Све бриге што ме (те)
тиште, и незадовољства
што у човеку вриште.
Верујте ми да се ниште.
Њен загрљај је…
Ко склониште!
Па ме узме
ко дериште
кад заплаче
кад штогод за(иште)
брод ношен
ветровима што успут
шиште,
у њен загрљај,
ко пристаниште
