Од Уједињења 1918. Дубровник се трудио да буде културни центар Приморја. Дубровачка друштва настојала су предавањима да уздигну културни живот грађана. Друштва су приређивала предавања о књижевности, науци, … . У организацији Народне Женске Задруге одржавана су предавања у просторијама соколског друштва у Спонзи. По писању дубровачког листа „Рад” на предавању књижевнице Милице Јанковић окупило се велико мноштво слушалаца. У Соколани 5 јануара 1920. предавала је Јелка Миш о народном умијећу. Задруга је приређивала бесплатно за своје чланице два пута недељно низ просветних предавања у мушкој православној школи. Приредила је предавање др. Јелке Перић „О женском питању и организацији југословенских жена”.
На молбе дубровачких друштава Милан Решетар је почетком двадесетих година XX века држао предавања у Дубровнику. Већина чланова Југославенског Академског клуба била је из редова предратне националистичке омладине. Организовали су предавања „Скерлићево вече”, „Шантићево вече”, Милан Решетар држао је предавање „О књижевном и пучком говору у Дубровнику”, Милорад Медини „Кметски одношаји у Далмацији”, …. и др. Клуб је одржавао седнице у просторијама Соколског друштва, „Слоге” и Дубровачког радничког друштва. Др. Милан Решетар одржао је предавање „О културним приликама у Дубровнику средњега вијека” 4. маја 1920. у дворани Сокола на позив Народне Женске Задруге. То је било 12 јавно предавање које је организовала Задруга. Задруга је приредила 1920. „Умјетничку изложбу” народних везова у општинској већници у Дубровнику. У листу „Рад” истакнут је пионирски занос Јелке Миш. На изложби је изложена збирка учитељице Јелке Миш коју је она сакупљала 26 година. Њена сарадница била је Кати Коротај. Изложиле су своје радове Бизаро, Ф. Јакшић, З. Бандур и Д. Сухор. Лина пл. Богдан је изложила збирку ретких конавоских мрких везова из XV и XVI века. Прослава Видовдана 1920. била је везана за Дјечји дан. Лист „Рад” одао је признање Задрузи и „Пчелицама” које су се истакле у пожртвованости за српску децу. Музика је 27. 6. 1920. прошла градом и одржан је свечани помен у Бондином позоришту. Слушаоци су се захвалили говорнику дон Нику Ђивановићу на беседи. На Видовдан били су држани помени у црквама за пале борце, којима су присуствовали представници власти. Пред Двором је говорио потпуковник Драг. Михајловић о Видовдану и нашој сирочади, потакнувши Дубровчане на дарежљивост према деци палих бораца. За њим је говорила ученица Петковић у име друштва „Пчелице”, а онда се развило коло женске деце. Одржана је вечерња забава на Брсаљама, којој је присуствовала и музика, а на којој је дато много прилога за сирочад. Како је истакао лист „Рад” тиме је завршена прослава 531 годишњице Косовске битке и 6. годишњице дела Принципа и Чабриновића.
Задруга је 26. фебруара 1921. приредила друго историјско музичко вече о Лудвигу ван Бетовену у дворани Дубровачког Српског Пјевачког Друштва ,,Слога”. Паула Беговић говорила је о Бетовену а затим је следио програм из његових најбољих дела. Извођачи су били чланови “Слоге”. Кратким представљањем Бетовена Паула Беговић је слушаоце увела у концерт. Програм је био од 4 велике инструменталне комшпозиције. Прва композиција била је “Кориолан”. У својој рукописној оставштини дон Нико Ђивановић је написао : “Све је то Бетовен мајсторски обрадио”. Ђивановић је истакао пијанисткињу : “Душа и овог другог концерта била је наша опћенито призната виртуоскиња на гласовиру : госпођа Паула Беговић. … Из првог комада имамо похвалити и њену ученицу госпођицу Мају Марић, која је својом техником и интерпетацијом свратила на се симпатију слушалаца.” Писао је и о музичарима : “Ј.Чижек (прва виолина) Хомер (друга виолина), Ј. Катић (виола), Р. Вучетић … Господин Чижек наш је дубровачки многогодишњи маестро, ваљан и као учитељ и као аранжер и као виолиниста, … господин Јозо Катић познат из квартета Чижек-Хопе…-Катић-Пуљези…као виолиниста на мјесту, господина Р. Вучетића вриједни ученик Чижеков, а госпођица П. Катић мајсторица на гласовиру. Зна се колико труда и одрицања стоји за приредити овако концертно вече, па зато с обзиром на постигнути признати успјех, заслужују г. аранжери искрено наше признање. На нашем је грађанству да својим још бољим посјетом (а кад када и пажњом!) подупре рад ове дружине која нам је на дику те у нашем граду видно постаје важан музички фактор, својим просвјетним будитељским радом, умјетничким узгојем нашег опћинства, а наше вриједне омладине. Ова ће пак дружина и од своје стране, видећи се схваћеном и подупирана, све учинити и својом прокушаном иницијативом и према којем згодно датом им савјету, еда получи што интезивније ту племениту узгојну сврху код нашег грађанства и жељног да поновно чује ова иста дјела и друга музичка дјела неславенских, а и што прије и славенских великана дакако уз нешто више упозоравања на карактеристике и главне идеје комада који се слушају”. Домаћа друштва помагали су и богати исељеници из Јужне Америке. Мигуел Михановић посетио је 1922. Дубровник и прегледао хуманитарне институције у Дубровнику. Посетио је своје родно место Доли. Даровао је 200.000 круна Дјечјем Заклоништу и Народној Женској Задрузи, 10.000 Круна Дубровачком Радничком Друштву. …. . На позив дубровачке омладине Коста Страјнић држао је 1923. предавања о уметности словена. Предавао је о Прагу, Кракову, Москви и Петрограду. Предавања су организована у дворани Српског певачког друштва „Слоге”. Учитељско друштво „Јединство” је на својој редовној скупштини 8 новембра 1924. одлучило : „Тражи се од министарства просвјете, да се према резолуцији главне скупштине у Дубровнику, у основне школе уведе тјелесно васпитање искључиво у духу Југославенскога Соколства, а за проведбу тога да се што прије образују стручне анкете Соколских и учитељских радника. У Загребу у основним школама да се поставе посебни учитељи соколске гимнастике и пјевања, јер то траже национално узгојни интереси нарочито у овоме раду”.
У Дубровнику је 30. новембра 1923. уочи а у част Дана Уједињења основано учено друштво „Свети Влахо”. Друштво је основала група научника и књижевника из Дубровника. Једни су радили у дубровачкој гимназији, а други су радили у Београду и Загребу. Задатак друштва био је „да поради да се ово друштво временом претвори у академију знаности и умјетности са сједиштем у Дубровнику”. Чланови управе Дубровачког ученог друштва „Свети Влахо” били су председник Антун Вучетић, подпредседник Марко Мурат, Јосип Ћира, каноник Анте Лиепопили, Илија Сидик, Алберт Халер. Секретар друштва био је Јован Перовић. Друштво је учествовало на откривању споменика краљу Петру I. Поводом десетогодишњице смрти Будманија у оквиру ДУД „Свети Влахо” приређено је спомен-вече јануара 1925, у Бондином театру. О научном раду говорио је Јакоб Царић, а Вид Вулетић Вукасовић предавао је „Знамените црте из живота Петра Будманија као родољуба и пријатеља радништва”. Друштво је организовало предавања на којима су предавали Јорјо Тадић, Нико Ђивановић и Вид Вулетић Вукасовић. Пригодна предавања одржали су : Трухелка, Јован Перовић, Вицко Липановић, Кристо Криле, Марко Марчић и Влахо Фортунић. Лујо Војновић одржао је 25. фебруара 1928. предавање. Антун Вучетић изабран је 1928. за дописног члана Српске краљевске академије у Београду. Друштво је издало у Дубровнику 1929. „Гласник Дубровачког ученог друштва „Свети Влахо”. Истакнути историчари међу који је био Милан Решетар штампали су своје прилоге у гласнику. Циљ друштва био је да се рукописи сачувају од пропасти и предају потомству. Друштво је организовало низ предавања. Друштво Св. Сава из Београда дало је Дубровачком културно научном друштву Св. Влахо већу помоћ. Утемељивач Друштва Светога Саве у 1925. години из Дубровника био је Балдо Кристић (10) Повереник Друштва Св. Сава из Дубровника био је Божо Хопе. Утемељачи Друштва Светога Саве у 1926. години из Дубровника били су Мирко Ђаја и Тодор Споровала.
Поводом смрти др. Јована Цвијића одржан је помен 30. 1. 1927. У име Дубровачког ученог друштва „Св. Влахо” Јорјо Тадић одржао је предавање у Соколском дому у Спонзи о животу и раду дра Јована Цвијића. Затим је члан сокола Михо Кусијановић говорио о Цвијићеву југословенству.
После опсежних припрема друштво „Св. Влахо“ издало је 1929. научни часопис „Гласник Дубровачког ученог друштва „Свети Влахо“ 1 (1929). У Гласнику штампани су радови др. Милана Решетара, Луја Војновића, Ђуре Керблера, Јорја Тадића, Ферда Шишића, Антуна Вучетића, Ника Ђивановића, Вида Вулетића Вукасовића, … .
По мишљењу дубровчана тог времена најзначајнији научник из Дубровника био је др. Милан Решетар. У Дубровнику је 1931. штампан „Зборник из дубровачке прошлости: Милану Решатару о 70-ој годишњици живота пријатељи и ученици“. У редакционом одбору Решетарова зборника били су Владимир Ћоровић, М. Деановић, Ф. Фанцев, Ф. Кидрич, Петар Колендић, Ј. Нађ и М. Тентор. Издавачи су били М. Видоевић и Јорјо Тадић. (колско позориште у Спонзи. Соколска дилетантска секција у извела је на соколској академији 2. децембра 1928. Војновићев I чин „Лазарева Васкрсења”. Друштво је телеграфски замолило болесног Ива конта Војновића у Београду, да дозволи приказивање комада. Он је телеграфисао : „Дозвољујем врло радо да се прикаже моје „Лазарево Ускрснуће” под врсним водством Божа Бубала, ослободивши представу од свих тантиема. Сретни били и сретно успјели. Желим мојим Соколима и Дубровнику – Иво Војновић”. По извршеној академији друштво је послало телеграм Војновићу у Београд : „Са врло успјеле академије раздрагани „Лазаровим Васкрсењем” заносно поздрављамо ауктора, желећи Вам сваку срећу и скори повратак у нашу Дубраву. – Соколско друштво”. Божидар Бубало био је прочелник соколске позоришне секције а Александар Тупалов режисер. Три актовке секција је одиграла 13. јануара 1929. : 1. „Изборна туберкулоза” од Ј. Девића; 2. „Жена и лупеж” од А. Аверченка у преводу Боже Бубала; 3. „Нос”. Играли су Злата Палчок, Невенка Ковачић, Ринка Јеричевић, Милка Матекало, Никица Таљеран, Бранко Хопе, Благоје Самарџић, Миро Рибичић, Вељко Маричић, Александар Тупалов, Владо Катавић, Перо Богдан и Нинко Матијевић. Секција је 17. фебруара 1929. одиграла актовке : 1.„Зимски капут” од П. Петровића, 2. „Провалник” од Ђ. Прејца. 3. „Аналфабета” од Бранислава Нушића. Играли су Мари Осмак, Ринка Јеричевић, Никица Таљеран, Божидар Бубало, Бранко Хопе, Вељко Маричић, Миро Рибичић, Благоје Самарџић, и Александар Тупалов. Соколска Позоришна секција је 13. октобра 1929. наступила на новој позорници изграђеној по нацртима сокола инж. Владимира Белајева. Играли су комедију у три чина „Чвор” од Пеције Петровића. Пре представе, прочелник секције Бубало говорио је о животу и раду Пеције Петровића.
Основна главница Матице српске у Дубровнику од 160.000 аустријских фјорина, била је у аустријским обвезницама. После пропасти Аустрије тај новац није надокнађен. Туторство српско–православне црквене општине у Дубровнику трудило се да обнови рад Матице. Управни одбор српско–православне црквене општине одржавао је књижницу. Станојло Димитријевић, уредник „Српског Косова”, посетио је 1930. Дубровник на повратку са Крфа. Пловио је на броду „Србин” од Крфа преко Бара до Дубровника. У Дубровнику одсео је у хотелу „Лапад”. Трамвајем је отишао у град. У православној цркви упознали су се са предплатницима „Српског Косова”. Први им је пришао судија Душан Башић, упознао их и представио осталој господи у цркви. После разгледања цркве, изашао је у друштву Башића и Милоша Бобића да обиђе Матицу српску у Дубровнику. Остао је дуже разгледајући богату библиотеку, у којој је запазио копију Мирослављевог јеванђеља. Из Матице српске изашао је у српском друштву на чашу пива. Ту је срео старог пријатеља Милана Томановића. Срби у друштву у коме је био жалили су се како не смеју да србују. У Дубровнику је остао три дана. Прегледао је дубровачке старине и продужио бродом „Карађорђе”за Сплит. На њега је Дубровник оставио изванредан утисак.
У Краљевском архиву (Државни архив) радили су дубровчани Вид Вулетић Вукасовић, Јозо Решетар, Нико Ђивановић, Анте Лиепопили, Јорјо Тадић, Антун Вучетићи Јовица Перовић. У Дубровнику је деловао круг окупљен око историчара уметности Косте Страјнића. (18) Обласни одбор Јадранске страже у Дубровнику приредио је 9. априла 1935. помен Михајлу Пупину, коме су присуствовали претставници свих градских националних, културних и хуманих удружења. О животу и раду М. Пупина говорио је потпредседник Обласног одбора Душан Башић, врховни државни тужилац у пензији.
У складу са жељама Српског културног клуба дошло је до активирања српских друштава у Дубровнику. Матица Српска поново је отворена 27. септембра 1936, предавањем др. Владимира Ћоровића „Карађорђев устанак и Дубровник“. Сем предавања Матица је отворила кружоке словенских језика, у првом реду руског. Матица Српска у Дубровнику своје свечане сједнице и предавања приређивала је у просторијама Дубровачког Српског Пјевачког друштва „Слога“. У свечаној дворани „Слоге“ Матица је одржала предавања о Руђеру Бошковићу, Вуку Караџићу, Пушкину … . На дан 300–те обљетнице смрти Ђива Франа Гундулића 8 децембра 1938. приредила је свечану сједницу, на којој је проф. С. Бурина одржао предавање о Гундулићу. Залагањем Дубровачког Радничког Друштва посмртни остаци др. Франа Кулишића пренесени су 1937. у Дубровник. Професор београдског универзитета др Хенрих Барић, родом из Дубровника, одазвао се позиву „Дубровачког Радничког Друштва“ да у Дубровнику одржи предавање пригодом преноса земних остатака др. Франа Кулишића из иностранства у његов родни град. Предавање „менталитет једне дубровачке генерације“ одржано је 1937. у свечаној дворани дубровачког српског пјевачког друштва „Слога“. Присуствовали су одлични представници јавног живота, радници, студенти, обртници итд. У уводу предавања Барић је дао уверљиву слику заточеничких логора са баракама „бивших људи” а потом прешао на политички покрет католичких Срба, предратну Српску народну странку на Приморју и улогу коју је у њој одиграо Дубровник; на творачке снаге Српског покрета код католика на Приморју, Далмацији, Дубровнику и Боки Которској; на дијело српског национализма у стварању југословенске идеологије у правом смислу те ријечи и на образовање нацијоналне државе изван оквира бивше двојне монархије, а у супротности са државно-правним теоријама које су од 70-тих година овладале код претежног дијела Хрвата. У предавању је истакао улогу предратне Српске народне странке на Приморју. Истакао је да су у тој странци значајну улогу имали Срби римокатолици. Они су „доказивали да Српство није везано искључиво с православљем“. Професор универзитета др Барић је затим говорио о поријеклу Дубровчана од 13. вијека, „па је рекао да се дубровачка властела женила дјевојкама из српске околине Дубровника“.
Матица Српска је децембра 1937. приредила Вуково вече. Пред елитном публиком у просторијама Слоге говорио је професор Назечић. Остале тачке програма испуњавала је музика композитора Римски–Корсакова, Рахмањинова, Гречанина и Шопена. Б. Бубало рецитовао је народну песму „Буна на дахије“. Као последњу тачку женски соколски нараштај извео је ритмичку вежбу. Народни мотиви старосрбијанске песме уз ритмичку пратњу вежбе те народног кола одушевило је публику, која је са задовољством пратила и уживала у игри и народним ношњама вежбачица.
Одбор за комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића у Дубровнику је заједно са одбором у Цавтату приредио комеморацију 1938. Председник општине Цавтат Нико Враголов упутио је 22 априла 1938. проглас Цавтаћанима у коме се позивају да присуствују поклону гробу и споменику пионира Славенског братства. У прогласу се истиче : „Окитите своје домове, да Цавтат у свечаном руху дочека овај значајни дан и дођите братски дочекати поштоваоце драгог нам Богишића који ће доћи овај спомен увеличати. Будимо горди и поносни на велике синове наше славне прошлости и на њиховим примјерима изграђујмо себи сигурну и сретну будућност”. Два пароброда Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са „Матицом Српском“ у Дубровнику да походе и положе вијенце на гроб и споменик Валтазара Богишића. Дубровачка друштва и установе дочекали су грађани Цавтата. Истог дана увече у дворани „Слоге“ у Дубровнику одржано је комеморативно вече гдје је говорио др. Лујо Бакотић. У Одбору за комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића били су : Светозар С. Барбић, предсједник „Матице Српске“; Душан Башић, председник „Јадранске Страже“ у Дубровнику; Луко маркиз Бона, председник „Дубровачке грађанске музике“; др. Ђуро Орлић, председник Дубр. срп. пјев. друштва „Слога“; Даница Радовић, предсједница „Кнегиње Зорке“ у Дубровнику; Нико кап. Папа, предсједник „Нове Југославије“; Иво Шуберт, предсједник „Дубровачког радничког друштва“; Нико А. Шутић, старјешина Соколског друштва у Дубровнику; … . Одбор је 1938. издао Споменицу дра Валтазара Богишића (24). Поводом именовања Милана Решетара за почасног доктора Фирентинског универзитета Дубровачка општина одлучила је да др Решетару поклони сребрни кип св. Влаха. На иницијативу Дубровачког радничког друштва све дубровачке културне и националне установе упутиле су Решетару заједничку посланицу, коју му је у Фиренци предао секретар Дубровачког радничког друштва Јаша Милославић, као делегат Друштва, на свечаности именовања Милана Решетара за почасног доктора Фирентинског универзитета. Декан Филозофског факултета у Фиренци Салми истакао је значај Решетаровог новог издања Српског молитвеника, који је штампао у Венецији ћирилицом Дубровчанин Франо Мицаловић 1512. године, што је прва ћирилицом штампана књига на српском народном језику, за Србе католике, коју је коју је, уз пратећу студију, 1938. године објавио у транскрипцији Милан Решетар у Посебним издањима Српске краљевске академије. Решетар се захвалио дубровачким културним и националним установама писмом у коме је истикао: „Ја у том поздраву из мога драгог родног Града видим и признање да сам увијек, премда понајвише, нажалост издалека, радио за наш Дубровник и његову славну прошлост и да сам тим заслужио да ме моји суграђани још увијек сматрају правим и „старим” Дубровчанином и по мишљењу и по осјећају, а не само по годинама.” Захвалио се и др. Антуну Буцонићу и општини дубровачкој.
Проф. др Милан Решетар и Марко Мурат изабрани су 16. фебруара 1940. за редовне чланове Српске краљевске академије. Тим поводом дубровачке културне и националне установе упутиле су свечану честитку новом академику Решетару у Фиренцу, а сликара Марка Мурата је њихова делегација посетила и честитала му избор. У честитци се истицало : „Одлука Краљев. Српске Академије Наука са којом Вас уводи међу своје редовне чланове бесмртнике, изазвала је у нама осјећаје поноса и среће, јер у њој видимо не само заслужено признање једном великом духу и узорном научном реденику него и још један доказ више да вјечни културни капитали старе Словинске Дубраве представљају у овом часу и гаранцију за њену будућност. Честитајући Вам избор, молимо Вас и овом пригодом да вјерујете у наше старо пријатељство и поштовање које гојимо за Вашу личност као човјека, и као научника и Дубровчанина.” Представници српских и југословенских друштава у Дубровнику такође су честитали избор за дописног члана историчару др. Јорју Тадићу. У честитки се истиче : „Цијенећи признате вриједности Вашег научног рада са којим сте несебично послужили Отаџбини и Дубровнику – Дубровачке културне и националне установе као тумачи жеља и расположења Ваших бројних пријатеља и поштовалаца, упућују Вам најсрдачнију честитку поводом одлуке Краљев. Српске Академије Наука да Вас изабере за редовног дописника. Сигурни да ћете и у вашем будућем раду остати досљедан бранич хисторијских истина културних и националних капитала Словинске Дубраве, изражавамо Вам нашу дубоку захвалност и поштовање.” У писмима су ударени печати са потписом свих културних и националних друштава у Дубровнику.
На поздравни телеграм Матице српске у Дубровнику Милану Решетару, поводом његовог избора за редовног члана Српске краљевске академије, Решетар је одговорио: „Најтоплије захваљујем „Матици Српској” мојега незаборавнога роднога Дубровника, што се је сјетила мене врло старога Дубровчанина, који сам се врло млад одбио у туђ свијет. … али се веселим, вјерујте ми, ради нашега Дубровника више него ли ради себе, а особито ми је мило што је та иста почаст дата г. Марку Мурату ‒ још једном Дубровчанину из броја старих бораца Срба католика,“ (27) У листу Дубровник је истакнуто : „Одлуке Краљевске Српске Академије наука, највеће наше научне установе, да у коло својих редовних чланова уведе два еминентна претставника старе Српске Гарде, видимо још један увјерљиви знак обнављања старих духовних веза по којима је Дубровник и за вријеме дугог ропства успјевао да сачува своје словинско достојанство и све оно што га је чинили великим и привлачним за читав Славенски Југ и за читав културни свијет.
Др. Владимир Бердовић је до 1941. водио „Слогу“, а од 1943. до смрти 1980. водио је хор. Од 1924. био је стални члан Дубровачке филфармоније. После Другог светског рата водио је хор православне цркве св. Благовештенија, који је често изводио његове композиције. Од оснивања Дубровачких летњих игара дао знатан допринос њеном развоју а од 1954. до 1963. био је уредник њиховог музичког програма. Дубровачко српско пјевачко друштво „Слога“ угашено је 1947, а наставило је деловати као дубровачка подружница српског културног друштва Просвјета која је у Дубровнику деловала до 80 година 20 века. Данас у просторијама друштва у „Салоча од зрцала” ради дубровачка Народна књижница.
После Априлског рата 1941. и успоставе НДХ Матица српска и остала српска и југословенска друштва били су забрањени. После Другог светског рата хрватски комунисти хтели су да искористе просторије Матице српске за своје потребе. Народни одбор града Дубровника тражио је 1950. од Управе црквене општине у Дубровнику да градским властима уступи на коришћење велику дворану и остале просторије на другом спрату палате Бонда у Улици од пуча, у којој се налазила библиотека и читаоница Матице српске. Ту су планирали да сместе клуб просветних радника. Црквена општина се жалила, па је Конзерваторски завод решењем од 14 јуна 1950. заштитио као споменик културе палату Бонда и сав инвентар библиотеке. Упркос том решењу градске власти донеле су решење о одузимању просторија. На интервенцију Савезног института за заштиту споменика културе у Београду није дошло до одузимања просторија. У саставу Музеја икона и портрета српско-православне црквене општине у Дубровнику налази се библиотека са око 25.000 свезака закладне установе „Матица српска“.
Од Уједињења 1918. Дубровник се трудио да настави да буде културни центар Приморја као и пре рата. Дубровачка друштва настојала су да предавањима уздигну културни живот грађана. Приређивала су предавања о књижевности, науци, уметности … . У организацији Народне Женске Задруге одржавана су предавања у просторијама соколског друштва у Спонзи. И Соколско друштво се са својом позоришном секцијом трудило да унапреди позоришни живот у Дубровнику. Део културних активности организовала је Матица српска, како радом библиотеке, тако и путем предавања. Нису имали новца за издавање књига. У Дубровнику је 1923. основано учено друштво „Свети Влахо”. Друштво је после издавања научног часописа „Гласник Дубровачког ученог друштва „Свети Влахо“ 1929. замрло. Осиромашеном граду помагали су исељеници и друштва из Београда. Југославија је отварањем Поморске војне академије у Гружу 1923. са своје стране покушала да допринесе напорима дубровчана да Дубровник поново буде важан културни центар као у прошлости. У Дубровнику је 1931. штампан „Зборник из дубровачке прошлости : Милану Решетару о 70-ој годишњици живота пријатељи и ученици“. Матица Српска поново је отворена 27. септембра 1936. Одбор за комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића издао је 1938. Споменицу дра Валтазара Богишића. После Априлског рата 1941. и успоставе НДХ Матица српска и остала српска и југословенска друштва били су забрањени.
