Срби су могли да оснивају своја друштва у Аустрији. Митрополит Стеван Стратимировић је намеравао да у Сремским Карловцима око 1805. оснује научно друштво Карловачки круг. Бавило би се историјом, језиком и старинама. Почело је чишћење српског језика од турских речи. Били су аматери, без стручне спреме, па се друштво брзо угасило. Лукијан Мушицки је око 1820. намеравао да оснује филолошко друштво Сербскоје Језикоиспитатељноје Содружество”. Прилике су биле тада такве да је за Србе било неопходно организовање заједничког рада. Од 1810 до 1825 године развио се књижевни живот. У Бечу су од 1813 до 1822. излазиле Новине Српске” Димитрија Давидовића.  У Новом Саду је од 1810 радила гимназија. Образовани прегаоци су жалили просветну заосталост српског народа. Због Вукове полемике са противницима Новине Српске” су изгубиле предплатнике и 1822. престале да излазе. Прегаоци у Новом Саду тежили су да оснују један књижевни лист. Њиховим залагањем излази у Пешти Сербска Летопис 1825. Уређивао је летопис Магарашевић, а издавао новосадски књижар Константин Каулици. Каулиције је објавио у септембру 1825. како га обуставља до пролећа 1826. Пештански издавач Миловук је тежио да се настави излажење Летописа. Повезао се са Хаџићем и добио Летопис под условима који су важили за Каулиција. Хаџић је написао Основ, којим је према одлуци цара Франца I из 1812. да Срби могу основати фонд за штампање добрих књига, створио патриотско предузеће.  Основано је прво српско књижевно друштво са Хаџићем као председником. Настављено је излажење Летописа. Хаџић је истакао да  „треба да нас одушевљава, дух народољубља;”  У вези правописа Магарашевић није хтео да се замери ни једној страни, па је у почетку оставио писцима на вољу. Искључио је из свог листа полемике. Митрополит Стратимировић секвестровао му је прву свеску Летописа зато што је у њему штампао  календар српски. Са  друге стране Вук и његове присталице су исмевали и Матицу и њен Летопис. Само је Сава Текелија сматрао да је прави српски језик црквено словенски. Остали српски књижевници били су за српски народни језик али за историјски правопис и азбуку. Текелија је желео да Матицу претвори у научно друштво.

Матица је настала и радила у времену кад је дошло до борбе око српског књижевног језика. Копитар је заједно са Вуком радио на одвајању Срба од Русије.Вук је нападао српске више слојеве (племство и граждане) да су се отуђили од свог народа и обичаја. Говорио је: „И што је год мјесто веће и има у себи више господе  и књижевника, то се у њему говори горе : тако сељаци говоре боље од варошана,  а слуге од господара”. Вук Караџић  одбацио је раније књижевности на народном језику и узео за основу тадашњи чист народни језик  са  села. Радећи свој речник није се хтео користити богатим материјалом старијих речника. Захтевао је да се пише српски, а да се истребе црквено-словенски облици. Задржао је ипак неке словенске речи које су му биле потребне,  посебно за превод Новог Завета. Био је против да се измишљају нове речи. Осујетио је покушај Стерије да се у Друштву српске словесности ради на стварању научне терминологије. По њему требало је да у основи српског књижевног језика буде језик „простог народа”. За Вука  почетак српске књижевности падао је у његово време одбацујући и Доситеја. Унутар српског народа водила се борба аустрославизма који су предводили Копитар и Миклошић са православним црквеним круговима. Тај сукоб представљан је као сукоб градске и сеоске средине. Сем тог сукоба између Вука и Цркве, био је сукоб две струје интелигенције у полунезависној кнежевини Србији. Једна струја бројнија била је из Војводине а друга мања са Приморја. Али та струја на челу са Матијом Баном била је јача од струје из Војводине. Кнез Адам Чарториски  имао је везе са владајућим круговима Француске и Енглеске. Његови агенти су ступили у везу са уставобранитељима. Чарториски је у Цариграду обезбедио турску подршку уставобранитељима преко енглеске и француске владе. Његова дипломатска акција допринела је признавању поновног избора кнеза Александра Карађорђевића од западних сила и извршио дугорочан утицај на спољну политику Србије. Један од пољских агената био је Матија Бан. Насупрот њима били су православни традиционалисти. Јован Стерија Поповић, начелник министарства просвете, почео је јавну полемику са Баном, којој су се придружили стеријини истомишљеници. За Бана је полемика била „борба старих и тијесних мисли о књижевности и народности са новима и ширима.“ На српску православну средину утицала су  дела католичких писаца који су писали на српском језику. Прво издање Качићевог „Разговора угодног народа словинског” ћирилицом било је 1818.  Рељковићев „Сатир илити дивљи човик”  имао је једанаест издања, од којих су два штампана ћирилицом. Тихомир Остојић је сматрао да Сатир била прва књига која је пробила кинески зид који је делио православну књижевност од римокатоличке. Треће издање Сатира изашло  је  1793. у Бечу на ћирилици. Четврто 1807. у Будиму било је  на ћирилици. Гундулићев „Осман” штампан је у Дубровнику 1826. а будимско ћирилично издање Јефте Поповића 1827.  Тиме су православни читаоци могли да се упознају са најзначајнијим делом дубровачке књижевности. Матија Петар Катанчић истакао је  да се „наши Илири свуда Србљима зову”.

 

 Медо Пуцић био један од првих дубровчана који је прихватио идеје италијанског романтичарског национализма. Иако је био конзервативан прихватио је оне идеје талијанског месијанизма које су по његовом мишљењу, могле послужити словенским препородима.  Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844, написао је чланке за тршћански лист Favilla (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам. Насупрот Вуку Срби католици на челу са Медом Пуцићем сматрали су за своју дужност да класична остварења дубровачке књижевности унесу у нову српску књижевност. Бавио се историјом дубровачке књижевности. Сем сопствених дела издао је „Слављанска антологија из рукописах дубровавачких пјесниках” 1844. Писао је расправу о Игњату Ђорђићу. Из дубровачке архиве преписао је и објавио  „Споменици Српски” I 1858, II 1862. старим словима. Документи су били значајни и за познавање старог језика и стила. Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да издавањем сачувају књижевна дела старих дубровчана и да омогуће да се огласе младе генерације дубровачких писаца. 

После револуције 1848. Срби су се нашли у непријатељској средини у Будиму и тежили су да се преселе у Нови Сад. После многобројних молби цар је одобрио сеобу 6 јула 1863, али је Намесничко вече извршило 21 априла 1864. Матица се 30 априла 1864. преселила у Нови Сад. У Матици су превладали вуковци и Јован Хаџић се 1865. из повукао  из Матице. Светозар Милетић се трудио да Матица што дубље продре у народ. У једном апелу Матице на српски народ 1865. истакнуто за књижевност : „она обухвата цео народ, она му духовно уједињење даје, и штит му је против заразе туђинства.”

На првој скупштини у Новом Саду 1866. основана је Уједињења Омладина Српска. Са Омладинским покретом питање језика и књижевности решено је у корист Вукове реформе. У Србији је 12 марта 1868. вуков правопис улазио у примену силом власти. Нови Сад је уступао место Београду као центру српског народа. Са друге стране Матици је одузета управа  Текелијанума у Бидимпешти.

Делатност Матице се сужавала поред издања Српске и Југословенске академије, Српске књижевне задруге и матице Хрватске. Све више је била ограничавана на покрајинску институцију. У своје књижевно одељење 1898. Матица је изабрала Тихомира Остојића, Станоја Станојевића  и Јована Радоњића. Упркос победи вуковаца и њиховом забораву ранијих писаца Матица је прославила стогодишњице рођења 1877. Лукијана Мушицког и 1899. Јована Хаџића.  Тихомир Остојић је сем рада на оснивању српских сокола у Новом Саду на челу Новосадске групе предложио  промену рада Матице српске. Најбоље је био програм његове групе. Предлог је Матица прихватила 1900. У години 1911. Гидеон Дунђерски је изабран за председника а Тихомир Остојић за секретара Матице српске у Новом Саду. Тихомир Остојић је настојао да Матица српска својим издањима што више учврсти национални дух. За Матицу 1900. је био један од најважнијих датума. Матичина издања прошириће круг читалаца, из Војводине прешла је у друге српске крајеве, сарадници су били најбољи српски писци. Тако је постала  „просветна државица” Јована Суботића.

У Дубровнику је по угледу на Матицу Српску у Новом Саду  основана  Матица Српска.  Др. Франо Кулишић био је секретар Матице Српске у Дубровнику и подстароста дубровачког Српског Сокола Душан Силни”. Дубровачки Срби католици тежили су очувању књижевне традиције. Њихов рад наставио је секретар дубровачке Матице српске др. Франо Кулишић. Његову књигу „Џиво Бунић Вучићевић” штампала је Српска дубровачка штампарија 1911. као издање Матице српске у Дубровнику, књига 3.

Српска књижевна задруга, Матице српске у Новом Саду и Дубровнику поклањали су своја издања Српској Зори за њене задружне књижнице по селима. На почетку Првог светског рата 1914. мађарска влада обуставила је рад Матице српске због књиге за народ са песмама о Косову и Календара у коме су биле слике краља Петра, краља Николе, престолонаследника Александра, војводе Путника и друге. У календару је писано о српским победама у Балканским ратовима. Да би спасао Матицу Остојић је примио одговорност на себе и поднео  оставку. Био је интерниран. Поред суспензије рада Матица је морала  да даје свој новац за принудне зајмове. Др. Франо Кулишић је по објави рата Србији био ухапшен и одведен са осталима у шибенску тамницу као “политички сумњив”. Држан је у затвору до 3. 12.1914. као талац, и ако није било никакве тужбе ни истраге против њега. Тог дана он и Луко Бона били су пуштени на “слободу”, али су морали ићи у мало место у горском крају Горње Аустрије. Ту су живјели у друштву са Ивом Грисогоном и његовом супругом Невенком Трипаловом. У интернацији наставио је да прима плату од дубровачке Матице Српске. Умро је 18. октобра 1915. у интернацији у Волфсегу, у Аустрији. Матица српска у Новом Саду је после ослобођења повратила Остојића  на  старо место. Као што је 1899. схватио како треба да се Матица преуреди, тако је Остојић предложио нови смер рада Матице. По њему Матица је до тада била „саставни део народне одбране” са задатком  „просвећивања и тиме одбране наше народности”. Њена борбена књижевност и уметност нису могле имати апсолутне вредности.  После ослобођења 1918. могла је да се лати  „чисте и апсолутне књижевности”.

У тешким приликама  под страном влашћу Срби су морали да удруже све своје снаге да би опстали. Између њих су  избили сукоби око Вукове реформе.  Основали су Матицу Српску  да би обезбедили окупљање својих књижевника на раду за свој народ. Иницијативу је покренула група трговаца заједно са Јованом Хаџићем.  Касније им се придружио Текелија са идејом да створи од Матице књижевно друштво. Вук је нападао горње слојеве српског друштва.  Истовремено са Вуком  Матица је била суочена са утицајем Матије Бана у србијанској средини и са појавом књижевности католика на српском језику.  Победом вукових присталица Јован Хаџић се повукао из Матице.   Почетком 1900. Матица  тежила  јачању националне свести и припреми за ослобођење кроз ширење својих књига у народу. Њен секретар  Тихомир Остојић спроводи је свој програм. Матица је тежила да очува сећање на раније истакнуте писце. Трудила се колико је могла да насупрот вуковцима и њиховом дисконтинуитету одржи континуитет српске књижевности.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име