Овог 12. фебруара, потомци великог песника Бранка Миљковића, као и представници Удружења књижевника Србије, посетили су његов гроб, донели руже и присетити се његових стихова и трња, – рекла је Гордана Влајић, заменица председника УКС-а.
Бранко Миљковић (1934 – 1961) није имао ни пуних тридесет година када се, према полицијском извештају и званичним саопштењима убио, обесивши се о једно загребачко дрво. Остало је неупитно да је био изванредан песник, у напону своје стваралачке снаге. Остало је забележено да је неколико дана пред смрт у једној загребачкој кафани узвикнуо: – Зашто у социјализму убијају песнике?! А уз руже које му већ 62 године доносе поклоници његове поезије, а сваког 12. фебруара, на годишњицу његове смрти, и његови потомци, остало је трње сумње да је Миљковић, заправо, убијен. Онако високог и крупног дрвце га не би издржало. Пукло би. И Миљковић би био жив.
И овог 12. фебруара, Горан Миљковић, братанац великог песника, оставио је букет ружа на гробу свога стрица који је сахрањен на београдском Новом гробљу. Са Гораном је био и Видак М. Масловарић, потпредседник Управног одбора Удружења књижевника Србије и уредник трибине „Француска 7“, као и друга књижевна имена попут: Братислава Бате Милановића, Радомира Андрића, Душка Новаковића, Маја Данилоовића, Драгице Ужареве, Слађане Бушић, Бајо Луковић, Мића Миленковић, Милица Јефтимијевић Лилић, Ратомир Тимотијевић, Раденко Поповић, Зпоран Хр Радисављевић, Живко Николић… Дошло је и око двадесетак чланова Књижевног клуба „Бранко Миљковић“ из Ниша, који су за ову прилику приредили антологију о „Између два света“ (сећање на Бранка Миљковића). Била је то прилика да се уз поклон барду српског песништва понове његове мудре речи које је својевремено изговорио за часопис „Дело“: – Песник види више од других јер слути оно што је другима неприступачно. Са друге стране, он види неодређеније од других јер слути и оно што је другима очигледно. Песниково гесло и треба да буде оно Елијарово ,,упркос свакој очигледности“. То је тај пут до песме: борба на чињеницама које ништа не казују, борба против Свете Очигледности…“
У 17:00 часова промовисана је Антологија (2003-2022) Између два света, сећање на Бранка Миљковића, којој су присуствовали потомци Бранка Миљковића и поклоници његове поезије.
Горан Миљковић је у једном од пређашњих интервјуа испричао да је отац Бранка Миљковића преминуо 1999, а да од Бранкове смрти није било дана да са Душановца није отишао на синовљев гроб. И тако 38 година. Познавали су га сви на Новом гробљу, од управника до гробара – каже Горан и додаје да му је отац оставио у аманет да сваког 12. фебруара у 13 сати буде на Бранковом гробу. Истим ће заветом, рекао је Горан, братанац Бранка Миљковића, и он је заветовао своје синове Немању и Уроша Миљковића.
