Др. Милан Главинић рођен је у Београду 15 априла 1891. у породици Косте Главинића. У Београду је завршио основну и средњу школу, па је отишао у Немачку и студирао архитектуру и урбанизам. Кад је избио Балкански рат 1912. вратио се у отаџбину. Прво је био добровољни болничар, а касније војни цнзор. После завршетка рата вратио се у Дрезден да настави да студира. Није завршио студије, јер се вратио 1914. са групом студената преко Русије, Румуније и Бугарске у Србију. Пријавио се у прву ђачку чету у Скопљу. После теже болести ослобођен је борачке службе, па је радио у војном округу и инжињеријској инспекцији. Са њом се повлачио преко Албаније на Скадар до св. Јована Медуанског. После чекања од месец дана, укрцао се на француску лађу, па је преко Италије стигао у Тулон. Са осталим српским студентима био је упућен на студије у Швајцарској. Студирао је у Швајцарској, где је завршио архитектуру, са одличним успехом бранећи докторску тезу о „урбанистичким мотивима у Швајцарским градовима”.
После ослобођења вратио се у отаџбину. Радио је у администрацији. На положају секретара Главног просветног савета био је скоро 10 година. Истицао се својим радом у Југословенско-Чехословачкој лиги, у Пољско-Југословенској лиги, у Руско-Српском клубу и у Друштву за Лужичке Србе. Биo је још у Средњошколској матици, Радио клубу, Савезу извидника и планинки. Брат др. Милан Главинић упознао се са соколима 1907. када је био ученик V разреда реалке. Редовно је посећивао часове вежбања на „Летњем вежбалишту” у дворишту једне зграде у Космајској улици. Од тог времена, са прекидом током ратова, стално је био активан члан Соколског друштва у Београду. Од 1930. био је просветар у Соколском друштву Матица Београд. Увео је план и систем у просветном раду, који је постао његовим доласком за просветара, своје право место уз теловежбени рад. У приближно исто време био је изабран за просветара Соколске жупе Београд. Просветни одбор Соколског друштва Београд I одржао је је од 24 до 29 септембра 1934. идејну школу за чланове управе друштва и предњачког збора. Предавања су одржавана свако вече, а један од предавача био је др. М.К. Главинић са темом Историја Соколства. На предавањима је било просечно 46 слушалаца. По завршетку идејне школе одржано је 29 септембра 1934. соколско посело. После трогодишњег просветног рада у Матици, чланови су га изабрали за старешину. Радио је на довршењу Соколског дома. Добили су зајам, помоћ од Савеза Сокола, од министара, од председника владе, од Хуманих друштава. Чланице Друштва „Књагиња Зорка” прикупљале су прилоге за соколски дом 27 маја 1929. Соколи су за подизање својих домова организовали свечане академије, забаве и лутрије. Соколско друштво Београд „Матица” приредило је соколску академију 4. јануара 1931. у „Мањежу”. Старешинство је упутило позив : „Молимо Вас, да изволите са својом породицом посетити ову Академију, која је израз соколског рада нашег Друштва и која треба да буде пропаганда за соколско васпитање наше омладине”. Програм академије био је : Поздрав старешине друштва. 1. Мушка деца : „Веслачи” – Оченашек – Матејовец 2. Женска деца : „Дечије игре” – Војновић – Поспишил 3. Мушка деца : „Стрелци” – Ристић – Госек 4. Мушки подмладак : „Петица” – Приможић 5. Чланови II : „Приморац” – Дер – Шрабец 6. Чланови и чланице III : „Моравска беседа” После је био одмор. 7. Чланови I : Вежбе на високом разбоју 8. Мушки подмладак : „Двадесетица” – Јефтимијадес – Поспишил 9. Женски подмладак : „Нови смерови” – Новелкова – Поспишил 10. Чланови : „На стражи” – Прможић 11. Чланице : „Далматински шајкаш” – Јанковић – Шрабец 12. Чланови I : „Фауст” – Ристић – Гуно. Соколана друштва тада је била у Босанској ул. 32.
Темељи Дома су ударени 6. октобра 1929. и онда се стало због недостатка средстава. Дом је завршен и освећен 1936. Назван је „Соколски дом Краља Александра I”. Пројектовао га је члан Матице Момир Коруновић, а отворио га је старешина друштва, др Милан Главинић. Свечаности су присуствовали др. Ђура Паунковић, ректор Универзитета др. Богдан Гавриловић и сви тада живи некадашњи старешине „Матице”. Просветни одбор жупе Београд одржао је састанак у просторијама Извозне банке, на V спрату, у кујни. На састанку били су председник, заменик и секретар: др. Милан Главинић, Крејчик и Момир Синобад. Савезни просветни одбор био је пренесен у Београд, и др. Милан Главинић је био подпредседник. Био је два пута биран за посланика. И кад је изабран за посланика, на Косову, посећивао је седнице Просветног одбора у друштву и жупи. Учествовао је на соколским вечерама, седницама, скупштинама и забавама. Није пропустио ни једну прославу Првог децембра, Шестог септембра, ни комеморацију Деветог октобра. Ни једну соколску добротворну приредбу није пропустио. Јављао се лично или са прилогом. Као посланик среза грачаничког уз остало, помогао је да се на Косову доврше 4 соколска дома. У свом чланку „Значај 1 децембра 1918 године” у првом броју гласника жупе Београд „Око соколово” написао је да је у прошлости соколству држава била циљ, а сада је држава средство да свуда допре соколска мисао. Истакао је : „ … Соколство је прихватило поуку из наше народне историје да се само жртвама долази до највећег циља и среће народа, тј. до потпуне народне и државне слободе. Њему лебди пред очима сјајан пример неустрашиве и неједнаке борбе голоруких шумадијских сељака 1804 године противу силне турске царевине; лебди победа сиромашне, материјално и физички исцрпене витешке Србије над Аустроугарском, која је била по броју војника и богатству материјалних средстава далеко надмоћнија. …. У соколству постоји вечна борба за постигнућем бољега, као што постоји и у нашем народу слична борба, која никада није била задовољна постигнутим успехом, већ је увек тежила за већим успесима. Прва намера устаника у Шумадији била је да се ослободе Дахија, затим да се ослободе турске управе. После ових постигнутих резултата Шумадија је тежила да се истерају Турци из градова; да се извојује независност Србије; да се ослободи Стара Србија и Маћедонија; да се прво уједине сви Срби, … .Сав рад нашега предратног соколства био је посвећен једном циљу : преко телесног и моралног јачања народа, нарочито омладине, спремати свесне родољубе и борце, који ће своје младе животе дати за отаџбину, као потребну жртву за њено ослобођење. … Соколска је дужност да буди народну свест и љубав према народном духу, да чува не само самосталност и независност своје државе, него и самосталност духовног живота и карактера свог народа. … . Сада је омогућен приступ у … соколство и најширим слојевима нашега народа, како би у соколској организацији створили јединствену вољу целога народа. Баш ова чињеница захтева од нас да уложимо све своје силе, да соколство остане на правим соколским путевима, и да у борби за добро народа и државе буде чврсто и истрајно. … “Као просветар у „Оку соколовом” између осталих објавио је чланке „Рад усавршава човека” и „Знати и моћи”.
Старешина словенског и чешкословенског соколства др. Станислав Буковски посетио је Београд 26. јануара 1937. Посланик Чехословачке др. Вацлав Гирса приредио је у посланству чај у част др. Буковског. Поред старешине др. Буковског и тајника Кепла, на чају су били министар др. Јосип Рогић, чланови старешинства Савеза Сокола, представници Соколске жупе Београд са замеником старешине жупе Београд др. Бранком Чипчићем, управа и чланство Соколског друштва Београд-Матица на челу са старешином др. Миланом Главинићем, као и бројни представници и чланови осталих соколских друштава у Београду и руски соколи. У част др. Буковског одржана је свечана соколска седница у Соколском дому Београд-Матица. Као домаћин дома, старешина Соколског друштва Београд-Матица др. Милан Главинић, у име друштва пожелео је гостима најсрдачнију добродошлицу. Др. Буковски је свој говор почео на српском а завршио на чешком. Свечана седница завршена је соколском химном „Хеј Словени” коју су сви присутни стојећи певали. Соколска жупа Београд приредила је у просторијама дома вечеру у част гостију. У великој дворани дома била је игранка. Његова жена Добрила Главинић била је ангажована у женском покрету. Председницу бугарског женског савеза Димитр. Иванову на железничкој станици у Београду 17 септембра 1937. дочекале су Перса Продановић, Тонка Рибарка, супруга др. Ивана Рибара, Љубица Јовановић, Добрила Главинић и др.
Био је одликован Медаљом освећено Косово, Албанском споменицом, Светим Савом III и V реда, Југословенском круном III реда, Легијом части V реда и Орденом академске палме I и II степена. Изабран је за најмлађег почасног старешину Соколског друштва Београд „Матица”. Постављен је октобра 1940. за председника Управног одбора Речне пловидбе Краљевине Југославије. Вредни соколски радник др. Милан Главинић био је национални прегалац, чији је животни пут пример члана сокола који је прошао кроз бурне године успона Краљевине Србије. После Првог светског рата бавио се просветним радом. Учествовао је неуморно као државни чиновник, народни посланик, соколски старешина и члан родољубивих, културних и хуманих друштава у свим културним и осталим активностима и манифестацијама. Такав је био др. Милан Главинић и његова жена Добрила.
