајстори терзије, учили децу основним знањима. Таква настава је прво престала код Срба у Аустрији, па потом у ослобођеној Србији. Њу је сменила модернија настава у Кнежевини Србији која се ширила и у неослобођене крајеве. Учитељи су водили школе у Врању, Куманову, Кратову, Скопљу, Тетову, Приштини, Прилепу, Велесу, … За време ратова за ослобођење и независност Кнежевине Србије 1876-1878, скоро све постојеће српске школе биле су затворене, а учитељи прогоњени. По завршетку рата учитељи уколико нису страдали у рату, склонили су се у Кнежевину Србију да тамо продуже свој рад. То су искористили други за своју пропаганду. Само сада је било теже отворити нове школе, јер су Турци били опрезнији. До ратова Турци нису на школе гледали са подозрењем, после ратова на школе су гледали као на револуционарна гнезда и њихово отварање нису лако допуштали. Упркос бројним проблемима школе су отваране. Значај учитеља био је у томе што су они уз школе водили и течајеве за неписмене старије младиће, оснивали културно-просветна друштва и у њима сарађивали као деловође, хоровође певачких друштава, соколски начелници, благајници фонда сиромашних ученика …. Уз то су морали да помажу четничку акцију. Учитељи су сматрали као своју обавезу да у месту службовања подигну нову школску зграду. Радили су и физички на градњи школе. По ослобођењу 1912. српских основних школа било је око 300 са преко 400 учитеља. У Вардарској бановини било је 1.130 основних школа. Било је српских школа и уз границе Бугарске (Крива Паланка, Кратово, Малеш). Отваране су и средње школе. Богословија у Призрену основана је 1871. Сем свештеника образовала је и учитеље па се називала Богословско-учитељска школа. Отваране су гимназије у Цариграду 1892, а 1893. у Скопљу и Солуну. Затим у Битољу, Велесу и Пљевљима. Цариградска гимназија затворена је 1902. Солунска гимназија укинута је 1910. Оне су пробиле лед и за њима су осниване нове гимназије. Тако да је Скопље било најважније српско просветно средиште са пуном осморазредном гимназијом и четвороразредном учитељском школом као и женском домаћинском и учитељском школом. Немањичке задужбине биле су за народ жива књига која је говорила о снази и моћи у прошлости и снажила веру и наду за срећнију будућност. У Првом српском устанку учествовали су и становници бановине. Старе манастирске и црквене школе као и полуписмене учитеље, који су одржавали просвету у скромним границама још и у првој половини 19 века, заменили су педесетих и шездесетих година 19 века учитељи који су дошли из Босне, Војводине, Србије, Лике и Црне Горе. Свршили су школе у Београду Сава Дечанац, Петар Костић, Зарија Поповић, Трифун Димитријевић, Ђока Камперелић, … Призренска богословија, Игуманова задужбина, отворена је 1871. Ђачке дружине, почевши од „Растка” у Призрену 1889. спремале су своје чланове за борбу за ослобођење.
На предлог ректора београдског универзитета Јована Цвијића основан је у Скопљу Филозофски факултет. Др. Радослав Грујић, декан филозофског факултета основао је Музеј Јужне Србије. Сем факултета у Скопљу је деловала учитељска школа, са паралелним мушким и женским оделењима за Вардарску бановину у којој је било мноштво неписмених. У односу према броју учитељских школа у другим бановинама та једна није била довољна. Др. Миливоје Павловић сматрао је да Скопље треба да буде културно средиште у јужном делу Југославије, јер су културна средишта била у северном делу земље (Љубљана, Загреб, Београд са Новим Садом и Суботицом). На просвети народа у Вардарској бановини радили су Народни универзитет, Просвјета, Просветни одбор Соколске жупе Скопље и Хигијенски завод. У част прославе двадесетпетогодишњице ослобођења основана је „Културна лига” у Скопљу.
Кад је основан Филозофски факултет у Скопљу његови наставници су желели да се створи и установа која је требала да организује научни рад у Јужној Србији. Под председништвом др Тихомира Остојића, првог декана Филозофског факултета у Скопљу, основано је 26 марта 1921. Скопско научно друштво. Друштво је реорганизовано 21 марта 1925. Окупили су и научнике из целе Југославије који су се бавили истраживањем Јужне Србије. Друштво је издавало Гласник Скопског Научног Друштва и Књиге Скопског Научног Друштва. Имали су 1927. 156 чланова, међу којима 18 редовних и 21 дописног. Сваке године на дан ослобођења Скопља, 26 октобра, држана је свечана седница, на којој је Управа извештавала о свом раду. Друштво Свети Сава желело је да отвори вечерњу школу у Скопљу. Обратило се за помоћ министарству просвете али је оно није дало помоћ. Друштво је примило од краља Александра поклон од 10.000 динара за Друштвену Вечерњу Школу у Скопљу. Примљена је помоћ министарства посвете од 6.000 динара у јуну 1925.
У Скопљу је 26. октобра 1927. прослављено 15 година од ослобођења од турске власти. Варош је била окићена заставама. Тог дана је освећено позориште краља Александра I. На слави 21. Чехословачког пешадијског пука били су присутни вицеадмирал Драгутин Прица, … митрополит Варнава, велики жупан Антоније Вилдовић и председник скопске општине Никола Сапунџић. Освећење позоришта извршио је митрополит Варнава. У краљевој ложи био је краљев изасланик вицеадмирал Драгутин Прица, … изасланици позоришта београдског, загребачког, новосадског, сарајевског и љубљанског. У свом говору митрополит Варнава истакао је : „ Ми смо ову земљу крвљу ослободили, крвљу је морамо чувати и стварати културне установе у њој.” Књижевник Вељко Петровић, изасланик делегације министарства просвете рекао је : „ … како је Позориште једино стециште националне културе, док су све остале установе махом интернационалне.” У свом говору председник скопске општине Никола Сапунџић истакао је : „ … Наше Позориште стекло је љубав и дивљење Скопљанаца, својим лепим радом од ослобођења до данас. Под најтежим приликама, без своје куће, као неким злим удесом гоњено, скривало се оно под туђе кровове, који га често нису штитили довољно ни од кише ни од ватре. Али поред свега тога, ни за један тренутак није ослабила реч Позоришта, нити је замукао његов глас, којим је проносио у широке слојеве грађанства мисао српске просвете и српске културе.”
Почетком јануара 1928. обишао је низ градова Јужне Србије професор др. Александар Арнаутовић, да у име Коларчевог фонда, који је финансирао акцију Народног Универзитета, припреми све што је било потребно за циклус предавања. Просветна акција је почела свечаним отварењем у Скопљу, где је Коларчев Универзитет отворен предавањем др. Владимира Ћоровића, професора универзитета из Београда. У Скопљу су мислили да долази министар просвете, па су се окупили да га дочекају на перону професори Универзитета и гимназије, Караџић, управник Народног позоришта Краља Александра у Скопљу, велики жупан Наумовић, … . Уместо министра дошли су професори београдског универзитета Слободан Јовановић и Владимир Ћоровић.
Хигијенска секција Лиге народа, упућивала је појединачно или у већим групама познате научнике и стручњаке из европских и ваневропских земаља (Јапан, Кина, Тајланд, Иран, Сирија, Аустралија, Латинска Америка,…) у Јужну Србију, да се ближе упознају са радом на терену. Резултат посета био је да је Лига народа годинама слала на практични стаж многобројне стране лекаре, који су свршили теоријске курсеве у Паризу, Риму или Хамбургу. Дело које је подигло углед Југославије и њене науке, створено је за непуну деценију. Почело је као акција против маларије, а онда је проширено на испитивање и сузбијање свих заразних болести. Институт за тропске болести у Скопљу отворен је и освећен 5. априла 1925. Говорници на свечаности истакли су да је после Хамбурга институт у Скопљу други завод у Европи за тропске болести. Највећа маларична зараза у Југославији била је у Македонији и Далмацији. У часопису „Српско Косово” из Скопља истакли су : „ … Против маларије биће бољи лек исушивање баруштина и борба противу комараца. А кад комарци учине пакост уједом, онда нам је овај Институт добро дошао. Министарство Народног Здравља нека је за ово неколико година имало овај успех па је доста !”
Потом се прешло на здравствену заштиту одојчади, мале и школске деце, сузбијање туберкулозе и венеричних болести, надзор над храном и водом за пиће, здравственим просвећивањем и асанације терена. Ову организацију је требало из основе стварати, јер до тада није ништа рађено. Подизане су установе у свим крајевима заостале покрајине. До 1937. подигнуто је 54 установе, од Сјенице до Ђевђелије, у градовима и у тешко приступачним селима. Врхунац напора био је Хигијенски завод у Скопљу. Рад завода и његових установа постајао је сваке године све разноврснији и обимнији. Хиљаде слабуњаве деце прошло је кроз опоравилишта, где су у перистетским, крушевским и дечанским шумама провела жарка македонска лета под сталним надзором лекара. Слабо исхрањеним ученицима издавани су оброци хране у ђачким трпезама. Сузбијане су епидемије пегавца, трбушног тифуса, шарлаха у дифтерије. Радило се по зими и по највећим жегама, у градовима као и по забаченим селима непроходних крајева. Од асанационих објаката до средине 1934. израђено је 78 водовода, каптирано 42 врела, избушено 38 артеских бунара, ископано и асанирано 66 обичних бунара, издато 15.000 м водоводних цеви као помоћ, подигнуто 64 купатила и зграде у којима су смештене хигијенске установе. Такође израђено је 89 појила за стоку, 25 корита за прање рубља, јавна перионица са топлом и хладном водом и 125 других објеката. Највећи део радова израђен је у селима. У селима су одржавани домаћички течајеви, течајеви за сеоске младиће и предавања о здрављу.
Хигијенски завод у Скопљу је 1929. основао своју филмску секцију, која је снимала и израђивала филмове у режији завода. Снимио је филмове : Маларија (1161 м), На сунцу и ваздуху (400 м), Међу будућим домаћицама (335 м), Зараза побеђује (о пегавцу,1.200 м), Земљотрес на југу (847 м) Филмове је Завод приказивао бесплатно у циљу здравствене пропаганде и поуке. Покушано је да се манастири користе као летовалишта за здраве и као санаторијуми за болесне од плућних болести. Из Нудијске школе Хигијенскох завода изашло је неколико генерација нудиља. Овако обиман програм рада био је могућ кроз сарадњу са најширим слојевима народа. Сарадња је била успешна са Црвеним крстом, Соколском жупом Скопље, друштвом “Српском мајком”, Народним универзитетом у Скопљу.
Као пример сарадње са друштвима може се навести рад Школе за домаћице Скопске Области. Прва школа за домаћице Скопске Области радила је од 12. септембра до 16. децембра 1928. У школи је било 26 ученица. Школу је издржавао Обласни одбор Скопље. Женски покрет из Београда је вршио организацију и давао радну снагу, а Хигијенски завод је давао бесплатан стан и лекара за хигијену. Школом је управљала Станислава Јовановић, управна чланица Женског покрета из Београда са помоћницом Станом Лазаревић. У школи су биле ученице Ванда Колендић, Вера Вучидолац, Вида Степић, Даница Тодоровић, Јулија Ставридис, Крстана Богојевић, Лепосава Михаљевић, Маћа Стојановић, Невенка Тодоровић, Надежда Ђорђевић, Надежда Атанацковић, Пандора Исаиловић, Павлина Ђиковић, Паулина Гребенаровић, Роза Чкоровић, Рада Секулић, Рада Пајевић, Софија Стефановић, Слободанка Јањевић, Симка Мартиновић, Фроса Зафировић, Цана Чемерикић, Цветанка Џолевић, Косара Илић, Љубица Стефановић и Перка Павловић. Домаћичка школа радила је и 1929 године са 24 ученице.
У Старој Србији после турског освајања остале су цркве и манастири који су за време Османског ропства подсећали на стару славу. У записима у преписиваним црквеним књигама радо се истицала веза са још слободним северним крајевима у деспотовини. Боље прилике настале су за Србе под Турцима са обновом Пећке патријаршије 1557. Црква је тада била заточник националне идеје и замењивала је државу, одржавајући у сећању некадашњу славу и велико име у историји. Учило се код свештеника и калуђера. Постојале су и црквено-општинске школе, у којима су писмени људи, обично мајстори терзије, учили децу основним знањима. Таква настава је прво престала код Срба у Аустрији, па потом у ослобођеној Србији. Њу је сменила модернија настава у Кнежевини Србији и отатле се ширила и у неослобођене крајеве. За време ратова за ослобођење и независност Кнежевине Србије 1876-1878, скоро све постојеће српске школе биле су затворене, а учитељи прогоњени. По завршетку рата учитељи уколико нису страдали у рату, склонили су се у Кнежевину Србију да тамо продуже свој рад. То су искористили други за своју пропаганду. Само сада је било теже отворити нове школе, јер су Турци били опрезнији. До ратова Турци нису на школе гледали са подозрењем, после ратова на школе су гледали као на револуционарна гнезда и њихово отварање нису лако допуштали. Упркос бројним проблемима школе су отваране. По ослобођењу 1912. српских основних школа било је око 300 са преко 400 учитеља. После ослобођења 1918. настављен је рад на ширењу просвете. У Вардарској бановини било је 1.130 основних школа. Сем државе у просветном раду учествовала су приватна удружења. Највеће заслуге за народ имали су Хигијенски заводи, који су добили и међународно признање. Рад хигијенских установа у Вардарској бановини започео је као акција против маларије. Касније је рад проширен на сузбијање свих заразних болести. Рад на просвети био је у односу на остале бановине заостао, али су га писци поредили са периодом отоманске власти.
