Валериј Близњук је рођен у Москви, али његова породица има украјинско порекло. На украјинском језику „близњук“ значи близанац, а Валериј заиста има брата близанца, православног свештеника Андреја са којим заједно путује и снима документарне филмове („Света гора“, „Сећања на лето“).
„Чак и ако говоримо о нашем пореклу, ја и брат смо од рођења људи који воле Србе. Рођени смо 26. фебруара, на Светог Симеона Мироточивог, једног од најпоштованијих српских светаца. И тај светац у мом животу има велику важност. Молим му се и он ми помаже. Догодило ми се чак, када сам ишао да се поклоним моштима Симеона Мироточивог у Студеници, да поред мене стоји човек за ког сам затим сазнао да је рођен истог дана као ја и мој брат, па чак и у истом породилишту. Зове се Алексеј и он је такође сликар, а сада смо одлични пријатељи.
Увек сам волео српске фреске. Ја скупљам албуме фотографија и слика и највише их имам на полици књига о Србији. Са количином књига расла је и моја жеља да видим те фреске уживо, јер ни фотографије, ни камера не могу да ти дају то осећање које доживљаваш кад их видиш својим очима. Византијско наслеђе је немогуће изучавати без српског наслеђа. Обишли смо у Србији преко тридесет цркава, снимио сам хиљаду фотографија.
Бавим се иконописом и зато сматрам да су српски иконописци моји учитељи. У руском иконопису је настала празнина због совјетског периода, и сада је јасно да не можемо да се развијамо без српске традиције. Зато и руски иконописци, моје колеге, уче да раде са мојих фотографија из српских храмова.
Када сам био у Србији, потресла ме је лепота пејзажа, природе, али још више – људи. Имао сам осећај да сам се вратио у свој завичај и да су ми сви они рођени људи. Сви људи цене кад се с поштовањем односиш према њиховој историји, али Србија и Срби су за мене нешто посебно. Волим Грке, на пример, али моја осећања према Србима су шира, дубља, изражајнија.
Када сам одлазио из Србије, понео сам са собом српску заставу. Волим српску музику и мелодију српског језика. Толико ми се допада српски језик да могу да разговарам са Србима без преводиоца.
Ја сада сликам икону Симеона Мироточивог за манастир Хиландар, а мој руски друг, ког сам нашао у Србији пред моштима Симеона Мироточивог, онај рођени истог дана у истом породилишту са мном, зове се Алексеј Вронски и он је осликао српску цркву у Аустралији.“
Изложба фотографија Валерија Близњука приказује начин живота људи у Русији, Србији и у манастирима Свете горе. Сеоска кућа, црква, манастири високо у планинама – све је на њима пуно унутрашње хармоније и божанске лепоте.
Катарина Лане
rs.rbth.com
