Лале Соколов је човек који је више од 50 година живео са великом тајном. Због посла који је радио и места где га је обављао, Соколов је током Другог светског рата видео најгоре од човечанства. Читав низ година никоме није говорио шта је и где радио. Када је закорачио у своје осамдесете и када се удаљио од места на којем је радио, тек тада је открио своју тајну – био је мајстор за тетоваже у озлоглашеном логору Аушвиц.

Данас житељ предграђа аустралијског града Мелбурна, мушкарац који се 1916. године у Словачкој родио као Лудвиг Лале Ејсенберг, одлучио је да подели своју причу са светом.

„Овај мушкарац, мајстор за тетоваже из најозлоглашенијег концентрационог логора, који је тетовирао руке логораша које нису слали у гасне коморе, чувао је своју тајну због погрешног уверења да је имао нешто да крије“, каже Хедер Морис, списатељица која је три године документовала Соколовљеву животну причу и преточила је у књигу „Мајстор за тетоваже из Аушвица“, која пре две гоидне.

Морис је на темељу Соколовљевих сведочанстава написала књигу, а за ББЦ је открила невероватне детаље из његовог живота.

„Целог живота живео је у страху и параноји због страхота које са собом носи преживљавање три године у концентрационом логору“, објаснила је Морис.

„Три године сам одмотавала клупко његове приче. Прво сам морала да задобијем његово поверење и требало је времена пре него што је био спреман да се упусти у самопосматрање које су неки делови његове приче захтевали“, каже Хедер.
Она је открила и да је Соколов страховао да би га, када би јавно проговорио, људи сматрали сарадником нациста. Сматрао је и да ће чувањем своје тајне, или како је он то описао, носећи терет кривице, заштитити своју породицу. Олакшао је душу тек након што је његова супруга Гита умрла, откривши да је његова прича прича о преживљавању, али и о великој љубави.

Као 26-годишњак 1942. године одведен је у Аушвиц, највећи нацистички логор смрти. Тамо му је име замењено бројем 32407, а ангажован је као грађевинац. Радио је на проширењу капацитета логора, јер је број људи које су у њему држали стално растао.

Након доласка се притајио, не желећи да искушава непредвидљиви темперамент СС-оваца који су радили као чувари. Али, убрзо је оболео од тифусне грознице. О њему је током болести бринуо извесни француски учитељ Пепан. Он је био тај који је Соколову истетовирао његов идентификациони број.

Када је оздравио, Лале је почео да ради с Пепаном и сам је убрзо почео да тетовира. Онда је Пепан једног дана једноставно нестао. Лале никада није сазнао шта се њим догодило.

Како је говорио шест језика – словачки, немачки, руски, француски, мађарски и пољски – Лале је унапређен у главног мајстора за тетоваже у Аушвицу. Добио је папир на којем је писало „Одељење за политику“ и кесу пуну потрепштина за тетовирање. Постао је запослени политичког крила СС-а. Лалета је у сваком тренутку надгледао полицијски службеник, а то је значило да је до одређене мере заштићен.
Као мајстор за тетоваже, ручао је у управној згради, дато му је више животних потрепштина, спавао је у једнокреветној соби и после посла је имао право на слободно време.

„Никада на себе није гледао као на колаборационисту. Никада“, каже Хедер Морис.

„Радио је то што је радио како би преживео. Рекао је да му нису понудили два посла да би могао да бира. Рекао је да је радио оно што му је речено. Узели сте тај посао и били сте захвални јер сте знали да ћете се следећег дана пробудити“, каже она.

Упркос привилегијама, претњи смрћу се никада није решио.

„Често је виђао Јозефа Менгелеа јер је он своје „пацијенте“ често проналазио у новим придошлицама. То је значило да су након доласка у логор врло брзо дошли код Лалета“, објашњава Морис.

„Певушећи неку оперну мелодију, Менгеле би сео поред Лалета и терорисао га речима: Једног дана, мајсторе тетоважа, узећу тебе – једног дана.

Лале је током следеће две године са својим асистентима тетовирао стотине хиљада затвореника. Само су затвореници Аушвица, Биркенауа и Моновица тетовирани и те тетоваже су постале један од најпрепознатљивијих симбола Холокауста и нацистичке фабрике смрти. Тетовирање је почело током јесени 1941. године.

На пролеће 1943. године сви затвореници су били тетовирани и нумерисани. Лале је тетовирао машином са две игле, након што се метода утискивања бројева показала неефикасном.

Док је још био Пепанов асистент, у јулу 1942. добио је задатак да на кожу једне девојке упише број 34902. Словак је признао да га је тетовирање младих жена испуњавало језом. Пепан би му тада рекао да то мора да уради иначе ће га нацисти убити.

Лале је узео девојчину руку и док јој је тетовирао број на руку, она је тетовирала свој број на његово срце. Затвореница број 34902 звала се Гита и боравила је у женском логору у Биркенауу.

Уз помоћ свог чувара из СС-а, Лале јој је слао писма, а та писма су довела и до тајних сусрета. Лале је покушавао да брине о њој. Потајно јој је давао додатне намирнице и чак је успео да је пребаци на боље радно место. Покушао је да јој пружи наду.
„Гита је имала своје сумње. Снажне сумње. Није видела будућност. Он је увек знао да ће преживети. Није знао како, али све се враћа на то. Он је преживео зато што је имао среће, био је на правом месту у право време и успео је да изманипулише прилике које су му се указале“, додаје Морис.

Лале је користио своју позицију мајстора за тетоваже како би прехранио што је више могуће људи. Мењао је чак и новац и накит за храну и потрепштине које су затвореницима највише недостајале.

Када су 1945. године непосредно пре доласка Руса у Немачку логори испражњени, Гита Фухрманова је нестала из Лалетовог живота. Била је међу одабранима који су напустили логор. Лале је захваљујући накиту који је украо од нациста успео да стигне до свог родног места Кромпахија у тадашњој Чехословачкој.

Да ли је могао да се нада да ће икада опет видети Гиту?

На коњској запрези се запутио према Братислави, месту где би повратници у Чехословачку прво дошли. Провео је недеље чекајући на железничкој станици, међутим није имао успеха. Шеф станице му је рекао да покуша да провери у Црвеном крсту.
На путу до тамо, млада жена је искорачила на улицу испред његове коњске запреге. Њено лице му је било познато. Очи такође. Гита га је пронашла.

Пар се венчао у октобру 1945. године, и тада су променили презиме у Соколов, како би се боље уклопили у совјетску Чехословачку. Лале је отворио продавницу текстила и она је неко време била успешна, али када је власт открила да потајно шаље новац покрету за установљење јеврејске државе, продавница му је национализована, а он је завршио у затвору.

Током једног допуста, он и Гита су побегли из Чехословачке. Прво су неко време били у Бечу, па су се преселили у Париз, да би на крају стигли до Аустралије и Мелбурна. Лале је тамо поново покренуо продавницу текстила, а Гита је почела да дизајнира хаљине. Прво дете су добили 1961. године, када им се родио син Гари.
У Мелбурну су остали до краја својих живота. Гита је пре своје смрти 2003. године неколико пута посетила Европу. Лале се никада није вратио.

Хедер Морис је током истраживања које је спроводила за потребе писања књиге открила и да су Лалетови родитељи убијени у Аушвицу, али он је умро пре тог открића, тако да никада није сазнао шта им се догодило.

Соколовљева прича фасцинирала је Кедрика Гефена, председника организације Марцх оф тхе Ливинг Аустралиа, која одаје почаст жртвама и онима који су преживели Холокауст.

„Никада нисам размишљао о идентитету особе која је тетовирала затворенике. Нисам знао да ли су били затвореници које су нацисти натерали да раде тај незамислив посао“, тврди Гефен.

За њега је ова прича важна јер се путем ње ствара веза с прошлошћу.

„Ово су опипљиве емоције и искуства људи. Важно је испричати те приче јер се тако хуманизује улога о којој многи људи нису ни размишљали. Ко је особа која је морала тако физички да деградира људе? Зашто је он то радио? Какав је био његов живот? Шта му се догодило?“, рекао је Гефен.

tamodaleko.co.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име