Ове особе су несигурне у себе и захтевају прекомерно дивљење, а спремне су и на психичко злостављање партнера и околине уколико изостане потврда да су „екстра” личности. У стварности, нарцисоидном особом најчешће називају некога ко проводи време пред огледалом или данас селфи камером, па се написи о овој појави углавном илуструју фотографијом или цртежом портрета дотеране, али забринуте жене пред огледалом, уз цитат маћехиног питања из бајке о Снежани и седам патуљака: „Огледалце, огледалце, реци ми ко је најлепши на свету?”
У психологији се, међутим, нарцистички поремећај личности убраја у озбиљне поремећаје и много дубље и подробније тумачи, с лепезом различитих примера. Дипломирани психолог Љиљана Божовић, уједно и гешталт терапеут, објашњава да се нарцизам дефинише као осећај сопствене грандиозности у машти или понашању, као потреба за самодивљењем, уз недостатак емпатије. Али, наглашава, препознаје се у различитим понашањима.
Охоли и себични
Најчешће, каже, реч је о особама с осећајем сопствене важности, које претерују у причи о својим достигнућима и способностима и очекују да их околина препозна као супериорне, чак и кад нема никаквих разлога за то. Заокупљени су фантазијама неограниченог успеха, моћи и памети, често уз то и лепоте или идеалне љубави. Сматрају себе јединственим особама, које треба да се друже само с посебним или људима високог друштвеног статуса. Свакако захтевају прекомерно дивљење и да им се сви прилагоде. Они искоришћавају људе за своје циљеве, нису склони саосећању нити прихватају потребе чак и блиских људи, потенцијално их или коментарима психички злостављају да би их учинили несигурнима и себе потврдили. Чак завиде другима или верују да им други завиде, арогантни су, често и охоли.
„Када не добију похвалу, уверени да је само они заслужују, најчешће су изненађени и негодују, поредећи се и наглас с јавним и повлашћеним људима које као и себе називају ‘савршеним’ и ‘јединственим’ и склони су да вређају оне који их разочарају, да им умање вредност. Најчешће кокетирају, сматрајући да свако мора позитивно да одреагује на њихов умишљени шарм. У ствари, услед крхког самопоштовања, ‘нарцис’ има потребе за дивљењем и ексклузивном пажњом, због чега покаже бес кад је не добије. Често је сноб или има покровитељски став како би задобио ту пажњу”.
„Нарцис је нарочито осетљив на критике и неуспехе, па реагује контранападом, а често искали бес и на недужном партнеру или околини. Раздобља оваквог хипоманичног расположења могу и да се смењују с периодима осећаја понижења и стида и зато повлачењем, а чак и тешким депресивним поремећајем. Нарцисоидност може да изазове у таквим фазама и анорексију, параноју или узимање психоактивних супстанци. Иначе, нарцистичке црте су честе код тинејџера, иако то не значи да ће развити поремећај”, открива Божовићева.
„Зато је важно реаговати на време, ако сте у породици или сте пријатељ оваквих особа. С обзиром на то да су лако рањиви, да су центрирани на себе, али не и на своје право ја и да третирају средину као да постоји због њих – неопходна је подршка из спољашне средине како би им се, нарочито из ситуација стида и беса, помогло да успоставе равнотежу. У анализама гешталт психологије неретко се показало да су модел презир или идеализација према другима и неспособност да се реагује саосећањем карактеристични за оне које су родитељи наглашено користили за своје потребе, то јест да им је у родитељском моделу недостајала емпатија. Право ја код детета за њих није постојало, због чега се оно с одрастањем штити сликама идеализације.”
На терапију после слома
У савременој психологији, у терапији се узимају у обзир социјални, културни и политички контекст у разумевању нарцистичког поремећаја личности. Најчешће, ове особе долазе на психотерапију након професионалне, финансијске или емотивне катастрофе. Углавном их немогућност да одржавају значајне односе усмери на терапију. „Тражење помоћи само по себи већ значи помак. Он пита и открива се, али дуго путовање тиме тек започиње”.
Тешко себе виде као пацијента
„Савременом нарцису најтеже је да себе види као пацијента. Ако се и обрати за помоћ, покушава да дисквалификује терапеута, баш као пре тога и остале око себе који су му указали на проблем. Као и с њима, улази и овде у игру завођења, али неретко напушта терапију, не допуштајући да на видело изађе неприхваћени део његове личности. Зато је важно, и за терапеута и за средину, охрабрити га у тешком напору да ступи у контакт с правом особом у себи, уместо са замишљеним одразом”, каже Љиљана Божовић.
Извор: Политика
