Прича говори о младићу који се обратио старцу за помоћ рекавши му:
“Долазим, старче, јер се осећам тако безвредним да немам воље ни за шта. Кажу ми да сам ни за шта, да ништа не радим добро, да сам неспретан и прилично глупав. Како се могу поправити? Шта могу учинити да ме више цене?”
Старац му је, и не погледавши га, рекао: “Баш ми је жао момче. Не могу ти помоћи будући да прво морам решити свој проблем. Можда после…” Мало је застао и додао: “Кад би ти мени помогао, брже бих то решио и можда бих ти онда могао помоћи.”
“Врло радо, старче”, оклевао је младић осећајући да је опет обезвређен и да су његове потребе запостављене.
“Добро”, наставио је старац. Скинуо је прстен који је носио на малом прсту леве руке и пружајући га младићу, додао: “Узми коња који је вани и одјаши до тржнице. Требам продати овај прстен јер морам вратити дуг. Мораш за њега добити најбољу могућу цену и не прихватај мање од једног златника. Иди и што пре се врати с тим новчићем.”
Младић је узео прстен и отишао. Чим је дошао на тржницу, стао је нудити прстен трговцима, који су га проматрали са занимањем док им младић није рекао колико тражи за њега. Кад је младић споменуо златник, неки су се смејали, други су окретали главу и само је један старац био довољно љубазан да му објасни да је златник превредан да би га добио у замену за прстен. Неко је хтео помоћи те му понудио сребрењак и бакрену посудицу, али младић је добио упуте да не прихвата ништа мање од златника па је одбио понуду.
Након што је понудио прстен свима које је срео на тржници, а било их је више од стотину, скрхан због неуспеха попео се на коња и вратио се. Како је само младић желео златник, да га може дати учитељу и решити га бриге како би напокон добио његов савет и помоћ! Ушао је у собу.
,,Старче”, рекао је, “жао ми је. Не могу добити то што тражиш. Можда сам могао добити два или три сребрењака, али сумњам да ћу икога моћи заварати у вези с правом вредношћу прстена.”
“То што си рекао веома је важно, млади пријатељу”, одговорио је старац. “Најпре морамо дознати праву вредност прстена. Поново узјаши коња и иди златару. Ко то може знати боље од њега? Реци му да желиш продати прстен и питај га колико ти може дати за њега. Али ма колико ти нудио, немој му га продати. Врати се овамо с прстеном.”
Младић је опет узјахао коња. Златар је прегледао прстен уз светло уљане лампе, погледао га је детаљно, извагао и рекао младићу:
“Реци старцу, момче, да му ако га жели одмах продати, за прстен не могу дати више од педесет осам златника.”
“Педесет осам златника?” узвикнуо је младић.
“Да”, одговорио је златар. “Знам да бисмо с временом за њега могли добити шездесетак златника, али ако га хитно продаје…”
Младић је узбуђен одјурио старцу и рекао му шта се догодило.
“Седни”, рекао му је старац након што га је саслушао. “Ти си попут овог прстена: прави бисер, вредан и јединствен. И као таквог те може проценити само прави стручњак. Зашто идеш кроз живот желећи да неко небитан открије твоју праву вредност?” И рекавши то, поновно стави прстен на мали прст леве руке.
