У листу „Политика” 13.8.2023. била је тема „Где су границе српске књижевности”. Поменуто је и питање припадности дубровачке књижевности. Моја тетка је током послератног студирања у Београду познавала Српкињу католкињу из Доброте у Боки Которској Наду Кастрапели удану Дапчевић. Нада ју је молила да објасни осталим студентима шта су то Срби католици. Студенти у Београду нису имали појма ко су и шта су Срби католици са Приморја. У Дубровнику Хрвати су после Другог светског рата основали Завод за поввјесне знаности ХАЗУ у Дубровнику и одељење Матице Хрватске у Дубровнику. Они су се систематски бавили дубровачком повјешћу као дела Хрватске. У филму „Окупација у 26 слика” из 1978. представљен је предратни Дубровник као град карневала и музике. У Дубровнику пре и за време Бановине Хрватске хрватски сепаратисти нападали су и прогонили све који нису били за њих. После 2000. обновљена је Дубровачка матица српска са седиштем у Београду. Без подршке државе она данас животари. У оквиру „Азбуке идентитета” говорио сам о Србима у Дубровнику. „Азбука идентитета” приказује се на локалним телевизијама.
У „Политици” од 15.8.2023. изашао је чланак „Владика Јован : Најстрашније је што не знамо број жртава Јасеновца, нисмо то проучавали”. Владика пактачко-славонски Јован, који је истовремено председник Управног одбора Музеја жртава геноцида у Београду, истакао је : „Не знамо што су наши историчари потпуно занемаривали проучавање страдања у Другом светском рату. Не постоји докторат на српском универзитету о Јасеновцу или о страдању у Другом светском рату.” О броју жртава Јасеновца рекао је : „Ми скоро нисмо ништа урадили да бисмо до тог броја дошли.” Од краја Другог светског рата КПЈ је завела диктатуру у Југославији. У својој пропаганди представљали су да су се сви народи подједнако борили против окупатора. Чињенице које су говориле супротно игнорисане су и прећуткиване. О Јасеновцу се писало али ограничено, жртве нису пребројане али је извршена приближна процена укупних жртава. И то је све. Данас се од ревизиониста упорно оспоравају те бројке. О логорима у НДХ снимљен је за време Титове Југославије само филм „Девети круг” о страдању Јевреја. Током Титове Југославије о злочинима усташа и Јасеновцу писано је али у стручним публикацијама за које се шири слојеви нису занимали ни читали их. Снимани су партизански вестерни као што је био „Валтер брани Сарајево” у коме није приказан ни један усташа. Валтеров противник био је Макс Лубурић, који је управљао Сарајевом у саставу НДХ. Али то је било јако токсично за наметнуто Братство-Јединство. За то су у филму приказани немачки есесовци како се боре против комунистичких илегалаца. После разбијања Југославије некадашњи комунистички кадрови међу српским историчарима нису хтели да изазивају сукобе о спорним темама са Хрватима или са новим нацијама, и писали су о другим темама, а историчари прегаоци који су писали о животу и страдању Срба изван Србије били су „У се и у своје кљусе”. У Београду у Лазаревићевој улици број 4, на згради се истиче велики натпис Шегртски дом Владимир Матијевић. На табли на Дому стоји подигло Српско привредно друштво „Привредник” 1931. захвални привредникови питомци 1990. Зграда Дома се налази у улици испод Чешке амбасаде у Булевару краља Александра. У Крунској улици испод Дома је зграда Дома ученица. Оба дома су повезана са историјом Срба из Прека и са Косова и Метохије који су се школовали у Београду. О томе се у Београду и Србији мало зна.
Док се Хрвати систематски баве тим темама уз помоћ своје државе, дотле се код Срба све ради кампањски. Па су такви и резултати. Из околних бивших југословенских држава и Запада води се кампања оптуживања Срба за све што се дешавало, а српске жртве се прећуткују. Основни проблем код Срба је непознавање српске прошлости пре и за време Другог светског рата. Током Титове Југославије о дубровачким Србима или Јасеновцу писано је и ако ограничено, али у стручним публикацијама за које се шири слојеви нису занимали. Стваране су нове нације и писано је о њима и њиховој култури. Оснивач Соколства Тирш истицао је „Што цео народ не зна нико не зна.” Они српски интелектуалци који су се тада усудили да изнесу другачије мишљење од званичног проглашавани су шовинистима или великосрбима и против њих је вођена хајка. Обично су сносили последице свог рада. Требало би да Србија данас оснива институте и заводе за повест српског народа који би се континуирано и систематски бавили истраживањем и представљањем резултата тих истраживања ширим слојевима српског народа. Историчари који се тиме баве требали би да добију подршку српске државе за свој рад. По мом мишљењу то је једини пут да Српски народ упозна своју прошлост после дугогодишње принудне амнезије у Титовој Југославији. Како живот тако и страдање. Насупрот њима су историчари које на све начине подржавају западне земље и новостворене државе настале на рушевинама Југославије и који користе српско непознавање прошлости за наметање свог виђења прошлости.
